VALID NABHAN je rođen 1966. u jordanskoj prestonici Amanu, u palestinskoj izbegličkoj porodici. Njegovi roditelji i rođaci bili su među 700.000 ljudi koji su 1948. godine napustili Palestinu, odmah nakon formiranja samostalne izraelske države. Egzodus gotovo polovine stanovništva, poznat kao „Nakba” (arapski – katastrofa, kataklizma, propast), postao je jedan od ključnih trenutaka u palestinskoj istoriji i kolektivnoj sudbini. Valid Nabhan je odrastao pod snažnim uticajem porodičnog sećanja na taj događaj i preživljavanja njegovih posledica, a kako se školovao i živeo u nekoliko evropskih zemalja, izrastao je u istinskog kosmopolitu čiji su karakter i pogled na svet jednako duboko ukorenjeni u arapsko poreklo i evropsku kulturno-istorijsku baštinu.
Već u Amanu, u školi Ujedinjenih nacija, susreo se sa različitim kulturama, međutim, tamo je iskusio i diskriminaciju, jer su po njegovim rečima u Jordanu palestinske izbeglice bili građani drugog reda. Nikad nije osećao da pripada u Jordanu, niti je poželeo da tamo provede život.
Otišao je u Jugoslaviju, koja je u to vreme davala stipendije mladim Palestincima, i upisao građevinu. Iako je želeo da studira žurnalistiku, Valid se priklonio očevoj želji da mu sinovi postanu inženjeri. Naučio je srpskohrvatski jezik koji govori i danas. Međutim, već posle godinu dana studija, zaključio je da ne želi da bude inženjer i vratio se u Jordan. „Razočarao sam oca, ali moja braća su mu ispunila želju i postala inženjeri”, priča Nabhan. Otac nije imao sluha za njegove želje i, po povratku u Jordan, ukinuo mu je finansijsku podršku. Kako više nije bio student, Valid je morao na odsluženje vojnog roka koji u Jordanu traje dve godine. O tom periodu često govori kao o iskustvu koje mu je promenilo život. Posle šest meseci poliranja oružja u kasarni, prebačen je u pustinju. „Morali smo da stražarimo čitavu noć, u mrklom mraku, gde vam i šuškanje papira uteruje strah u kosti. Međutim, tokom tih zvezdanih letnjih noći, osetio sam kako u meni nešto previre: misli, potreba da pišem, a pre svega moji stihovi”, seća se Valid. „Šta možeš da radiš u ta tri sata pustoši? Ništa osim da se suočiš sa sobom.“ Vojska je škola života, kaže Valid: „U mojoj jedinici bilo je ljudi svih fela – doktora, inženjera, advokata, lopova, brbljivaca, nepismenih, i morao si da se snađeš u toj raznorodnoj ekipi da bi preživeo.” Vojska mu je, kako kaže, postavila unutrašnji časovnik, pa i dan-danas ustaje u pet ujutru, sat vremena pre nego što stigne na posao u mlekaru gde radi kao mikrobiolog.
Posle vojske, 1990. godine, Valid Nabhan je otišao na Maltu. Njegov brat Ahmed radio je u to vreme u palestinskoj ambasadi na Malti kao radio-operater. „U to vreme retko je ko i čuo za Maltu, a ako jeste, čuo je zbog Mintofa. Čudno, jer imamo staru izreku ‘kao da zoveš na molitvu na Malti’. Izreka je nastala zbog verovanja da muslimani nisu uspeli da preobrate u islam ni jednog jedinog Maltežanina.” Upisao je studije mikrobiologije. Radio je u bolnici gde je brzo naučio malteški jezik. Maltu je odmah zavoleo i poželeo da se uklopi: „Ljudi koji putuju upadnu u zamku da misle da su negde samo u poseti, samo u prolazu, i ubede sami sebe da nisu deo te zemlje. Skončaju tako što sami sebe marginalizuju a onda optuže zemlju domaćina da ih nije integrisala. Ne može se živeti na margini, moraš prosto uroniti u svet oko sebe. Ja sam se oduvek osećao kao deo ovog [malteškog] naroda.” I sam „serijski migrant”, veruje da mnogi migranti na Malti prave tu grešku. „Rasizam je odvratan, ali diskriminacija je dvosmerna ulica.”
