Jedna od prvih stvari koje gledam kada biram knjigu je sažetak radnje na njenoj poleđini. Druga stvar je mišljenje i ocena drugih čitalaca. Mislim da ako knjiga ima loše recenzije i nezanimljiv opis radnje ona samo oduzima vreme. Međutim, kod ove knjige sažetak je bio vrlo intrigantan, a recenzije i komentari drugih čitalaca veoma pozitivni. Nešto što me je dodatno usmerilo ka ovom romanu je fenomenalan naslov. Jedan koji nam govori sve, a ne odaje ništa.
Sviđa mi se što knjiga prikazuje svet onakav kakav zaista jeste. Opisuje prave probleme i realne situacije u kojima se neko može naći. Upravo su problematične i negativne situacije o kojima čitamo te koje romanu daju realističan pogled na svet. Upoznati smo sa problemima koje mogu da zadese jednu porodicu, kako zbog naivnosti možemo da upadnemo u zamku, i s nečim što je u našem dobu veoma rasprostranjeno – internet nasiljem.
Roman je prošaran lako razumljivim metaforama koje nam pomažu da pratimo mentalno i emotivno odrastanje likova – poput Emilijinog opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Njeno stanje se vremenom poboljšava i ona ga prihvata. Još jedan primer je metafora o kapsuli u kojoj se nalaze Set i njegova majka. Ona znači življenje u prošlosti i biranje da ostanemo u zabludi. Ebi, Setova sestra, uči nas da treba da izađemo iz te kapsule, ali istovremeno i da živima ostavimo sećanja na lepe trenutke. Smatram da je spisateljica odlično osmislila način da nam pokaže da je, iako izgubimo neku važnu osobu, važnije da nastavimo napred. Dopada mi se što je upravo Ebi bila ta koja ih je, takoreći, izvela na pravi put, jer ponekad ne shvatamo da oni mlađi imaju drugačiju, ali i možda bolju perspektivu.
Ono što čini ovaj roman još boljim su likovi. Oni nisu savršeni, što i ne treba da budu, jer kako je Hardi rekao: „I upravo ta primesa nesavršenog u nečemu što bi inače bilo savršeno, davala im je opojnost, jer im je davala ljudskost“. Likovi prave greške, ali i uče iz njih. Svako od njih ima jedinstven psihološki profil i osobine koje ih razlikuju. Još jedna stvar koja mi se sviđa je što prilikom čitanja dela, kada se upoznajemo s novim likovima, poput Džima, Seta i Ebi, ne dobijamo mnogo informacija o njihovom fizičkom izgledu, ali su zato vrlo bogato opisana njihova razmišljanja, dileme, pa čak i strahovi. Smatram da to nije slučajnost, već da nam je autorka dala tu slobodu zamišljanja njihovog izgleda, ali da nam je uskratila slobodu da mi osmišljamo njihov um.
Moj omiljeni lik je Ebi. Bez obzira što ima samo devet godina, ona je veoma bitna za razvoj priče. Sve njene vrline, poput mudrosti, odlučnosti, humanosti i ljubaznosti pokazuju nam njenu zrelost. Najviše mi se dopada što je puna razumevanja, ali i istrajna u tome da dobije odgovore na svoja pitanja. S druge strane, ona je i dalje dete i mislim da je napravljen savršen balans između situacija gde vidimo da je ona bezbrižna i nestašna, i situacija u kojima je prisiljena da bude odrasla.
Emilija više puta spominje Njujork kao “City of Darkness” odnosno grad mraka i njegove meštane kao “dark people” tj. mračne ljude. Takođe, ona više puta ističe da oseća kako tamo pripada. Svi ti ljudi dele njoj slično iskustvo i zato oseća bliskost prema njima. Tada Emilija počinje da uviđa da život može biti vrlo promenljiv. Shvata da su njeni tadašnji problemi mnogo veći od onih koji su im prethodili. To znači rečenica: „U mraku je močvara postala nešto manja.“ Verujem da je ovo deo kada glavna junakinja stvarno počinje da sazreva.
Jedini deo koji mi se ne dopada je dijalog između Emilije i Džima kada govore kako je iritantno što su Set i Ebi “tako uzorni i vredno rade i imaju sve te planove”. Ne sviđa mi se Emilijin stav da je, pošto ona ne zna čime bi se bavila kad poraste, “nekul” da drugi znaju. Čini mi se da danas mnogo ljudi, uglavnom tinejdžera, misli na taj način. Međutim, posle njenog susreta s majkom ona pomišlja: „Samo bih volela da sam malo više kao ona. Da imam talenat kome je sve drugo podređeno. Onda bih znala ko sam.“ Iz tih misli vidimo da je njen prethodni stav bio plod ljubomore, ali da ona i dalje ne shvata da nije potrebno imati plan da bi znao ko si. Mislim da bi ova knjiga pomogla onima koji tako razmišljaju, da shvate da istu stvar.
U ovom romanu je opisano mnogo aspekata i problema sa kojima se tinejdžerke i tinejdžeri mogu susresti i poistovetiti, na primer: disfunkcionalna porodica, internet nasilje ili prevare na koje možemo da nasednemo. Ono što ova knjiga treba da nas nauči je da odrastanje i život nisu uvek nula ili jedinica, i da nije uvek svetlost ono što nam pomaže da bolje vidimo i razumemo stvari. Ovo je jedan od najboljih realističnih romana koje sam pročitala. Preporučila bih ga svakome, a ko ga pročita nadam sa da će u njemu uživati koliko i ja.
Ja sam Mina, imam 14 godina i živim u Subotici. Učenica sam 1. razreda gimnazije i u svoje slobodno vreme se družim sa prijateljima i čitam.
Mina Nalčić
Piše: Mina Nalčić
Izvor: mini.bookvica.net
Fotografija: Mini Bookvica
