Beogradska izdavačka kuća „Odiseja“ objavila je četiri knjige iz, danas se već može reći, izuzetno uspešnog serijala koji prati život devojčice Lote. Sve knjige u originalu nose naslov Mein Lotta-Leben, a u podnaslovu je bliže određenje sadržaja knjige, ponekad bazirano na nekoj poslovici. Posredi su svojevrsne grafičke novele koje piše uveliko etablirana nemačka književnica za decu Alisa Pantermiler a ilustruje, na način sličan stripu, takođe afirmisana ilustratorka Danijela Kol. Serijal je u Nemačkoj počeo da izlazi 2012. i već je ostavio za sobom dvadesetu knjigu, ali dečija publika traži još. Ne bez razloga.

Kada mi je 2020. ponuđena na prevod prva knjiga serijala shvatila sam da mi je u rukama odlična stvar koju naće biti lako prevesti ali da će potrebna dovijanja donositi i muku i zadovoljstvo. Problem je bio već i naslov. Mein Lotta-Leben bi se mogao prevesti kao Evo kako živim ja, Lota ali mi je to škripalo, a i nije prenosilo ni minimum informacija. Zato sam predložila naslov Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke, s čim se izdavač složio. Knjiga je, na nivou teksta, zaista dnevnik koji vodi devojčica Lota. U trenutku kad je upoznajemo ima deset godina i kreće u više razrede osnovne škole. I to je bio problem jer je u Nemačkoj reč o novom stupnju škole, pride je i ime škole problematično, ali – kao i Lota – i ja sam ulazila u avanturu i radovala sam se tome.

Knjigu ravnopravno nose tekst i ilustracije. Tekst je morfološki različito uobličen, često u celine nalik strofi u okviru kojih postoji izvestan ritam, što je bilo potrebno očuvati i u prevodu. Jezik je, međutim, potpuno prirodan, skoro bez izuzetka razumljiv deci od desetak godina i ne podilazi šablonskim predstava o dečijem govoru. Humor je, moglo bi se reći, sveprisutan: nekad je posredi kalambur, nekad igra rečima, nekad greška junaka u percepciji sveta odraslih proistekla iz neznanja. Mada su gegovi česti, ima i partija u kojima humor samo iznutra obasjava tekst. Na sličan način stilizovani su i crteži, veoma vešti u karakterizaciji likova. Bez dobrih ilustracija, knjige o Loti ne bi tako izvanredno komunicirale sa svojim malim čitaocima. Postoje knjige za decu čija je duhovitost vidljiva samo odraslima ili pak ponajviše odraslima. Do dece tako ne stigne značajan deo šarma knjige. U knjigama o Loti uživaju prvenstveno deca, što ne znači da se i roditelji neće odlično provesti ako zavire u njih.

Lota je zamišljena kao obična devojčica koja sticajem okolnosti, a ponekad i svojom voljom, dospeva u smešne situacije. To se događa kako u okviru Lotinog ne posebno neobičnog porodičnog života tako i u njenom širem okruženju koje uglavnom ima karakteristike realnosti. Ima dvojicu mlađe braće, nepodnošljivo nemirne blizance Simona i Jakoba, otac je nastavnik nemačkog jezika koji nastoji da se što više izvuče iz kućnih obaveza a majka ne radi i opsesivno je obuzeta kupovinama i zdravim načinom života kakav preporučuju ženski časopisi. Lotina najbolja drugarica Čejena potiče iz drugačijeg socijalnog sloja – njena majka, radnica, sama izdržava dve ćerke koje neprekidno gledaju televiziju, jedu brzu hranu, kinđure se i odlično su upućene u sve ono što prezentuju tkz. programi za narod. Lota i Čejena idu u isti razred u kome se glože s uobraženom predstavnicom više klase Berenikom fon Bedeker i klanom njenih obožavateljki. Iz sudara ta tri sloja, klasičnog građanskog u kome odrasta Lota, socijalne margine kojoj pripada Čejena i bogataškog miljea Berenike fon Bedeker proizlazi veliki broj komičnih situacija ovog serijala.