Nabhan je koristio svaku priliku da se obrazuje: na bristolskom univerzitetu završio je studije biomedicine 1998. godine a 2003. na Malti stekao master diplomu iz oblasti ljudskih prava i demokratizacije. Skrasio se na Malti, koju smatra svojom domovinom, ali na pitanje o svom nacionalnom identitetu nema jednostavan odgovor: „Veoma mi je teško da tačno odredim svoj kulturni identitet. Posle 25 godina života na Malti, osećam se kao hrišćanin, iako sam odgajan kao musliman”, kaže pisac koji tvrdi da nije religiozan.
Kontroverzni odnos prema religiji dovodio ga je u žižu javnosti možda i češće nego njegova literarna dostignuća. Javno je osuđivao svaki religijski fundamentalizam, pa i islamski, što nije dobro shvaćeno među radikalnijim delovima izuzetno brojne arapske zajednice na Malti, koja ga je proglasila muslimanskim jeretikom. Više puta je ulazio u otvoreni sukob sa predstavnicima muslimanskih zajednica, naročito sa Baderom Zinom koga je javno nazivao islamskim fundamentalistom. Nabhan se javno protivio izgradnji nove džamije, tvrdeći da će dve džamije izazvati nepotrebnu podelu među muslimanima. Usred sukoba sa Zinom i televizijskih duela, demoliran je Nabhanov automobil ali je on prošao bez povreda. Najviše reakcija izazivao je njegov mnogo puta javno izrečen stav da muslimani na Malti ne bi trebalo da se mole na javnim mestima, iz poštovanja prema svojim hrišćanskim domaćinima. To je izazvalo bes i kod umereno religioznih muslimana, koji su se našli uvređeni tezom koja apriori poriče postojanje malteških muslimana, odnosno implicira da su svi muslimani na Malti samo „gosti”, dok su njihovi domaćini – svi pravi Maltežani – hrišćani. Nabhanov stav nije naišao ni na odobravanje boraca za ljudske slobode i prava koji se zalažu za pravo veroispovesti i javno praktikovanje religije.
Nije ni čudo što Nabhan kao jedinu pouzdanu, određenu činjenicu o sebi ističe to da je malteški pisac.
Počeo je da da piše kao tinejdžer, profesori i školski drugovi su ga podsticali da razvija talenat. Već je u Jordanu objavljivao kratke priče i pesme pisane na arapskom jeziku. Međutim, kako je menjao zemlje i jezike, bilo je perioda diskontinuiteta u njegovom stvaralaštvu. Iako je malteški jezik lako i brzo progovorio, mučio se da nauči da piše na njemu. Neobično, premda praktično, odlučio je da pisanje na malteškom vežba upravo tako što će pisati književna dela. Bilo mu je potrebno deset godina na Malti i poznanstvo sa Adrijanom Grimom, osnivačem „Inizjameda”[1], da bi objavio prva dela na malteškom.
Objavio je dve zbirke kratkih priča na malteškom (Lura d-Dar u Ġrajjiet Oħra li ma Ġrawx, 2009; Leħen tal-Fuħħar u Stejjer Oħra, 2011) i roman koji se nalazi pred vama, Egzodus roda (L-Eżodu taċ-Ċikonji, 2013). Njegova poezija i članci objavljivani su u brojnim časopisima, a prva zbirka pesama Fi Triqti Lejha štampana je 2014. godine. Nabhan prevodi savremenu književnost sa malteškog na arapski jezik i za sebe tvrdi da je malteški pisac.
