Moglo bi se reći da je poslednjih godina došlo do formiranja svojevrsnog novog podžanra romana za decu i mlade. Nazovimo ga ekološkim. U ovom, nažalost nikad dovoljno upozoravajuće aktuelnom tematskom krugu, dosadašnja edukativna uloga ispunjava se na dugoročniji način i prevazilazi isključivu usmerenost ka mlađim uzrastima čitalaca.

Nedavni dugo iščekivani bioskopski povratak „Bitlđusa” Tima Bartona (doduše, sa različitim reakcijama i ocenama), uz gotici nekako tradicionalno naklonjenu jesenju atmosferu, kao da je (budućim?) ljubiteljima žanra pomalo najavio i novi susret sa Enolom Holms. S pravom: ona je dobar primer junakinje koja, budući hrabra, pametna, uporna i duhovita, u isto vreme nosi ranjivost, nesigurnost i sve one osobine s kojima se lako poistovetiti.

Knjiga "Moje bučno selo" nastala kao izraz ljubavi autorke prema švedskoj kulturi i kosmopolitizmu, postavlja pojmove doma i domovine kao često nuždom odvojene, ali ne tako da jedan isključuje drugi. Identitet zasnovan (i) na poreklu može biti očuvan ukoliko, ma gde bili, ostanemo verni sebi.

Savršeno dočaravanje osećaja anksioznosti odgovara stilu kojim se Dankinja Mete Veste služi u kratkom romanu „Kad je srce mikser”, posvećenom ovoj komplikovanoj, još uvek prilično nedokučivoj temi.

„Blistavi trag jednog puža” ispripovedan je na tri nivoa, pri čemu tek jednim svojim delom predstavlja priču o sazrevanju, emocionalnom i socijalnom (samo)otkrivanju neuobičajenog glavnog junaka. Iako je taj sloj radnje veoma značajan, pored njega teče druga, podjednako važna priča o opasnostima izlaganja mreži, pretvaranju, nepoverenju, ali i svemu što od toga potencijalno izbavlja.

Danas je, srećom, svest o socijalnoj anksioznosti malo veća nego pre i to što ovaj psihički problem ne samo da više nije nepoznanica, već ni nerešiv, apsolutno uliva nadu. Isto čine knjige poput romana Šveđanke Lise Bjerbu, čiji je značaj veliki koliko i prijemčivost postignuta pristupom autorke tako delikatnoj temi.