Daroviti mađarski strip autor, pisac i ilustrator, Ištvan Lakatoš, privukao je pažnju svetske javnosti svojom originalnim, veoma savremenim i ozbiljnim pristupom književnosti za decu. Njegove prve knjige osvajale su prestižne mađarske nagrade za stvaralaštvo za decu, a roman Kockograd našao se na počasnoj listi najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY.
Ištvan Lakatoš rođen je 1980. godine u Budimpešti. Tokom gimnazije razvijao svoje literarne i likovne talente pre svega kroz umetnost koja ih objedinjuje – strip. Strastan čitalac knjiga i stripova, Ištvan Lakatoš se odlučio za studije mađarske književnosti i jezika, i komunikologije na Pázmány Péter katoličkom univerzitetu u Budimpešti. Dalje obrazovanje nastavio je u oblasti estetike, filozofske grane koja izučava lepotu i umetničku izuzetnost. Prve kritike, ilustracije i stripove objavljivao je u studentskom glasilu svog univerziteta, u kojem je postao i urednik. Istovremeno, u omladinskom listu „Novi čovek” piše filmsku kritiku. Lakatoša interesuju svi oblici popularne kulture, od muzike, dizajna, filma, stripa i književnosti do popularne nauke, igračaka i hrane – i oni igraju veoma važnu ulogu u njegovim knjigama time što unose savremeni duh u pripovedanje o temama pristutnim od davnina poput borbe dobra i zla, greha i iskupljenja, porekla sveta, dobrih i loših strana naučnog razvoja i progresa, važnosti samostalnog donošenja odluka i tako dalje. Prisustvo religioznih ideja u gotovo svim Lakatoševim delima i ne čudi kad znamo da se obrazovao na Katoličkom univerzitetu, tako da mađarsko protestantsko poimanje sveta duboko prožima njegovu poetiku. I u Stonošcu, vrednom kućepazitelju u Kockogradu može se prepoznati protestantska vizija Boga.
Lakatoš sam ilustruje svoje knjige u svom prepoznatljivom stilu, koji se često naziva „mađarski odgovor na Tima Bartona”, verovatno zbog neobičnosti ilustracija za koje se na prvi pogled ne može reći jesu li namenjene deci ili odraslima. Njegov prvi duži strip bio je obrada pripovetke E. A. Poa Bure vina iz Mantile (The Cask of Amontillado), koji je nagovestio s kakvim autorom ćemo imati posla: nekim koga interesuje vrhunska književnost, ozbiljne pa i mračne teme, i čiji je literarni izraz neodvojivi deo u prenošenju jedne kompleksne slike savremenog sveta.
Lakatoš je napisao nekoliko ilustrovanih romana za decu: Fabiola (Wiseman bíboros nyomán írta és rajzolta Riedl Katalin, hátterek: Lakatos István, Új Ember kiadó, 2009), Lencsilány (Nyitott Könyvműhely, 2010)
Ištvan Lakatoš je osvojio još nekoliko značajnih mađarskih nagrada za svoje stripove, a najprestižniju nagradu za stvaralaštvo u oblasti stripa – Alfabéta Prize, osvojio je dvaput za priču (2009. i 2010. godine) a 2010. godine proglašen je strip autorom godine. Osvojio je nagrade Art Comix pályázat (2006), Mátyás, a király pályázat (2008), Aranyvackor díj (Dobozváros, 2010), Csodaceruza illusztrációs pályázat, megosztott 3. hely (2011), Év Gyermekkönyve 2011 i Műút-nívódíj, képregény kategória, 2014. Član je sekcije za strip Mađarske akademije. Ilustrovao je i knjige drugih autora, od kojih su najpoznatije ilustracije za Priča o ljudima i životinja Ljudmile Ulickaje (2009) i više romana mađarskog pisca za decu Andraša Batkija. Ištvan Lakatoš često piše na savremenim literarnim blogovima.
