Majkl Kolman (1946–) vrlo je plodan autor: iako je počeo da piše tek sa četrdeset pet godina, napisao je više od stotinu knjiga za decu i mlade. Njegovi serijali o fudbalu doneli su mu bezbroj obožavalaca širom sveta, a knjige poput Bolidovog rata (Weirdo’s War, kandidat za Karnegijevu medalju) i Samo pravo! (Going straight) ugledne nagrade.
Kolman je odrastao u predgrađu Londona, Barkingu, poznatom po zelenim površinama i brojnim sportskim terenima. Sport je bio i ostao njegova velika ljubav: trenirao je atletiku, fudbal, kriket. Igrao se zamišljajući da učestvuje na olimpijadi, u finalu fudbalskog kupa i drugim velikim takmičenjima, a nekoliko puta je zaista i pobeđivao na školskim takmičenjima u atletici, pa i nije neobično što je sport često tema njegovih knjiga. „Želeo sam da prenesem čitaocima delić magije koju sam osećao igrajući fudbal pričama o istoriji ove igre i njenim velikanima koje sam upoznao tokom godina“, rekao je povodom serijala Prljave fudbalske igre (Foul Footbal). U knjigama iz serijala o juniorskom fudbalskom klubu FK Anđeli (Angels FC), Kolman se pozabavio, pre svega, zabavnom stranom ove igre kada je srcem igraju deca koja još ne znaju ni da izgovore reč cinizam. Po njegovom mišljenju, sport je ne samo zdrav i zabavan već i važan u procesu odrastanja i socijalizacije. Taj stav je došao do izražaja u nagrađivanoj knjizi (Going Straight). Sport je veoma važan, smatra Kolman: „Bavljenje sportom, bilo kojim, tera čoveka da se pridržava pravila, da savlada prepreke, da bude istrajan, da radi na sebi i napreduje i, opšte uzev, razvija najviše što može svaku svoju sposobnost. Drugim rečima, sport nas uči životu. Zbog toga sam, pored mnogo duhovitih priča o sportu koje sam napisao, želeo da napišem i jednu ozbiljnu.”
Kad je konačno odustao od profesionalne fudbalske karijere, Kolman je diplomirao matematiku. Kako je čitavog života radio i oprobao se u različitim zanimanjima – od kelnera, agenta za nekretnine, programera i konsultanta za softver, humanitarnog radnika do univerzitetskog profesora – Kolman je stekao bogato iskustvo koje mu je odlično poslužilo kao romanopiscu. U svim njegovim knjigama nailazimo na ubedljive životne situacije i živopisne likove. Prikazuje ih realistično, bez ulepšavanja, ali sa saosećanjem i razumevanjem.
Knjige je, kaže, počeo da piše sasvim slučajno: „Nisam uopšte nameravao da postanem pisac. Držao sam predavanja iz oblasti kompjutera na univerzitetu i prva knjiga koju sam napisao bila je dosadna knjiga o kompjuterima. Da bih je učinio manje dosadnom, ubacio sam neke šaljive delove. Na kraju sam rešio da napišem još neke knjige u kojima će biti manje reči o kompjuterima a više šaljivih delova. Posle mnogo neuspelih pokušaja, shvatio sam da mladi više uživaju u šalama nego odrasli, i odlučio sam da pišem za decu i mlade.” Tako je nastao jedan od prvih Kolmanovih književnih uspeha – serijal Internet detektivi, čiji su junaci deca s raznih krajeva sveta koja su se upoznala preko interneta i pomažu jedni drugima (što se ponekad pretvori u rešavanje pravih kriminalističkih slučajeva), koristeći računare i sopstvenu dovitljivost. Već tada su se mogle uočiti neke karakteristike Kolmanovog dela. Zanimljivo je, na primer, da on retko piše knjige koje ne pripadaju nekom serijalu ili bar trilogiji. Pišući više knjiga o istim junacima, postepeno gradi likove, pa oni sa svakom novom pročitanom knjigu postaju sve životniji. Osim toga, za junake često bira decu koja se nose sa ozbiljnim životnim problemima: Rob iz Internet detektiva ne može da hoda, a njegova drugarica Anđela živi s bakom otkako je ostala bez roditelja; Džodi iz Samo pravo! je slepa i prinuđena je da se bori protiv stega koje joj nameću preterano brižni roditelji, dok njen prijatelj Luk praktično odrasta prepušten sam sebi i ulici, jer mu je otac u zatvoru a majka zaokupljena mlađom decom i finansijskim teškoćama; Danijel iz Bolidovog rata nadareni je matematičar, usamljenik i pomalo štreber, koga u školi zovu Bolid i konstantno maltretiraju. Ipak, niko od njih nije bespomoćan, pa ni bezgrešan, već svi kako znaju i umeju igraju s kartama koje su im podeljene.
Većina Kolmanovih romana zasniva se na nekoj vrsti kriminalističkog zapleta, radnja je brza, zanimljiva, s neočekivanim obrtima – što potpuno proteruje dosadu iz knjiga, čak i kad obiluju informacijama, bilo o računarima, fudbalu, socijalnom programu ili nečem drugom.
