Doktor Proktor i velika krađa zlata je četvrti po redu iz serijala romana o avanturama Doktora Proktora norveškog pisca Jua Nesbea. Serijal o Doktoru Proktoru predstavlja avanturističke romane za decu sa primesama kriminalističkog i detektivskog žanra i najmlađe čitaoce i čitateljke privlači zanimljivim pustolovinama, zagonetnošću i humorom, dok su starijima najzanimljivije ironija i društvena satira, kao i poigravanje sa intertekstualnim i parodijskim momentima. Glavni junaci – Viktor Proktor, Liza i Bule, okupljeni su u družinu koja učestvuje u poduhvatima u sva četiri prevedena nastavka ovog romana: Doktor Proktorov prdiprah, Doktor Proktorova vremeplovna kada, Doktor Proktor i smak sveta. Možda i Doktor proktor i velika krađa zlata. Doktor Proktor je pomalo luckast pronalazač, čiji patenti naizgled nemaju nikakvu upotrebnu vrednost, već su namenjeni zabavi i pošalicama. Tako se u njegovoj laboratoriji nižu izumi poput prdipraha, rukavice ciljalice, jezičke štipaljke za nos, poliglotskih pilula, cokule drvocepaljke, zamrzivača za mokraću… Pomoćnici Doktora Proktora su Liza, pametna i načitana devojčica koja nije popularna među svojim vršnjacima, i Bule, sitan i riđ dečak. Ovo troje simpatičnih marginalaca se i ovog puta udružuje u svojoj možda najvećoj i najzahtevnijoj avanturi, a to je raskrinkavanje britanske kriminalne bande koja je opljačkala trezor Norveške banke i vraćanje otetog blaga u domovinu.
Roman Doktor Proktor i velika krađa zlata je podeljen u dvadeset i četiri poglavlja. U uvodnom poglavlju narator nas kroz misteriozne i jezive opise kišne noći u Oslu uvodi u atmosferu mračne kanalizacije kroz koju se odvija pljačka Norveške banke. Pripovedni postupci u ovom romanu su zanimljivi i kroz komunikaciju sa onim ko čita doprinose stvaranju utiska zagonetnosti, neposrednog razgovora i bliskosti. Na primer, narator nudi deci koja ne žele da učestvuju u opasnosti i avanturi mogućnost da se povuku „pre nego što priča počne“, često saučesnički pripoveda u drugom licu množine, poigrava se sa očekivanjima čitalaca i čitateljki kroz naslove poglavlja, prekidanjem poglavlja na najuzbudljivijem mestu (a onda uz to još i komentarisanjem takvog postupka). Komentari zauzimaju značajno mesto u romanu, i, dok će deci najčešće biti smešni, odrasli će u njima uglavnom prepoznavati piščevu satiričnu oštricu.
Humor je značajan činilac ovog romana. On je prisutan u različitim nivoima teksta: u smešnim kovanicama poput reči „prdiprah“, u karnevalskom poigravanju sa stereotipima različitih vrsta, kao na primer kada Bule ubeđuje Lizu da će najjačim prdenjem osvojiti srca dečaka, u izvrtanju značenja nečijih reči, kao kada Buletova sestra Eva traži da joj on donese kremu za bubuljice iz Londona, a on se začudi što mu to traži, s obzirom na to da već ima dovoljno bubuljica. Humor se vrlo često dodiruje sa ironijom i satirom, pa je pisac kroz prividnu naivnost dečijeg romana doneo prilično smelu i otvorenu kritiku današnjeg društva, kako u Norveškoj, tako i u svetu. On raskrinkava različite društvene tabue i anomalije, od problematičnih odnosa u porodici, preko razmaženih, nesposobnih i oholih vladara, birokratije, državnih službenika oličenih u „Tajnoj družbi“, koja nije ni naročito tajna, ni naročito sposobna. Najbritkije oštrice uperene su prema kapitalizmu, odnosno njegovim najrazličitijim manifestacijama: od konzumerizma, oličenog, na primer, u kupovanju maski sa likovima poznatih ličnosti, preko lanaca kriminala, pa sve do pranja novca i globalne monopolizacije društva, oličene u prljavim igrama oko trgovine fudbalskim igračima. Ista rečenica će često delovati različito na decu i odrasle, pa će se, na primer, različiti uzrasti iz različitih razloga nasmejati konstataciji da se „policajci osećaju na sarmu“.