Kad se u vodećem mađarskom magazinu posvećenom literaturi i likovnoj umetnosti Műút pojavio Lakatošev strip Smiluj se, čoveče (Miserere Homine, 2008), počela su da stižu priznanja i ponude za objavljivanje knjiga. Do tada je Lakatoš već usavršio i definisao svoj metod rada. Služi se pre svega tradicionalnim strip sredstvima, crta olovkom, pa tušira, potom delimično boji ilustracije vodenim bojama i mrljama (na primer, u ovom stripu je koristio kafu), i tek na kraju koristi računar za finalnu obradu. Njegovi likovi su uglavnom sumorni, a vizuelni svet njegovih crteža je iskrivljen, izobličen. Bilo da radi strip inspirisan nekim književnim delom, bilo da ilustruje sopstvenu priču, ilustracije prate tekst a njegove priče su u skladu sa ovim tužnim i ozbiljnim slikama. U stripu Miserere homine (aluzija na lat. Miserere domine, Smiluj se Bože) Lakatoš iznosi sopstvenu veru u božansko proviđenje, u snažnu čovekovu povezanost sa svetom, kroz priču smeštenu u futurističke gotske predele stimpanka. I takvo okruženje će se ponavljati u većini Lakatoševih knjiga i stripova. Stimpank (engl. steampunk) je pojam vezan za naučnu fantastiku i definiše se kao SF žanr koji se bazira na temama razvoja tehnologije u predelima vizuelno inspirisanim izgledom devetnaestovekovne industrijske mašinerije pokretane parnim mašinama (steam-power), po kojima je i dobio ime. Dela pisana u žanru stimpanka su često smeštena u alternativnu istoriju ili postapokaliptičnu budućnost, ili u potpuno izmišljene svetove, kojima je svima zajedničko to što sve pokreće energija parnih mašina. Odlikuje ga retro-futuristički izgled opisanih predela i ilustracije, otprilike onako kako su ljudi 19. veka zamišljali svet u budućnosti. Takve predele prepoznajemo u delima klasika poput Žila Verna, H. G. Velsa, Meri Šeli, ali u kod mnogih savremenih pisaca, pogotovu u delima Filipa Pulmana, jednog od najvažnijih stvalaca za mlade današnjice. Stimpank je karakterističan za anglosaksonske pisce koji dolaze iz kulture utemeljene na viktorijanskoj tradiciji, u čijim delima ovakva neoviktorijanska estetika priziva devetnaestovekovnu književnu tradiciju. Zadržali smo se na opisu ovog pojma zato što ga smatramo veoma važim za priču o Ištvanu Lakatošu, jednom od retkih Istočnih Evropljana koji piše dela ovog žanra, ali i da bismo ukazali na vezu sa Filipom Pulmanom, čija su dela, a pre svega trilogija Njegova mračna tkanja (His Dark Materials, 1995–2000), utrla put odličnoj recepciji Lakatoševih knjiga van rodne Mađarske.
Vrlo je zanimljivo poređenje Pulmanove trilogije i Lakatoševog romana Kockograd (Dobozváros, 2011) koji podsećaju jedan na drugi po mnogo čemu, po stimpank estetici i žanrovskom određenju, po uzrasnoj kategoriji odnosno stavu da se za decu treba pisati jednako ozbiljno, promišljeno kao za odrasle, po izraženoj religioznoj tematici i ulozi hrišćanskog Boga kao jednog od ključnih aktera, s tom razlikom što Pulman priču vodi u skladu sa sopstvenim ateizmom, dok je Lakatoš gradi na osnovu svoje duboke, ozbiljne protestantske vere, zasnovane na poverenju u red, rad i odgovornost. Zbog toga bi tačnije bilo reći da je Kockograd tematski zapravo mađarski odgovor na Filipa Pulmana, možda i u većoj meri nego što je vizelno „odgovor na Tima Bartona” – što se može pročitati u svakom opisu ove knjige.