Egzodus roda je najznačajnije Nabhanovo delo. Kaže da je namerno u naslovu upotrebio reč „egzodus” koja reprezentuje izgon izraelskog naroda. (U srpskim prevodima Biblije drugo poglavlje najčešće je prevođeno kao „Izlazak” pa je veza manje očigledna.) A rode, rode su deo sasvim ličnog iskustva, i one sugerišu autobiografsku prirodu knjige. Dok je živeo u Jordanu, sedamnaestogodišnjeg Valida Nabhana probudilo je ogromno jato roda koje je letelo na sever, protežući se s kraja na kraj horizonta, potpuno zaklanjajući nebo. Bila je to pojava koja se viđa jednom u životu (inače, rode migriraju preko Sirije i Turske, a ne iznad Jordana). Iako više nikada nije video rode kad se sele, ta scena se urezala u Nabhanovu svest kao simbol njegovog naroda, ljudi-selica. Nabhan priznaje da je dobar deo zapleta autobiografski, „ali roman se prvenstveno bavi palestinskom melodramom, i svoju porodicu sam uzeo kao primer jer sam znao da su skoro sve palestinske porodice prošle kroz slična iskušenja i stradanje”, kaže Nabhan. „To je priča o junaku koji završi na Malti, o nekome ko je mnogo toga preturio preko glave u prošlosti a nema mnogo čemu da se nada ni u budućnosti. Ima tu i priče o ljubavi osuđenoj na neuspeh. Mnogo malih priča provlači se kroz knjigu, ali velika priča koja ih sve povezuje govori o Palestini i Malti, jer junak nije mogao da se oslobodi prošlosti niti je mogao da ovde izgradi budućnost.”
Roman Egzodus roda osvojio je uglednu maltešku Nacionalnu nagradu za literaturu 2014. godine i Nagradu Evropske unije za književnost (European Union Prize for Literature) 2017. godine.
Srpsko izdanje ove knjige prvi je njen prevod na strani jezik. Važan deo malteškog kolonijalnog nasleđa jeste to što je engleski jezik u ravnopravnoj upotrebi sa malteškim. Dok stanovnici Malte imaju prednost što govore engleski koji je lingua franca našeg doba, i lako komuniciraju bez potrebe za prevodiocima, iz istog razloga književnost pisana na malteškom retko se prevodi i u svetu postoji veoma malo prevodilaca sa tog jezika. Tako su mnoga važna dela koja potiču iz ove zemlje sa veoma bogatom i zanimljivom istorijom i kulturom ostala u nacionalnim okvirima.
[1] Inizjamed je volonterska organizacija osnovana 1998. godine na Malti sa ciljem da promoviše maltešku umetnost i kulturu, a radi i na promociji i povezivanju mediteranskih kulturnih ostvarenja.
Valid Nabhan
VALID NABHAN je rođen 1966. u jordanskoj prestonici Amanu, u palestinskoj izbegličkoj porodici. Njegovi roditelji i rođaci bili su među 700.000 ljudi koji su 1948. godine napustili Palestinu, odmah nakon formiranja samostalne izraelske države. Egzodus gotovo polovine stanovništva, poznat kao „Nakba” (arapski – katastrofa, kataklizma, propast), postao je jedan od ključnih trenutaka u palestinskoj istoriji i kolektivnoj sudbini. Valid Nabhan je odrastao pod snažnim uticajem porodičnog sećanja na taj događaj i preživljavanja njegovih posledica, a kako se školovao i živeo u nekoliko evropskih zemalja, izrastao je u istinskog kosmopolitu čiji su karakter i pogled na svet jednako duboko ukorenjeni u arapsko poreklo i evropsku kulturno-istorijsku baštinu.
Već u Amanu, u školi Ujedinjenih nacija, susreo se sa različitim kulturama, međutim, tamo je iskusio i diskriminaciju, jer su po njegovim rečima u Jordanu palestinske izbeglice bili građani drugog reda. Nikad nije osećao da pripada u Jordanu, niti je poželeo da tamo provede život.
