Pitam se da li da skačem od sreće ili da otrčim do kraja ulice i nazad i da zapevam najotkačeniju pesmu! Ja, Farče, glavom, bradom… dobro ne baš bradom, ali super šeširićem, razgovaram sa Jasminkom Petrović! Kako sam sreeećan!!! Ona je predivna, dobra, najnasmejanija vila dečje književnosti i svaki put sa veeeeelikom radošću uronim u svaku njenu knjigu, jer nikad se ne zna kakva avantura čeka radoznalog čitaoca u Jacinim maštarijama. Zato drugari… ta-na-na-na, stavite najlepši osmeh na lice i uživajte u Jacinoj posebnoj priči!

Jasminka Petrović je rođena 1960. u Beogradu. Studirala je španski jezik i književnost. Bavila se uredničkim poslom, pa je bila urednik dečje emisije na Radio Pingvinu, a uređivala je i časopis National Geographic Junior. Jasminka piše za brojne dečje časopise i učestvuje u programima koji podstiču dečju maštu, stvaralaštvo, ljubav prema čitanju i pored svojih drugara, dece, mnogo voli biblioteke i bibliotekare. Često sarađuje s ćerkom, ilustratorkom Anom Petrović, a deo njenih knjiga ilustrovao je čuveni Dobrosav Bob Živković.

Dela Jasminke Petrović prevedena su na mnoge jezike, a za svoje stvaralaštvo dobila je najznačajnije nagrade za dečju književnost.

Jasminka je omiljeni i jedan od najčitanijih pisaca za decu, jer svaka njena knjiga je pisana po meri deteta i prepoznaju se po toplom humoru i sagledavanju sveta iz ugla dečaka i devojčica koje živi u savremenom društvu. Njene knjige čitaju i odrasli sa veeeelikim uživanjem jer oslikavaju detinjstvo na najbolji mogući način.

Jasminka Petrović je autor romana, pripovetki, priručnika, interaktivnih knjiga većinu kojih ste sigurno čitali: Mene je teško ne voleti, Sve je u redu, Leto kada sam naučila da letim, 35 kalorija bez šećera, Ovo je najstrašniji dan u mom životu, Hoću kući, Od čitanja se raste, Bezobrazne note i nevaljale ajkule, Giga pravi more, O mačkama, notama i bubama, Samo za tvoje uši, Riba ribi grize rep, O dugmetu i sreći, Mame, Kaži teti Dobar dan, Porodica, Pametna knjiga za mamu i tatu, Imam nešto važno da ti kažem, Kako postati i ostati glup (u 39 lekcija), Bonton, Seks za početnike, Škola, Da li ste vi žaba : dramske igre za decu od 6 do 10 godina i druge.

– Ispričaj neku interesantnu priču iz detinjstva

Odrasla sam u Beogradu u kući sa dvorištem. Od jutra do mraka igrala sam se sa sestrom od tetke Zoricom i ostalom decom iz ulice. Većinu tih naših igara sam opisala u knjigama „Kaži teti Dobar dan“ (Kreativni centar) i „Moda se vratila“ („Povelja“, Narodna biblioteka Kraljevo). Specijalno za „Farče“ po pri put pričam događaj o limunadi.

Bio je topao letnji dan. Zorica i ja smo sedele na stepenicama ispred kuće i dosađivale se. Rekla bih da su naše najzanimljivije igre obično počinjale iz velike dosade. To je ono stanje kad ne znaš šta ćeš sa sobom, uzdišeš, vrtiš dugme na košulji i gledaš u prazno. Mrzi te da se igraš nekih starih igara, a nemaš ideje za nove. Onda sediš i ništa ne radiš. I taman kad pomisliš da ćeš tako dočekati kraj života, najednom se dosetiš…

– Hajde da prodajemo limunadu!

Već smo u akciji. Cedimo limun, sipamo vodu u bokal, dodajemo šećer, iznosimo hoklicu ispred kapije, ređamo čaše… Prodavnica limunade je spremna. Zorica i ja sa velikim nestrpljenjem čekamo prvog kupca, ali ulica je prazna.

Toliko je vruće da Zorica i ja čak pomišljamo da se osvežimo limunadom, ali ipak ostajemo na visini zadatka. Uspevamo da se uzdržimo. Međutim, nešto kasnije ja predlažem:

– Zoco, a da uzmemo po pola čaše? Neće se primetiti. Vidi koliki je bokal.

Zorica prihvati moj predlog i mi se s velikim uživanjem počastimo.

– Jaco, a da uzmemo još pola čaše? Mislim, kad već nema nijednog kupca – ovog puta predlaže Zorica.

Naslućujete kraj. Malo, po malo popile smo litar limunade. A šta smo mogle drugo da uradimo, kad nam nijedan kupac nije došao u prodavnicu. Bilo je to ono vreme kad su beogradskim ulicama retko prolazili i automobili i prolaznici.

– Kada si počela da pišeš?

Moja prva knjiga objavljena je 1997. godine, kada sam imala 37 godina. Reč je o antiratnoj priči koja se zove „Giga pravi more“. Pisala sam i pre i posle. Nešto od toga je objavljeno, a mnogo toga nije.

– Da li je teže da se piše za decu ili za odrasle?

Teško mi je da uporedim, jer ne pišem za odrasle. Ali poslužiću se čuvenim citatom našeg mudrog Duška Radovića: „Pisati za decu isto je kao pisati za odrasle – samo je malo teže“.

– Šta te inspiriše da pišeš?

Moja najveća inspiracija su razgovori sa decom. Od njih saznam neverovatne stvari. Na primer – Čemu služi rupa na zidu? Koja je najviša planina na svetu? Kako se oseća zaljubljena osoba? Da li postoje vanzemaljci? Zašto je dobro imati brata ili sestru? Kako te brat ili sestra mogu naljutiti? Gde žive čarobnjaci? Čemu služi drvo? Zašto je važno čitati knjige?

– Kako se osećaš na susretima sa decom?

Osećam se radosno, kreativno, inspirativno… Ukratko rečeno kao riba u vodi. Kod najmlađih najviše cenim iskrenost. Svoje stavove i komentare iznose otvoreno i bez ikakvog uvijanja, što je vrlo značajno za pisce. Dobra kritika je najbolji putokaz za pisanje nove knjige.

– Kakve knjige čitaš?

Volim dečje knjige. Nedavno sam pročitala, na predlog mog sestrića Ilije, koji ide u drugi razred, roman u stripu „Dnevnik Šonjavka“. Pisac je Džef Kini, a izdavač Laguna. Na duhovit način prikazano je kako jedan dečak izlazi na kraj sa nesuglasicama u porodici i školi. Igrom slučaja, dan pre nego što je proglašena izolacija zbog korone, nabavila sam knjigu „Sve o Ani“. Reč je o Ani Frank i njenoj porodici dok su se skrivali u svom skrovištu za vreme Drugog svetskog rata. Knjiga daje odgovore na najčešća pitanja koja su postavnjala deca i mladi u muzeju Ane Frank u Amsterdamu. Divan tekst i divne ilustracije potpisuje Kuća Ane Frank, a kod nas se knjiga pojavila zahvanjujući Kreativnom centru. Za one koji žele nešto više da saznaju o ovoj hrabroj devojčici neka pogledaju sajt https://www.annefrank.org/en/

– Tvoja poruka našim čitaocima…

Neka vam Farče osvetljava put! Nećete zalutati!

Intervju vodila: Elizabeta Georgiev

Izvor: www.far.rs