Junak ove fantastične pripovesti je Zalan, običan dečak koji više od svega voli da čita stripove. Na njegovim vratima se iznenada pojavljuje misteriozni starac po imenu Stonožac, koji tvrdi da su Zalanovi roditelji zamenjeni veštačkim ljudima. Ubedio je dečaka da krene sa njim u potragu za pravim mamom i tatom, koje su oteli stanovnici zlog Kockograda i zamenili ih ravnodušnim gumenim kopijama. Ako želi da ponovo vidi svoje roditelje, Zalan će morati da usput spasi svet. Jer Kockograđani ne zamenjuju replikama samo ljude, već i životinje, biljke, jezera, oblake i drevna bića iz bajki poput zmajeva, vilenjaka i patuljaka. Međutim, Broj Jedan, mozak Kockograda, nije tipičan zlikovac – istina je da želi da ovaj svet kakav danas postoji nestane, ali želi to zato što je ovakav kakav je nesavršen, kvarljiv, put bola, patnje i zla. Broj Jedan misli da će zamenivši sve to nesavršeno dobrim replikama zapravo proterati zlo i patnju iz sveta. Problem, kojeg on ipak nije svestan, leži samo u tome što će u cilju stvaranja savršenijeg svega morati da uništi sve na njemu što je živo, što raste i menja se, što ima slobodnu volju – što predstavlja samu suštinu božanske kreacije. Zalan odlazi sa Stonošcem najpre u njegovu pokretnu kuću prepunu raznih čudesa, u kojoj su prostor i vreme čudesno iskrivljeni. Njih dvojica će doživeti bezbroj bizarnih, apsurdnih avantura i susrešće se sa bajkolikim drevnim stvorenjima, a ponajpre sa nasiljem nad njima, koje će u Zalanu rasplamsati želju da se bori za opstanak sveta. Na putu im pomažu jarac-pričalica Boda, porodica vodenih vilenjaka – trčuljaka koji su postali beskućnici kad im je jezero presušilo, patuljci, zmajevi, rakun čistunac i mnoga druga bića. Lakatoš posebno vešto opisuje dečakovu pobunu koja, od neverice i opiranja Stonošcu, prelazi u pobunu protiv nasilja, protiv lažne, mehaničke replike sveta, koja dobija sve jasnije i snažnije obrise dok Zalan doživljava strah, surovost, tugu, stid i kajanje. Zalan odrasta na putu i postepeno shvata zašto je važno očuvati svet, nesavršen i prolazan, jer i nije stvoren da bude večan i bez mane, već da raste, razvija se, pa i premine na kraju. Ili, Stonoščevim rečima: „ostarele stvari ne mogu tek tako da se zamene, jer svaka od njih predstavlja posebnu i nezamenjivu lepotu. I ma koliko nam bilo teško, sudbina sveta jeste da dostojanstveno ostari i premine.“ To je istovremeno vrlo uznemirujuće ali i utešno saznanje: ovaj svet će nestati, ali rodiće se neki drugi, ne bolji, samo drugačiji. Iako Kockograd samo požuruje neminovnu propast sveta, treba mu se usprotiviti, ne dozvoliti mu da prekine ciklus kreacije, rađanja i propadanja (svetova). Kada se našao sam u Kockogradu, ili sam pred Zlom, Zalan je otkrio da sloboda i slobodna volja pojedinca zapravo znači ogromnu odgovornost. I tako, od običnog nestašnog dečaka koji je uživao u gađanju devojčica mrtvim bubama, Zalan odrasta u junaka sa jasnom svešću o odgovornosti – prema roditeljima, drugim živim bićima, životnoj okolini, pa i Tvorcu. Tokom romana postepeno shvatamo da je Stonožac ne samo junak sa božanskim atributima, već da je to zapravo Tvorac, ili Bog, a sumnje se potvrđuju kad starac ispriča dečaku priču o Potopu. Nekada je i on, kao sada Broj Jedan, mislio da može uništiti svet pun zla, bola i patnje i sagraditi novi, bolji, pa je potopio stari svet i stvorio novi. Međutim, ništa se nije promenilo, osim što je Stonožac otada živeo ophrvan kajanjem i grižom savesti. Predstavljen kao vredni kućepazitelj koji povazdan neguje i „popravlja“, leči svet, Stonožac je ne samo antropomorfan, već i čovečan lik, dobričina koja strahuje da zaspi da ne bi u snu video šta se sve stvarno krije u srcima ljudi i kakve sve boli postoje na svetu, starac koji je prihvatio prolaznost. Ume on da bude i opasan i strašan, ali ne surov, i čak i kada kažnjava radi to roditeljski brižno: „on nije otac, on je tata ovoga sveta“, kaže Andrea Lovas u odličnoj analizi[1] ovog romana koju smo često koristili u ovom pogovoru.