Izvor svakojakih ujdurmi su i škola, sa serijom karikaturalnih nastavnika, takmičenjima i proslavama, te vanškolske aktivnosti i hobiji. Lotina majka je za Lotu kao hobi odobrala sviranje flaute. Drvena flauta kupljena u indijskoj prodavnici uvodi nestvarno u realne koordinate Lotinog života i izaziva haose raznih vrsta. Veza sa natprirodnim ostvaruje se i preko povučenog dečaka iz razreda u koji idu Lota i Čejena, Petera, čiji su hobi mađioničarske veštine. Mada prilično retki, prodori fantastike u Lotinu svakidašnjicu iniciraju rusvaje velikih razmera. I najzad, dinamika i komičnost ovog serijala proističu i iz otkrivanja sveta odraslih u čemu predvodi Čejena. Njoj je televizija usadila niz stereotipnih obrazaca a samostalnost odrastanja osposobila je za hrabre, mada često neadekvatne korake. Detinjastija od nje i skroz bezazlena, Lota verno sledi obožavanu drugaricu

Alisa Pantermiler pokazuje izuzetno umeće u kratkim i upečatljivim individualizacijama junaka serijala. To se događa i na planu jezika koji uključuje dijalekat, argo i poneke greške u govoru. Iz Lotinog govora shvatamo da mnoge stvari iz sveta odraslih još ne zna i zbog toga pojedine pojmove pogrešno razume. Tako, na primer, misli da se gimnazija u komšiluku koja nosi ime „Gete“ (Goethe) zove „Žaba“ (Kröte, što se isto izgovara) jer nepoznat pojam zamenjuje poznatim. Držeći se te zvukovne veze, gimnaziju sam nazvala „Dete“; nešto je dobijeno a nešto izgubljeno. Takvi i slični jezički kalamburi veliki su izazov i muka za prevodioca, ponešto neminovno ostane nerazrešeno. Moja je praksa da, ako neku igru rečima ne uspem da prenesem, to nadoknadim čitaocu na drugom mestu, gde u tekstu takođe postoji intencija poigravanja. Za naziv nove škole u koju je krenula Lota nisam našla rešenje: po Loti, škola se zove Günter Graus, pri čemu je neizvesno da li je prezime slavnog književnika namerno iskrivila u reč koja označava užas, grozu, strahotu ili je posredi ista zamena nepoznatog poznatim. Između mogućnosti da školu nazovem imenom nepostojećeg nemačkog vladara Karla Groznog, da zadržim Lotinu varijantu bez prevodilačke intervencije koju nisam uspevala da smislim (a bez koje štos ostaje nevidljiv) ili da napišem pravo prezime, odlučila sam se za pravo prezime. No, kako vreme prolazi, sve više mislim da je ipak trebalo da bude Karlo Grozni. Prevodioci će razumeti o čemu govorim.

U knjizi ima izuzetno mnogo onomatopeja što s jedne strane potiče od sličnosti sa stripom a sa druge – od blizine sveta detinjstva. Posredi nisu samo uobičajne onomatopeje oglašavanja životinja ili nekih čestih zvukova (bum, tras, pljas, zvr i sl.) nego ima i mnogo izmišljenih koje su građene tako što je glagol sveden na nekoliko početnih glasova (prsk, šišt, bazd, blist i sl.). Razlike u tonu govora autorka često ističe i korišćenjem različitih fontova, što dodatno povezuje tekst i ilustracije.

Knjige o Loti se čitaju sa smeškom na licu i izazivaju želju za nastavkom. Budući da to postižu na način u kome nema ni sladunjavosti ni plitkoće, Alisa Pantermiler i Danijela Kol su po mojoj oceni majstorski izvele ono što su naumile. Zahvalna sam izdavačkoj kući Odiseja što me je uključila u njihov poduhvat i što nam omogućava da i dalje listamo Lotin dnevnik.

Piše: Spomenka Krajčević
Izvor: Detinjstvo 4/24