Ištvan Lakatoš je mađarski strip autor, pisac i ilustrator, koji je privukao pažnju svetske javnosti svojom originalnim, veoma savremenim i ozbiljnim pristupom književnosti za decu. Njegove prve knjige osvajale su prestižne mađarske nagrade za stvaralaštvo za decu, a roman Kockograd našao se na počasnoj listi najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY. U oktobru mesecu bio je gost izdavačke kuće Odiseja na Beogradskom sajmu knjiga, promovišući svoj roman “Kockograd” i serijal “Ema i Tesla”, i to je bila prilika da sa ovim popularnim autorom porazgovaramo o njegovom stvaralaštvu i književnosti za decu.
Osvajali ste brojne nagrade i kao strip autor i kao dečiji pisac. Kakva je razlika, ako je ima, u stvaranju za odrasle i stvaranju za decu? A šta im je, po vašem iskustvu, zajedničko?
Što se tiče razlike između stvaranja za odrasle i za decu, ja tu razliku ne pravim i nikad ne krećem sa tom namerom. Ako već moram da napravim neku razliku, onda je ona svakako u tome da u pisanju za odrasle mogu da se latim nekih težih i mračnijih tema, što zapravo i volim, dok tu istu temu za decu obradim na šaljiv način.
Današnji „digitalni domoroci“ teško održavaju pažnju, da li pisac za decu mora o tome da razmišlja dok piše? Kako svoje mlade čitaoce „uvlačite“ u priču?
Znam da postoje pisci koji u stvari sondiraju teren, traže način da uvuku decu u priču. Međutim, ja to tako ne radim. Pišem tako što pišem za sebe, koji nisam odrastao. To je jedini način na koji stvaram, ne sledeći ikakav sistem.
Kako birate teme za svoje knjige?
Nemam neke svoje odabrane teme – ono što me trenutno okupira u životu, o tome i pišem. Moj prvi roman „Kockograd“, kao i drugi, koji nije preveden kod vas, bave se temom vere i verovanja, dok sam u knjige o Emi i Tesli stavio sve svoje omiljene likove i teme iz tih nekih roto romana i starih, predratnih stripova čiji sam obožavalac. U Kockogradu, jedan od likova je Bog. Barem u Mađarskoj, ne postoji druga dečija knjiga koja ima Boga za glavnu ličnost. O njemu deca mogu da čuju samo na časovima veronauke i u kući, dok u dečijoj književnosti za to do sada nisu imala prilike.
Kako ste vi zavoleli knjige i koji su vam bili omiljeni pisci i junaci u detinjstvu?
Oduvek čitam, i bio sam dosta mlad, mislim da sam bio peti razred, kada su mi dozvolili da pozajmljujem knjige iz odeljenja za odrasle u biblioteci. Kao detetu, omiljene su mi bile knjige Edgara Rajsa Barouza, pisca Tarzana, a posle sam prešao na naučnu fantastiku. Sada mnogo više čitam dečiju književnost nego kao dete – tada sam čitao knjige za odrasle.
Koje savremene pisce za decu najviše cenite?
Obožavam romane o Hariju Poteru, Filipa Pulmana i njegovu trilogiju „Njegova mračna tkanja“, Nila Gejmena – naročito njegovu knjigu „Srećom, mleko“ sa ilustracijama Skotija Janga. To su knjige koje su ostavile utisak na mene. Izdvojio bih i knjigu „Dnevnik jednog praseta“ britanske književnice Emer Stamp, koju sam i preveo na Mađarski.
Kakav je junak savremene dečije književnosti, s kim se deca poistovećuju danas?
Mislim da bi glavni junaci trebalo da budu jako snalažljivi, veoma čvrsti i karakterni. Kadri da se uvek dočekaju na noge. Na žalost, jako je malo takvih likova. U dečijim knjigama preovlađuju neki smušeni, nesnalažljivi i tužni likovi. Mislim da to nije dobro.
Šta vas je privuklo Tesli kao književnom junaku?
Tesli me je privukla njegova ekscentričnost.
Šta vidite kao najvažnije probleme današnje dece i kako književnost može da im pomogne da se sa njima suoče?
To je dobro pitanje. Mislim da je od svih, najveći problem taj što deca danas ne čitaju dovoljno, jer dečija književnost bi upravo trebalo da posluži tome da se deca naviknu na čitanje i da se uz pomoć knjiga suočavaju sa svojim problemima. Bez čitanja, ništa od toga.