Međutim, Kockograd je postao toliko moćan da ni Stonožac više ne može da ga savlada. Mašinerija bez duše, Kockograd podseća na neki industrijski centar, sa ogromnim fabrikama, strogom disciplinom, utučenim radnicima i zagušljivim predelima stimpanka. Stvoren od delića stare dečje igračke na sklapanje, Broj Jedan je stvorio tehnicističku repliku sveta. Ta distopijska, džinovska zajednička spavaonica-radionica, po mnogo čemu podseća na grad iz koga je Zalan došao, Zalanov svet je i sam počeo da se pretvara u Kockograd, uništio je prirodu i proterao drevna bića, pa nije ni čudo što niko nije primetio da je veliki deo sveta već velikim delom bio zamenjen bezdušnim replikama. Veličanstvena bića iz bajki su porobljena, zmajevi zauzdani i šibani, patuljci naterani da rade bez prestanka, svi ostali da žive bez reči i bez nade. Oteti ljudi se nalaze u nekoj vrsti katatoničnog sna i zapravo podsećaju na zombije. Ne samo da je surov i moćan, Kockograd je i odlično sakriven – pronaći će ga u Stonošcu, u onom delu njegove duše koja je nekada poverovala da je Potop rešenje. Tako je roman Kockograd istovremeno klasična bajka koja pripoveda o sukobu dobra i zla, avanturistički roman o zanimljivim junacima koji proživljavaju razne pustolovine u potrazi za Kockogradom, ali i ontološka rasprava o ulozi Tvorca i poreklu zla na ovome svetu. Kao i Pulmanova Njegova mračna tkanja, roman Kockograd postoji na više nivoa, jednom koji se obraća deci i drugom koji se obraća odraslima, ili ostaje kao posejano zrno u dečjim srcima spremno da proklija kad budu dovoljno zreli da shvate sve nivou priče. Izuzenost Lakatoševog romana je u tome što ne nudi nekakve gotove odgovore, pojednostavljene da bi ga deca razumela, već suprotno, postavlja teška, izazovna pitanja i ostavlja ih tako, otvorene, da svako odgovori na njih, kad bude mogao i želeo.
Neodvojivi deo romana čine i originalne Lakatoševe ilustracije koje dočaravaju junake i atmosferu romana, doprinoseći uspehu ove čudesno pitke mešavine književnosti i stripa.
Kockograd je napisan po merilima klasičnih romana za odrasle: to je štivo čvrste strukture, složene radnje i likova, izazovnog podteksta. Iako namenjen deci, obraća se jednako i generaciji današnjih roditelja, oživljavajući elemente pop kulture s kraja 20. veka – iz detinjstva roditelja. Kockograd je proglašen je Mađarskom knjigom godine 2011. i osvojio je nagradu Aranyvackor, i iste godine dobio nagradu Mađarske sekcije IBBY.
[1] Metafizička igračka na sklapanje, Časopis za knjizevnost, umetnost i kritiku, Put umetnosti (Műút 2012/32). Prim. ured.
