Pnin

Roman Pnin, po mišljenju velikog broja kritičara, najjednostavniji je i najpristupačniji roman Vladimira Nabokova. Upravo tom prividnom pristupačnošću, međutim, ovo delo prosto navodi na pogrešna tumačenja – među njegovim čitaocima uvek će biti mnogo onih koji su skloni zaključku da je reč o „lakom“ humorističkom romanu, nizu labavo povezanih vinjeta iz života neobičnog ruskog emigranta u negostoljubivoj Americi. Postoji, međutim, i koheziona sila koja taj skup vinjeta drži na okupu; ta sila, mnogo snažnija no što se na prvi pogled čini, skrivena je u nizu tipičnih Nabokovljevih lavirinata – ponajviše u čudnom, zagonetnom i složenom odnosu pripovedača i glavnog junaka. Priča o Pninu, sama po sebi, nije ni laka ni neobavezna ni humoristička – takvom je trebalo da je učini način na koji je ispričana. Sve priče ovog sveta postoje nezavisno od bilo kakvih posrednika, poručuje Nabokov, i u romanu Pnin pokazuje šta se događa kada se priče lati nedovoljno vešt, a pri tom još i zlonameran pripovedač. Priča tada nestaje (u ovom slučaju odlazi automobilom, zajedno s glavnim junakom), odlazi da potraži nekog ko će umeti da je ispriča bolje i lepše i potpunije – kao što je nagovešteno na kraju Pnina, kada čitava povest kao da počinje iznova, u istom trenutku kao i prvi put, ali za neku drugu publiku.