Važna tema za vas je “raščaravanje” savremenog sveta u ime njegovog popravljanja i pretvaranja u “kockograd”. Da li to isto primećujete i u savremenoj dečijoj književnosti? Ima li ponekad, iz dobrih namera, u njoj previše “političke korektnosti”, možda čak i laži i indoktrinacije, na uštrb umetnosti, koja je neminovno ambivalentna? Da li je i dečija knjiga postala isuviše “kockasta”?
Ta tema kojom sam se bavio u knjizi „Kockograd“, koliko sam primetio, nije uobičajena u književnosti za decu, barem kad je Mađarska u pitanju. To nikako nije knjiga koja je u književnom mejnstrimu. Moram da primetim da u dečijoj književnosti zaista ima dosta laži, i knjiga koje se pišu po unapred pripremljenom modelu, našminkanih, uvek na iste teme. Kada su izdavači, koji grade karijere dečjim piscima, u pitanju – situacija je dosta loša – jer oni imaju spiskove tema koje čekiraju, gledajući šta imaju a šta nemaju. Od pisaca se traži da svake godine napišu po jednu knjigu. Ja na taj način niti mogu, niti želim da radim. To je fabrička proizvodnja politički korektnih knjiga koja je već otišla predaleko. Tu svakako ima vrednosti koje treba podržati, ali je to toliko preterano da je izgubilo svaki smisao.
Decu danas previše štitimo na sve načine, čini li to i dečija književnost? Da li previše sumnjamo u njihovu sposobnost da shvate neke teme?
Jako je malo dečijih knjiga koje se bave nekim zaista životnim temama. Mnoge teme se uopšte ne dodiruju, a trebalo bi, jer decu zanimaju. Ne mora uvek da se radi o nekim vilama i čarobnjacima. U Mađarskoj je prevedena dečija knjiga jedne danske spisateljice, koja je govorila o smrti. Na žalost, jako je loše primljena, jer se smatra da deca ne treba da čitaju o takvim stvarima. Ja mislim da bi trebalo. Svaka tema je za decu, jer deca će se tim temama baviti, hteli mi to ili ne.
Kako biste vi opisali položaj dečjeg pisca i dečje knjige u vašoj domovini?
U Mađarskoj postoji veliki jaz između pisaca dečije književnosti i književnosti za odrasle. Ljudi koji rade sa decom ponašaju se kao da su i sami deca. Imaju suviše dvodimenzionalan i generalizujući pogled na decu. Odnosi među dečijim piscima su često lažni i puni licemerja. Zbog toga što se ja ne ponašam tako, nisam ni omiljen u tom svetu. Iako pišem za decu, ja se ponašam kao odrasla osoba. Mislim da je to dosta veliki problem. Dečija književnost u Mađarskoj je jako profitabilan i ozbiljan biznis. Sve se radi po modelima – na primer, sada se traže knjige o devojčicama koje su jako sposobne i samostalne – i svi izdavači imaju svoje tzv. kućne pisce, koji dobiju zadatak da pišu o tome. I tako se štancuju knjige. Uopšte, književnost za odrasle na dečiju književnost gleda kao na nedoraslu, ona nije ozbiljno shvaćena. Verujem da bi taj jaz morao biti mnogo manji. Dečiju književnost, ako je beletristika, trebalo bi da mogu da čitaju i odrasli.
Šta biste poručili roditeljima, kako da vaspitavaju decu da bi odrasla u ljubitelje knjige?
Najveći je problem to, što decu prisiljavaju da čitaju. Drugi problem je to što se deci nudi jako stara književnost, stogodišnja, pa deca od toga beže. Dečija književnost ne mora da ima nikakvu poruku, nikakvu vaspitnu funkciju – ništa – samo da deci pruža užitak čitanja, bez ikakvih očekivanja. Dakle, čitanje radi zabave, a ne radi učenja ili usmeravanja. Strip je jako dobar za to, i zbog toga mi je veoma žao što u Mađarskoj ne postoji strip književnost za decu. Izdavačke kuće koje se u Mađarskoj bave stripom su jako male i posluju na nuli, i niko se ne usuđuje da se upusti u izdavanje stripova. Bio sam zadivljen obiljem stripova koje sam otkrio na Beogradskom sajmu knjiga.
Razgovarala: Jovana Papan
Prevodilac: Angela Pataki
Fotografija: Detinjarije.com