Ištvan Lakatoš
Daroviti mađarski strip autor, pisac i ilustrator, Ištvan Lakatoš, privukao je pažnju svetske javnosti svojom originalnim, veoma savremenim i ozbiljnim pristupom književnosti za decu. Njegove prve knjige osvajale su prestižne mađarske nagrade za stvaralaštvo za decu, a roman Kockograd našao se na počasnoj listi najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY.
Ištvan Lakatoš rođen je 1980. godine u Budimpešti. Tokom gimnazije razvijao svoje literarne i likovne talente pre svega kroz umetnost koja ih objedinjuje – strip. Strastan čitalac knjiga i stripova, Ištvan Lakatoš se odlučio za studije mađarske književnosti i jezika, i komunikologije na Pázmány Péter katoličkom univerzitetu u Budimpešti. Dalje obrazovanje nastavio je u oblasti estetike, filozofske grane koja izučava lepotu i umetničku izuzetnost. Prve kritike, ilustracije i stripove objavljivao je u studentskom glasilu svog univerziteta, u kojem je postao i urednik. Istovremeno, u omladinskom listu „Novi čovek” piše filmsku kritiku. Lakatoša interesuju svi oblici popularne kulture, od muzike, dizajna, filma, stripa i književnosti do popularne nauke, igračaka i hrane – i oni igraju veoma važnu ulogu u njegovim knjigama time što unose savremeni duh u pripovedanje o temama pristutnim od davnina poput borbe dobra i zla, greha i iskupljenja, porekla sveta, dobrih i loših strana naučnog razvoja i progresa, važnosti samostalnog donošenja odluka i tako dalje. Prisustvo religioznih ideja u gotovo svim Lakatoševim delima i ne čudi kad znamo da se obrazovao na Katoličkom univerzitetu, tako da mađarsko protestantsko poimanje sveta duboko prožima njegovu poetiku. I u Stonošcu, vrednom kućepazitelju u Kockogradu može se prepoznati protestantska vizija Boga.
Lakatoš sam ilustruje svoje knjige u svom prepoznatljivom stilu, koji se često naziva „mađarski odgovor na Tima Bartona”, verovatno zbog neobičnosti ilustracija za koje se na prvi pogled ne može reći jesu li namenjene deci ili odraslima. Njegov prvi duži strip bio je obrada pripovetke E. A. Poa Bure vina iz Mantile (The Cask of Amontillado), koji je nagovestio s kakvim autorom ćemo imati posla: nekim koga interesuje vrhunska književnost, ozbiljne pa i mračne teme, i čiji je literarni izraz neodvojivi deo u prenošenju jedne kompleksne slike savremenog sveta.
Lakatoš je napisao nekoliko ilustrovanih romana za decu: Fabiola (Wiseman bíboros nyomán írta és rajzolta Riedl Katalin, hátterek: Lakatos István, Új Ember kiadó, 2009), Lencsilány (Nyitott Könyvműhely, 2010)
Ištvan Lakatoš je osvojio još nekoliko značajnih mađarskih nagrada za svoje stripove, a najprestižniju nagradu za stvaralaštvo u oblasti stripa – Alfabéta Prize, osvojio je dvaput za priču (2009. i 2010. godine) a 2010. godine proglašen je strip autorom godine. Osvojio je nagrade Art Comix pályázat (2006), Mátyás, a király pályázat (2008), Aranyvackor díj (Dobozváros, 2010), Csodaceruza illusztrációs pályázat, megosztott 3. hely (2011), Év Gyermekkönyve 2011 i Műút-nívódíj, képregény kategória, 2014. Član je sekcije za strip Mađarske akademije. Ilustrovao je i knjige drugih autora, od kojih su najpoznatije ilustracije za Priča o ljudima i životinja Ljudmile Ulickaje (2009) i više romana mađarskog pisca za decu Andraša Batkija. Ištvan Lakatoš često piše na savremenim literarnim blogovima.