Otišao je u Jugoslaviju, koja je u to vreme davala stipendije mladim Palestincima, i upisao građevinu. Iako je želeo da studira žurnalistiku, Valid se priklonio očevoj želji da mu sinovi postanu inženjeri. Naučio je srpskohrvatski jezik koji govori i danas. Međutim, već posle godinu dana studija, zaključio je da ne želi da bude inženjer i vratio se u Jordan. „Razočarao sam oca, ali moja braća su mu ispunila želju i postala inženjeri”, priča Nabhan. Otac nije imao sluha za njegove želje i, po povratku u Jordan, ukinuo mu je finansijsku podršku. Kako više nije bio student, Valid je morao na odsluženje vojnog roka koji u Jordanu traje dve godine. O tom periodu često govori kao o iskustvu koje mu je promenilo život. Posle šest meseci poliranja oružja u kasarni, prebačen je u pustinju. „Morali smo da stražarimo čitavu noć, u mrklom mraku, gde vam i šuškanje papira uteruje strah u kosti. Međutim, tokom tih zvezdanih letnjih noći, osetio sam kako u meni nešto previre: misli, potreba da pišem, a pre svega moji stihovi”, seća se Valid. „Šta možeš da radiš u ta tri sata pustoši? Ništa osim da se suočiš sa sobom.“ Vojska je škola života, kaže Valid: „U mojoj jedinici bilo je ljudi svih fela – doktora, inženjera, advokata, lopova, brbljivaca, nepismenih, i morao si da se snađeš u toj raznorodnoj ekipi da bi preživeo.” Vojska mu je, kako kaže, postavila unutrašnji časovnik, pa i dan-danas ustaje u pet ujutru, sat vremena pre nego što stigne na posao u mlekaru gde radi kao mikrobiolog.
Posle vojske, 1990. godine, Valid Nabhan je otišao na Maltu. Njegov brat Ahmed radio je u to vreme u palestinskoj ambasadi na Malti kao radio-operater. „U to vreme retko je ko i čuo za Maltu, a ako jeste, čuo je zbog Mintofa. Čudno, jer imamo staru izreku ‘kao da zoveš na molitvu na Malti’. Izreka je nastala zbog verovanja da muslimani nisu uspeli da preobrate u islam ni jednog jedinog Maltežanina.” Upisao je studije mikrobiologije. Radio je u bolnici gde je brzo naučio malteški jezik. Maltu je odmah zavoleo i poželeo da se uklopi: „Ljudi koji putuju upadnu u zamku da misle da su negde samo u poseti, samo u prolazu, i ubede sami sebe da nisu deo te zemlje. Skončaju tako što sami sebe marginalizuju a onda optuže zemlju domaćina da ih nije integrisala. Ne može se živeti na margini, moraš prosto uroniti u svet oko sebe. Ja sam se oduvek osećao kao deo ovog [malteškog] naroda.” I sam „serijski migrant”, veruje da mnogi migranti na Malti prave tu grešku. „Rasizam je odvratan, ali diskriminacija je dvosmerna ulica.”
Nabhan je koristio svaku priliku da se obrazuje: na bristolskom univerzitetu završio je studije biomedicine 1998. godine a 2003. na Malti stekao master diplomu iz oblasti ljudskih prava i demokratizacije. Skrasio se na Malti, koju smatra svojom domovinom, ali na pitanje o svom nacionalnom identitetu nema jednostavan odgovor: „Veoma mi je teško da tačno odredim svoj kulturni identitet. Posle 25 godina života na Malti, osećam se kao hrišćanin, iako sam odgajan kao musliman”, kaže pisac koji tvrdi da nije religiozan.
Kontroverzni odnos prema religiji dovodio ga je u žižu javnosti možda i češće nego njegova literarna dostignuća. Javno je osuđivao svaki religijski fundamentalizam, pa i islamski, što nije dobro shvaćeno među radikalnijim delovima izuzetno brojne arapske zajednice na Malti, koja ga je proglasila muslimanskim jeretikom. Više puta je ulazio u otvoreni sukob sa predstavnicima muslimanskih zajednica, naročito sa Baderom Zinom koga je javno nazivao islamskim fundamentalistom. Nabhan se javno protivio izgradnji nove džamije, tvrdeći da će dve džamije izazvati nepotrebnu podelu među muslimanima. Usred sukoba sa Zinom i televizijskih duela, demoliran je Nabhanov automobil ali je on prošao bez povreda. Najviše reakcija izazivao je njegov mnogo puta javno izrečen stav da muslimani na Malti ne bi trebalo da se mole na javnim mestima, iz poštovanja prema svojim hrišćanskim domaćinima. To je izazvalo bes i kod umereno religioznih muslimana, koji su se našli uvređeni tezom koja apriori poriče postojanje malteških muslimana, odnosno implicira da su svi muslimani na Malti samo „gosti”, dok su njihovi domaćini – svi pravi Maltežani – hrišćani. Nabhanov stav nije naišao ni na odobravanje boraca za ljudske slobode i prava koji se zalažu za pravo veroispovesti i javno praktikovanje religije.