Nesbeova satirična oštrica ne štedi ni domaće ni strane državne prilike, pa je tako opis situacije u Norveškoj posebno zanimljiv. Zlatne rezerve Norveške su se istrošile zbog prekomernog jedenja slatkiša, pa je zbog toga u državnom trezoru ostala samo jedna zlatna poluga, koju vlast panično nastoji da sačuva. Kroz ovakvu sliku izlažu se podsmehu dve značajne manifestacije kapitalizma: konzumerizam i opsesivna potreba za gomilanjem blaga i za svešću o njegovom postojanju. Takođe, u jednom trenutku se pominje da je kralj odgurnuo svoju „Ikea“ stolicu, čime se ismeva ekonomski rivalitet između skandinavskih država. Nesbe vrlo slikovito dočarava kraljevu razmaženost, nesposobnost i lenjost, pa se on tako žali što ga je guverner banke prekinuo u gledanju utakmice da bi mu saopštio vest o pljački, potpuno je neobavešten o uslovima života u zemlji kojom vlada, bio je prehlađen kada se u školi za kraljeve učila ekonomija, ponaša se infantilno i uzbuđuje se tek kada otkrije da će, ako se pljačka ne spreči, životni standard biti još gori nego u Istočnoj Austriji, gde ljudi moraju da rade čak osam sati dnevno da bi obezbedili letovanje na Tajlandu, a neki od njih nemaju novca ni za drugi auto ili vikendicu u planini. Kritika kapitalizma prisutna je i u prvom rešenju koje je kralju palo na pamet da bi se nadoknadili ekonomski gubici (i to samo kako bi sve izgledalo uredno pred inspekcijom Svetske banke), a to je da se dignu kamatne stope. Ne treba ni pominjati vrhunac ironije, kada se tajni zadatak visokog rizika poverava starijem čoveku i deci. U završnici romana kralj uz učiteljicu Strube doživljava izvestan preobražaj, pa se ispravlja i svoje podanike naziva prijateljima, što se može dvostruko tumačiti: kao poučni momenat ili kao opet ironična opaska o postupanju po savetu spin doktora, pri čemu se stvarno stanje stvari ne menja.
Situacija nije ništa bolja ni u Engleskoj. Iskompleksirani Maksimus Rubljov, koji živi kao tipični bahati bogataš: instrumentalizuje druge da za njega obavljaju prljave poslove, ne poštuje svoju ženu, koju je spreman bez problema da ustupi u toku transfera, beskrupulozno gazi preko svih moralnih normi kako bi ostvario svoj cilj u trci za prestiž, to jest kako bi kupio razmaženog i zapravo ne toliko dobrog fudbalera Ibranaldoveza. Uz ovakvu kapitalističku logistiku, koju diktira isključivo volja za moć, izgubile su se sve prave vrednosti: i ljubav, i lepota igre i istinsko uživanje u sportu.
kritikujuci konzumerizam i dvolicnost kroz metaforu masovnog prodavanja maski, rodavačica otkriva najružnije lice kapitalzima rečenicom u kojoj kaže da ništa ne zrači bolje od novca. Obračunavanje u ovim društvenim krugovima uspešno je stilizovano kroz crveni poker koji sa žrtvama igra porodica Kranč. Reklo bi se da kritika kapitalizma i globalne monopolizacione politike dostiže vrhunac u sledećim rečenicama:
„Rubljov je posedovao Finsku, Novi Zeland, osam fabrika sa debelim dimom iz odžaka i mršavim maloletnim radnicima, dvadeset četiri političara, stadion Čelčester, četiri dozvole za taksiranje i jedan ukradeni bicikl s dvadeset četiri brzine. Ali ništa to nije značilo, jer su svi znali da niko nema dovoljno para da kupi Ibranaldoveza. Poslednji koji su to pokušali ponudili su hiljadu devet stotina miliona funti sterlinga, Tadžikistan, tri nosača aviona, sveže opran neboder i dva malo korišćena aviona s propelerima. Kad su bili odbijeni, dodali su Dominikansku Republiku, centar Osla, sever Antarktika i tri odlična vaučera za letovanje. I dobili su jedno jasno i glasno „ne“!“
U romanu Doktor Proktor i velika krađa zlata društvo se problematizuje od globalne slike sveta, pa sve do njegove najmanje jedinice, porodice, i pojedinca u okviru nje. Braća Kranč su postala siledžije zbog toga što žive sa nasilnom majkom, Maksimus Rubljov je postao iskompleksirani kapitalista zato što ga je ambiciozni otac maltretirao u mladosti, a Bule je u svojoj porodici zanemarivan i zlostavljan od strane majke i sestre (one ga teraju da ih uslužuje, ne poštuju njegov prostor, a sestra ga odaje tajnim agentima za novac). Međutim, dok su braća Kranč i Maksimus Rubljov krenuli putem kriminala, Bule je zahvaljujući svojoj drugoj porodici, Doktoru Proktoru i Lizi, svoju kreativnost usmerio ka plemenitim ciljevima. Treba primetiti da ovoj važnoj temi koja je u romanu samo načeta nije posvećeno dovoljno pažnje, pa se situacija u ovim porodicama ne razrešava: braća Kranč nastavljaju da žive kao i pre (nekažnjeni za svoje prestupe), a Bule, uz Lizinu opasku da se on i njegova sestra zapravo vole, donosi sestri poklon i njegov položaj u porodici se ni na koji način ne razmatra.