Kad se u vodećem mađarskom magazinu posvećenom literaturi i likovnoj umetnosti Műút pojavio Lakatošev strip Smiluj se, čoveče (Miserere Homine, 2008), počela su da stižu priznanja i ponude za objavljivanje knjiga. Do tada je Lakatoš već usavršio i definisao svoj metod rada. Služi se pre svega tradicionalnim strip sredstvima, crta olovkom, pa tušira, potom delimično boji ilustracije vodenim bojama i mrljama (na primer, u ovom stripu je koristio kafu), i tek na kraju koristi računar za finalnu obradu. Njegovi likovi su uglavnom sumorni, a vizuelni svet njegovih crteža je iskrivljen, izobličen. Bilo da radi strip inspirisan nekim književnim delom, bilo da ilustruje sopstvenu priču, ilustracije prate tekst a njegove priče su u skladu sa ovim tužnim i ozbiljnim slikama. U stripu Miserere homine (aluzija na lat. Miserere domine, Smiluj se Bože) Lakatoš iznosi sopstvenu veru u božansko proviđenje, u snažnu čovekovu povezanost sa svetom, kroz priču smeštenu u futurističke gotske predele stimpanka. I takvo okruženje će se ponavljati u većini Lakatoševih knjiga i stripova. Stimpank (engl. steampunk) je pojam vezan za naučnu fantastiku i definiše se kao SF žanr koji se bazira na temama razvoja tehnologije u predelima vizuelno inspirisanim izgledom devetnaestovekovne industrijske mašinerije pokretane parnim mašinama (steam-power), po kojima je i dobio ime. Dela pisana u žanru stimpanka su često smeštena u alternativnu istoriju ili postapokaliptičnu budućnost, ili u potpuno izmišljene svetove, kojima je svima zajedničko to što sve pokreće energija parnih mašina. Odlikuje ga retro-futuristički izgled opisanih predela i ilustracije, otprilike onako kako su ljudi 19. veka zamišljali svet u budućnosti. Takve predele prepoznajemo u delima klasika poput Žila Verna, H. G. Velsa, Meri Šeli, ali u kod mnogih savremenih pisaca, pogotovu u delima Filipa Pulmana, jednog od najvažnijih stvalaca za mlade današnjice. Stimpank je karakterističan za anglosaksonske pisce koji dolaze iz kulture utemeljene na viktorijanskoj tradiciji, u čijim delima ovakva neoviktorijanska estetika priziva devetnaestovekovnu književnu tradiciju. Zadržali smo se na opisu ovog pojma zato što ga smatramo veoma važim za priču o Ištvanu Lakatošu, jednom od retkih Istočnih Evropljana koji piše dela ovog žanra, ali i da bismo ukazali na vezu sa Filipom Pulmanom, čija su dela, a pre svega trilogija Njegova mračna tkanja (His Dark Materials, 1995–2000), utrla put odličnoj recepciji Lakatoševih knjiga van rodne Mađarske.
Vrlo je zanimljivo poređenje Pulmanove trilogije i Lakatoševog romana Kockograd (Dobozváros, 2011) koji podsećaju jedan na drugi po mnogo čemu, po stimpank estetici i žanrovskom određenju, po uzrasnoj kategoriji odnosno stavu da se za decu treba pisati jednako ozbiljno, promišljeno kao za odrasle, po izraženoj religioznoj tematici i ulozi hrišćanskog Boga kao jednog od ključnih aktera, s tom razlikom što Pulman priču vodi u skladu sa sopstvenim ateizmom, dok je Lakatoš gradi na osnovu svoje duboke, ozbiljne protestantske vere, zasnovane na poverenju u red, rad i odgovornost. Zbog toga bi tačnije bilo reći da je Kockograd tematski zapravo mađarski odgovor na Filipa Pulmana, možda i u većoj meri nego što je vizelno „odgovor na Tima Bartona” – što se može pročitati u svakom opisu ove knjige.
