Iako se radnja četvrte i poslednje knjige u Klimatskom kvartetu Maje Lunde, „San o drvetu”, u potpunosti dešava tokom daleke budućnosti, utisak futurističkog ili distopijskog nije previše udaljen od pretnji koje nas sve češće uznemiruju. I deluje, upravo zato, jezivo verodostojno.

Enola je još uvek skoro podjednako (auto)ironična, naoružana kako upornošću tako i beskrajnim strpljenjem za vlastite gafove, a njene poduhvate takođe nepromenjeno prati olakšavajuća doza komike.

Pored toga što je zanimljivo štivo i par excellence primer beletristike, „Izuzetne žene Grand hotela” mogu se (i zapravo moraju) čitati kao oda ženskoj solidarnosti, podsticaj istrajavanju na putu ostvarenja punih potencijala, bez obzira na polazište ili prepreke koje ono diktira, kao i opomena ukoliko se dozvoli nazadovanje nakon svega za šta je hrabrim, nepokolebljivim vizionarkama poput Skugove i njenih saradnica pošlo za rukom da se izbore.

Situacija koju Andeš Totland postavlja na sam početak romana „U zemlju ćeš se vratiti” prevazilazi višedecenijsku svakodnevnu praksu junaka, božjeg izaslanika, pčelara i najproduktivnijeg trgovca alkoholom u selu.

Roman „Moje Bučno selo“, koji kroz priču o devojčici koja je primorana da ostavi sve što joj je drago i preseli se u drugu zemlju, govori o lepoti različitosi, o snazi umetnosti, o važnosti razumevanja i povezivanja među ljudima.

Ko je zapravo „Haraldova mama”? Jesu li dve najprisutnije žene u životu pravnika zavisnog od lekova za smirenje luke spasa ili takođe problematični slučajevi? Da li porivom izbavljanja drugoga bežimo od suočavanja sa vlastitom zakopanošću u probleme?