„Nezaboravno kolektivno samoubistvo“ (1990) jedan je od najčitanijih Pasilininih romana (po kojem je 2000. godine snimljen istoimeni film), a u pitanju je knjiga o finskom mentalitetu, ili makar o predstavi koju o Fincima ima ostatak sveta. Na samom početku romana, Pasilina nam šaljivo otkriva glavnu „boljku“ svojih sunarodnika.

Pitanja koja su ostala nakon čitanja prvog dela knjige su pitanja koja su ostavljena i nakon ovog dela knjige. Da li će Dezire, ponovo, postati majka? Kada menjate život iz korena niste, možda ni svesni koliko se život menja. Možda i činjenica da ne mislimo o posledicama utiče na događaje koji iz nesvesnog prelaze u svesno. Kada porodica postaje porodični kavez?

U čemu je Pasilinino zavidno književno umeće? Nesumnjiva "pomerenost" priče čitaocu ni za trenutak ne izgleda namešteno, ne samo zbog nekako egzotizujućeg konteksta nego zato što pisac uspeva da nađe meru i da se zaustavi tačno na onoj granici iza koje bi se priča razbila u hrid samosvrhovite groteske.

Junak sa kojim putujemo zove se Karlo Vatanen i novinar je, upravo zagazio u krizu srednjih godina, pa shodno tome ciničan, razočaran, sumoran, „isceđen“ bračnim i profesionalnim životom.

KAKO je Ester Nilson mogla da napravi povod za JOŠ JEDNU knjigu?, pitala sam se pre kraja „Ogrešenja”. Onda je poslednje poglavlje objasnilo da ona nikad neće shvatiti da NIJE bilo ‘zamagljenih linija’ i ‘protivrečnih signala’ i da je knjiga samo knjiga i da su reči samo reči, da postoji nešto kao seks bez emocija i da postoji razgovor bez obaveza.

Naslućujete da mi se roman „Poricanje“ svideo, iako moram da priznam da u početku nisam mislila da će, ponajviše zbog teme. Ipak, savetujem vas da vodite računa u kom trenutku ga čitate. Nemojte da vaša voljena osoba, ni kriva ni dužna, nastrada zbog prepoznavanja u nekom od likova!