Junak ove fantastične pripovesti je Zalan, običan dečak koji više od svega voli da čita stripove. Na njegovim vratima se iznenada pojavljuje misteriozni starac po imenu Stonožac, koji tvrdi da su Zalanovi roditelji zamenjeni veštačkim ljudima. Ubedio je dečaka da krene sa njim u potragu za pravim mamom i tatom, koje su oteli stanovnici zlog Kockograda i zamenili ih ravnodušnim gumenim kopijama. Ako želi da ponovo vidi svoje roditelje, Zalan će morati da usput spasi svet. Jer Kockograđani ne zamenjuju replikama samo ljude, već i životinje, biljke, jezera, oblake i drevna bića iz bajki poput zmajeva, vilenjaka i patuljaka. Međutim, Broj Jedan, mozak Kockograda, nije tipičan zlikovac – istina je da želi da ovaj svet kakav danas postoji nestane, ali želi to zato što je ovakav kakav je nesavršen, kvarljiv, put bola, patnje i zla. Broj Jedan misli da će zamenivši sve to nesavršeno dobrim replikama zapravo proterati zlo i patnju iz sveta. Problem, kojeg on ipak nije svestan, leži samo u tome što će u cilju stvaranja savršenijeg svega morati da uništi sve na njemu što je živo, što raste i menja se, što ima slobodnu volju – što predstavlja samu suštinu božanske kreacije. Zalan odlazi sa Stonošcem najpre u njegovu pokretnu kuću prepunu raznih čudesa, u kojoj su prostor i vreme čudesno iskrivljeni. Njih dvojica će doživeti bezbroj bizarnih, apsurdnih avantura i susrešće se sa bajkolikim drevnim stvorenjima, a ponajpre sa nasiljem nad njima, koje će u Zalanu rasplamsati želju da se bori za opstanak sveta. Na putu im pomažu jarac-pričalica Boda, porodica vodenih vilenjaka – trčuljaka koji su postali beskućnici kad im je jezero presušilo, patuljci, zmajevi, rakun čistunac i mnoga druga bića. Lakatoš posebno vešto opisuje dečakovu pobunu koja, od neverice i opiranja Stonošcu, prelazi u pobunu protiv nasilja, protiv lažne, mehaničke replike sveta, koja dobija sve jasnije i snažnije obrise dok Zalan doživljava strah, surovost, tugu, stid i kajanje. Zalan odrasta na putu i postepeno shvata zašto je važno očuvati svet, nesavršen i prolazan, jer i nije stvoren da bude večan i bez mane, već da raste, razvija se, pa i premine na kraju. Ili, Stonoščevim rečima: „ostarele stvari ne mogu tek tako da se zamene, jer svaka od njih predstavlja posebnu i nezamenjivu lepotu. I ma koliko nam bilo teško, sudbina sveta jeste da dostojanstveno ostari i premine.“ To je istovremeno vrlo uznemirujuće ali i utešno saznanje: ovaj svet će nestati, ali rodiće se neki drugi, ne bolji, samo drugačiji. Iako Kockograd samo požuruje neminovnu propast sveta, treba mu se usprotiviti, ne dozvoliti mu da prekine ciklus kreacije, rađanja i propadanja (svetova). Kada se našao sam u Kockogradu, ili sam pred Zlom, Zalan je otkrio da sloboda i slobodna volja pojedinca zapravo znači ogromnu odgovornost. I tako, od običnog nestašnog dečaka koji je uživao u gađanju devojčica mrtvim bubama, Zalan odrasta u junaka sa jasnom svešću o odgovornosti – prema roditeljima, drugim živim bićima, životnoj okolini, pa i Tvorcu. Tokom romana postepeno shvatamo da je Stonožac ne samo junak sa božanskim atributima, već da je to zapravo Tvorac, ili Bog, a sumnje se potvrđuju kad starac ispriča dečaku priču o Potopu. Nekada je i on, kao sada Broj Jedan, mislio da može uništiti svet pun zla, bola i patnje i sagraditi novi, bolji, pa je potopio stari svet i stvorio novi. Međutim, ništa se nije promenilo, osim što je Stonožac otada živeo ophrvan kajanjem i grižom savesti. Predstavljen kao vredni kućepazitelj koji povazdan neguje i „popravlja“, leči svet, Stonožac je ne samo antropomorfan, već i čovečan lik, dobričina koja strahuje da zaspi da ne bi u snu video šta se sve stvarno krije u srcima ljudi i kakve sve boli postoje na svetu, starac koji je prihvatio prolaznost. Ume on da bude i opasan i strašan, ali ne surov, i čak i kada kažnjava radi to roditeljski brižno: „on nije otac, on je tata ovoga sveta“, kaže Andrea Lovas u odličnoj analizi[1] ovog romana koju smo često koristili u ovom pogovoru.