U svim knjigama autor insistira na značaju prijateljstva. Druženje, jedna od najvažnijih tema detinjstva, govori o potrebi deteta da bude prihvaćeno, da se uklopi u svet van porodice i da u njemu nađe podršku, o oblikovanju dečje ličnosti u širem okruženju i razvijanju vrlina, kao što su požrtvovanje, odanost i poverenje, kroz specifično, intenzivno prijateljstvo kakvo samo u detinjstvu postoji. Upravo druženjem s vršnjacima Kolmanovi junaci uspevaju da prilagode svet svojim potrebama, ali i sebe neizbežnim očekivanjima društva.
Uz prijateljstvo, tu je i značajan uticaj ličnog primera. Budući da se u sopstvenoj porodici ne dobija uvek primer za uzor, upravo društvo vršnjaka donosi taj preko potrebni podsticaj. Junaci ovog romana, Džodi i Luk, premda oboje potiču iz porodica koje se ne ističu ni po imućnosti ni po obrazovanju, okruženi su potpuno drugačijim uzorima. Luk mora da se vlada po blokovskim pravilima ponašanja, gde je važno samo „ne cinkariti“, „ne dirati svoje“ i „ne pasti“ u ruke policiji. Tek druženjem sa Džodi shvata kolike su mogućnosti lične inicijative, rešenosti pojedinca da ostvari nešto što želi ili što smatra ispravnim. Džodi je, možda, prva osoba koja je ikada verovala u Luka, i baš tim bezrezervnim poverenjem naterala ga je da postane vredan, da se namuči da ga zasluži. Luk je pored Džodi naučio da trči, ali mnogo važnije, naučio je i da razmišlja o drugim ljudima, da veruje i da se trudi da bude osoba od poverenja, naučio je šta je odgovornost i shvatio da smo za sopstveni život odgovorni, pre svega, mi sami.
Knjiga Samo pravo! nominovana je za nekoliko uglednih evropskih nagrada 2004. godine i osvojila dve važne francuske nagrade: Prix des Incorruptibles (2007) i Prix Litterraire des Collegiens de Haute-Savoie (2008).
Spisak knjiga Majkla Kolmana je toliko dugačak, da nam on nikada ne bi oprostio kad bismo čitaoce ugnjavili kompletnom listom. Pomenimo samo da je Odiseja objavila i tri knjige iz serijala Internet detektivi.
Koga zanima šta je sve Majkl Kolman napisao, nek poseti njegov sajt: www.michael-coleman.com
Majkl Kolman
Majkl Kolman (1946–) vrlo je plodan autor: iako je počeo da piše tek sa četrdeset pet godina, napisao je više od stotinu knjiga za decu i mlade. Njegovi serijali o fudbalu doneli su mu bezbroj obožavalaca širom sveta, a knjige poput Bolidovog rata (Weirdo’s War, kandidat za Karnegijevu medalju) i Samo pravo! (Going straight) ugledne nagrade.
Kolman je odrastao u predgrađu Londona, Barkingu, poznatom po zelenim površinama i brojnim sportskim terenima. Sport je bio i ostao njegova velika ljubav: trenirao je atletiku, fudbal, kriket. Igrao se zamišljajući da učestvuje na olimpijadi, u finalu fudbalskog kupa i drugim velikim takmičenjima, a nekoliko puta je zaista i pobeđivao na školskim takmičenjima u atletici, pa i nije neobično što je sport često tema njegovih knjiga. „Želeo sam da prenesem čitaocima delić magije koju sam osećao igrajući fudbal pričama o istoriji ove igre i njenim velikanima koje sam upoznao tokom godina“, rekao je povodom serijala Prljave fudbalske igre (Foul Footbal). U knjigama iz serijala o juniorskom fudbalskom klubu FK Anđeli (Angels FC), Kolman se pozabavio, pre svega, zabavnom stranom ove igre kada je srcem igraju deca koja još ne znaju ni da izgovore reč cinizam. Po njegovom mišljenju, sport je ne samo zdrav i zabavan već i važan u procesu odrastanja i socijalizacije. Taj stav je došao do izražaja u nagrađivanoj knjizi (Going Straight). Sport je veoma važan, smatra Kolman: „Bavljenje sportom, bilo kojim, tera čoveka da se pridržava pravila, da savlada prepreke, da bude istrajan, da radi na sebi i napreduje i, opšte uzev, razvija najviše što može svaku svoju sposobnost. Drugim rečima, sport nas uči životu. Zbog toga sam, pored mnogo duhovitih priča o sportu koje sam napisao, želeo da napišem i jednu ozbiljnu.”
Kad je konačno odustao od profesionalne fudbalske karijere, Kolman je diplomirao matematiku. Kako je čitavog života radio i oprobao se u različitim zanimanjima – od kelnera, agenta za nekretnine, programera i konsultanta za softver, humanitarnog radnika do univerzitetskog profesora – Kolman je stekao bogato iskustvo koje mu je odlično poslužilo kao romanopiscu. U svim njegovim knjigama nailazimo na ubedljive životne situacije i živopisne likove. Prikazuje ih realistično, bez ulepšavanja, ali sa saosećanjem i razumevanjem.