Jedan od spornih momenata u romanu jeste reprezentacija žena. Iza problematične braće Kranč stoji majka, koja je ilustrovana i opisana kao muškobanjasta, korpulentna, maljava, neuredna žena, koja ima zadah aždaje i koja kuva praktično nejestivu hranu i, ne odričući se svojih rodnih uloga i uglavnom se ne odvajajući od šporeta, predstavlja strah i trepet Londona. Buletova majka i sestra su razmažene, kapriciozne i površne osobe, koje ga zlostavljaju i samo brinu o tome da zadovolje svoje potrebe i hirove. Devojka Maksimusa Rubljova opisana je kao plavuša napadnih usana, u kratkoj haljini i sa ogromnim dijamantom na prstu, pri čemu se ne vidi dovoljno jasno da je ona još jedna u nizu žrtava kapitalističkog poretka. Takođe, u jednom trenutku Bule nudi cigaretu koja je „uvijena na butinama prelepih kubanskih uvijačica cigareta“, a s obzirom na to da ova konstatacija nije ni na koji način razmotrena, ona deluje banalizovano. Čak i sama Liza, iako je pametna, snažna i sposobna devojčica, dobija priliku da se aktivno iskaže samo u situacijama u kojima joj Bule dodeli zadatak (kao kad je glumila bebu) ili kad mora da ga zameni (na fudbalskoj utakmici). U trenutku kada Bule nestane, Liza se rasplače jer oseća grižu savesti zato što je bila ljubomorna na to što je on uvek u centru pažnje. Doktor Proktor je tada teši i govori joj da ne bude tužna, jer i Bule sigurno zavidi njoj na stabilnoj porodici, na tome što je slatka i dopadljiva, što je pametna i ima zdravo samopouzdanje. A onda, kad se Liza začudi što joj je Doktor rekao da ima samopouzdanje, on joj odgovara da ona ima onu vrstu samopouzdanja koja se ne vidi toliko i koja se ne viče na sav glas, ali je zato čvršća i vremenom će je Liza sama otkriti. Na prvi pogled, ovakva konstatacija deluje kao ohrabrenje da Liza prihvati sebe onakvom kakva jeste i da se u skladu sa tim i ponaša. Međutim, ona se može shvatiti i kao patrijarhalni spin čija je uloga u tome da ubedi žensku osobu da nema ničeg lošeg u tome da se drži po strani i da se od nje očekuje da bude mirna, slatka i dopadljiva u senci, da ne može biti u centru pažnje sada i ovde, već će to biti moguće u nekoj maglovitoj budućnosti, kad „otkrije“ svoje samopouzdanje, dok je javni nastup rezervisan za muškarce. Međutim, kako je Liza kao igračica potpuno zasenila sve ostale igrače na terenu u jednoj „muškoj“ igri i kako je izašla iz okvira očekivanja kao igračica fudbala koja je golove postigla uz pomoć prdipraha, a niko joj to nije zamerio, već je zadivila sve prisutne, na kraju je ipak izašla iz patrijarhalnih okvira i predstavlja lep primer osnaživanja devojčica u romanu.
Pored sve satirične goričine u romanu Doktor Proktor i velika krađa zlata afirmisane su autentične vrednosti poput prijateljstva, ljubavi, duhovitosti, mudrosti, optimizma, tolerancije, slobode i uvažavanja, kako posredstvom protagonista, tako i kroz likove Petera i Petronele. Doktor Proktor svojim ponašanjem izlazi iz okvira koji patrijarhalni poredak propisuje za starije ljude: on je neambiciozni pronalazač koji nema porodicu, već devojku, i koji se sa decom upušta u avanture. Članovi ove družine su ravnopravni, a odnos Doktora Proktora prema Lizi i Buletu predstavlja lep primer odnosa odraslih i dece, koji je u kontrastu sa svim ostalim odnosima ove vrste u romanu. U obraćanjima Doktora deci govori se o nekim veoma značajnim odnosima i osećanjima, kao što su rivalitet, zavist, ljubomora, i upravo razgovor omogućava da se ovakva osećanja razumeju i prevaziđu.
Iako može delovati kao da je šteta što je avantura protagonista romana Doktor Proktor i velika krađa zlata ispletena oko novca kao prljavog kapitalističkog imperativa, koji na kraju, čini mi se, ipak ne gubi od svoje težine, bez obzira na svu ironiju i satiru, kao i na svu nenametljivu afirmaciju autentičnih vrednosti (roman se završava kao bajka, svi su srećni i zadovoljni i niko od protagonista se ni u jednom trenutku nije zapitao za kakve vrednosti su se borili i rizikovali svoje živote), smatram da on, kao i njegovi prethodnici iz serijala o Doktoru ima mnogo toga zanimljivog da ponudi čitaocima i čitateljkama svih uzrasta, i da je u svetu u kakvom živimo književnost, koja će decu bez cenzure suočiti sa posledicama ovakvog društvenog uređenja i koja će učestvovati u njihovoj političkoj edukaciji izuzetno poželjna. Ipak, kako roman mnogo više naginje ironiji nego što uvažava dečiju perspektivu, roditelji bi trebalo da povedu računa o načinu na koji će njihova deca ovo delo percipirati.
Piše: Ljiljana Božić