Nije ni čudo što Nabhan kao jedinu pouzdanu, određenu činjenicu o sebi ističe to da je malteški pisac.
Počeo je da da piše kao tinejdžer, profesori i školski drugovi su ga podsticali da razvija talenat. Već je u Jordanu objavljivao kratke priče i pesme pisane na arapskom jeziku. Međutim, kako je menjao zemlje i jezike, bilo je perioda diskontinuiteta u njegovom stvaralaštvu. Iako je malteški jezik lako i brzo progovorio, mučio se da nauči da piše na njemu. Neobično, premda praktično, odlučio je da pisanje na malteškom vežba upravo tako što će pisati književna dela. Bilo mu je potrebno deset godina na Malti i poznanstvo sa Adrijanom Grimom, osnivačem „Inizjameda”[1], da bi objavio prva dela na malteškom.
Objavio je dve zbirke kratkih priča na malteškom (Lura d-Dar u Ġrajjiet Oħra li ma Ġrawx, 2009; Leħen tal-Fuħħar u Stejjer Oħra, 2011) i roman koji se nalazi pred vama, Egzodus roda (L-Eżodu taċ-Ċikonji, 2013). Njegova poezija i članci objavljivani su u brojnim časopisima, a prva zbirka pesama Fi Triqti Lejha štampana je 2014. godine. Nabhan prevodi savremenu književnost sa malteškog na arapski jezik i za sebe tvrdi da je malteški pisac.
Egzodus roda je najznačajnije Nabhanovo delo. Kaže da je namerno u naslovu upotrebio reč „egzodus” koja reprezentuje izgon izraelskog naroda. (U srpskim prevodima Biblije drugo poglavlje najčešće je prevođeno kao „Izlazak” pa je veza manje očigledna.) A rode, rode su deo sasvim ličnog iskustva, i one sugerišu autobiografsku prirodu knjige. Dok je živeo u Jordanu, sedamnaestogodišnjeg Valida Nabhana probudilo je ogromno jato roda koje je letelo na sever, protežući se s kraja na kraj horizonta, potpuno zaklanjajući nebo. Bila je to pojava koja se viđa jednom u životu (inače, rode migriraju preko Sirije i Turske, a ne iznad Jordana). Iako više nikada nije video rode kad se sele, ta scena se urezala u Nabhanovu svest kao simbol njegovog naroda, ljudi-selica. Nabhan priznaje da je dobar deo zapleta autobiografski, „ali roman se prvenstveno bavi palestinskom melodramom, i svoju porodicu sam uzeo kao primer jer sam znao da su skoro sve palestinske porodice prošle kroz slična iskušenja i stradanje”, kaže Nabhan. „To je priča o junaku koji završi na Malti, o nekome ko je mnogo toga preturio preko glave u prošlosti a nema mnogo čemu da se nada ni u budućnosti. Ima tu i priče o ljubavi osuđenoj na neuspeh. Mnogo malih priča provlači se kroz knjigu, ali velika priča koja ih sve povezuje govori o Palestini i Malti, jer junak nije mogao da se oslobodi prošlosti niti je mogao da ovde izgradi budućnost.”
Roman Egzodus roda osvojio je uglednu maltešku Nacionalnu nagradu za literaturu 2014. godine i Nagradu Evropske unije za književnost (European Union Prize for Literature) 2017. godine.
Srpsko izdanje ove knjige prvi je njen prevod na strani jezik. Važan deo malteškog kolonijalnog nasleđa jeste to što je engleski jezik u ravnopravnoj upotrebi sa malteškim. Dok stanovnici Malte imaju prednost što govore engleski koji je lingua franca našeg doba, i lako komuniciraju bez potrebe za prevodiocima, iz istog razloga književnost pisana na malteškom retko se prevodi i u svetu postoji veoma malo prevodilaca sa tog jezika. Tako su mnoga važna dela koja potiču iz ove zemlje sa veoma bogatom i zanimljivom istorijom i kulturom ostala u nacionalnim okvirima.
[1] Inizjamed je volonterska organizacija osnovana 1998. godine na Malti sa ciljem da promoviše maltešku umetnost i kulturu, a radi i na promociji i povezivanju mediteranskih kulturnih ostvarenja.