Međutim, Kockograd je postao toliko moćan da ni Stonožac više ne može da ga savlada. Mašinerija bez duše, Kockograd podseća na neki industrijski centar, sa ogromnim fabrikama, strogom disciplinom, utučenim radnicima i zagušljivim predelima stimpanka. Stvoren od delića stare dečje igračke na sklapanje, Broj Jedan je stvorio tehnicističku repliku sveta. Ta distopijska, džinovska zajednička spavaonica-radionica, po mnogo čemu podseća na grad iz koga je Zalan došao, Zalanov svet je i sam počeo da se pretvara u Kockograd, uništio je prirodu i proterao drevna bića, pa nije ni čudo što niko nije primetio da je veliki deo sveta već velikim delom bio zamenjen bezdušnim replikama. Veličanstvena bića iz bajki su porobljena, zmajevi zauzdani i šibani, patuljci naterani da rade bez prestanka, svi ostali da žive bez reči i bez nade. Oteti ljudi se nalaze u nekoj vrsti katatoničnog sna i zapravo podsećaju na zombije. Ne samo da je surov i moćan, Kockograd je i odlično sakriven – pronaći će ga u Stonošcu, u onom delu njegove duše koja je nekada poverovala da je Potop rešenje. Tako je roman Kockograd istovremeno klasična bajka koja pripoveda o sukobu dobra i zla, avanturistički roman o zanimljivim junacima koji proživljavaju razne pustolovine u potrazi za Kockogradom, ali i ontološka rasprava o ulozi Tvorca i poreklu zla na ovome svetu. Kao i Pulmanova Njegova mračna tkanja, roman Kockograd postoji na više nivoa, jednom koji se obraća deci i drugom koji se obraća odraslima, ili ostaje kao posejano zrno u dečjim srcima spremno da proklija kad budu dovoljno zreli da shvate sve nivou priče. Izuzenost Lakatoševog romana je u tome što ne nudi nekakve gotove odgovore, pojednostavljene da bi ga deca razumela, već suprotno, postavlja teška, izazovna pitanja i ostavlja ih tako, otvorene, da svako odgovori na njih, kad bude mogao i želeo.
Neodvojivi deo romana čine i originalne Lakatoševe ilustracije koje dočaravaju junake i atmosferu romana, doprinoseći uspehu ove čudesno pitke mešavine književnosti i stripa.
Kockograd je napisan po merilima klasičnih romana za odrasle: to je štivo čvrste strukture, složene radnje i likova, izazovnog podteksta. Iako namenjen deci, obraća se jednako i generaciji današnjih roditelja, oživljavajući elemente pop kulture s kraja 20. veka – iz detinjstva roditelja. Kockograd je proglašen je Mađarskom knjigom godine 2011. i osvojio je nagradu Aranyvackor, i iste godine dobio nagradu Mađarske sekcije IBBY.
[1] Metafizička igračka na sklapanje, Časopis za knjizevnost, umetnost i kritiku, Put umetnosti (Műút 2012/32). Prim. ured.