Knjige je, kaže, počeo da piše sasvim slučajno: „Nisam uopšte nameravao da postanem pisac. Držao sam predavanja iz oblasti kompjutera na univerzitetu i prva knjiga koju sam napisao bila je dosadna knjiga o kompjuterima. Da bih je učinio manje dosadnom, ubacio sam neke šaljive delove. Na kraju sam rešio da napišem još neke knjige u kojima će biti manje reči o kompjuterima a više šaljivih delova. Posle mnogo neuspelih pokušaja, shvatio sam da mladi više uživaju u šalama nego odrasli, i odlučio sam da pišem za decu i mlade.” Tako je nastao jedan od prvih Kolmanovih književnih uspeha – serijal Internet detektivi, čiji su junaci deca s raznih krajeva sveta koja su se upoznala preko interneta i pomažu jedni drugima (što se ponekad pretvori u rešavanje pravih kriminalističkih slučajeva), koristeći računare i sopstvenu dovitljivost. Već tada su se mogle uočiti neke karakteristike Kolmanovog dela. Zanimljivo je, na primer, da on retko piše knjige koje ne pripadaju nekom serijalu ili bar trilogiji. Pišući više knjiga o istim junacima, postepeno gradi likove, pa oni sa svakom novom pročitanom knjigu postaju sve životniji. Osim toga, za junake često bira decu koja se nose sa ozbiljnim životnim problemima: Rob iz Internet detektiva ne može da hoda, a njegova drugarica Anđela živi s bakom otkako je ostala bez roditelja; Džodi iz Samo pravo! je slepa i prinuđena je da se bori protiv stega koje joj nameću preterano brižni roditelji, dok njen prijatelj Luk praktično odrasta prepušten sam sebi i ulici, jer mu je otac u zatvoru a majka zaokupljena mlađom decom i finansijskim teškoćama; Danijel iz Bolidovog rata nadareni je matematičar, usamljenik i pomalo štreber, koga u školi zovu Bolid i konstantno maltretiraju. Ipak, niko od njih nije bespomoćan, pa ni bezgrešan, već svi kako znaju i umeju igraju s kartama koje su im podeljene.
Većina Kolmanovih romana zasniva se na nekoj vrsti kriminalističkog zapleta, radnja je brza, zanimljiva, s neočekivanim obrtima – što potpuno proteruje dosadu iz knjiga, čak i kad obiluju informacijama, bilo o računarima, fudbalu, socijalnom programu ili nečem drugom.
U svim knjigama autor insistira na značaju prijateljstva. Druženje, jedna od najvažnijih tema detinjstva, govori o potrebi deteta da bude prihvaćeno, da se uklopi u svet van porodice i da u njemu nađe podršku, o oblikovanju dečje ličnosti u širem okruženju i razvijanju vrlina, kao što su požrtvovanje, odanost i poverenje, kroz specifično, intenzivno prijateljstvo kakvo samo u detinjstvu postoji. Upravo druženjem s vršnjacima Kolmanovi junaci uspevaju da prilagode svet svojim potrebama, ali i sebe neizbežnim očekivanjima društva.
Uz prijateljstvo, tu je i značajan uticaj ličnog primera. Budući da se u sopstvenoj porodici ne dobija uvek primer za uzor, upravo društvo vršnjaka donosi taj preko potrebni podsticaj. Junaci ovog romana, Džodi i Luk, premda oboje potiču iz porodica koje se ne ističu ni po imućnosti ni po obrazovanju, okruženi su potpuno drugačijim uzorima. Luk mora da se vlada po blokovskim pravilima ponašanja, gde je važno samo „ne cinkariti“, „ne dirati svoje“ i „ne pasti“ u ruke policiji. Tek druženjem sa Džodi shvata kolike su mogućnosti lične inicijative, rešenosti pojedinca da ostvari nešto što želi ili što smatra ispravnim. Džodi je, možda, prva osoba koja je ikada verovala u Luka, i baš tim bezrezervnim poverenjem naterala ga je da postane vredan, da se namuči da ga zasluži. Luk je pored Džodi naučio da trči, ali mnogo važnije, naučio je i da razmišlja o drugim ljudima, da veruje i da se trudi da bude osoba od poverenja, naučio je šta je odgovornost i shvatio da smo za sopstveni život odgovorni, pre svega, mi sami.
Knjiga Samo pravo! nominovana je za nekoliko uglednih evropskih nagrada 2004. godine i osvojila dve važne francuske nagrade: Prix des Incorruptibles (2007) i Prix Litterraire des Collegiens de Haute-Savoie (2008).
Spisak knjiga Majkla Kolmana je toliko dugačak, da nam on nikada ne bi oprostio kad bismo čitaoce ugnjavili kompletnom listom. Pomenimo samo da je Odiseja objavila i tri knjige iz serijala Internet detektivi.
Koga zanima šta je sve Majkl Kolman napisao, nek poseti njegov sajt: www.michael-coleman.com