• Izdavačka kuća Odiseja
luiza mej alkot
Luiza Mej Alkot

Kada je 1867. godine dobila zahtev od izdavača da napiše roman za žene, Luiza Mej Alkot je u svom dnevniku napisala: „Nikada nisam volela da se družim sa devojkama, niti ih poznajem mnogo, osim mojih sestara”. Nije bila oduševljena idejom, ali njenoj porodici je bio potreban novac pa je prionula na posao ni ne sluteći da će njen „roman za žene” postati jedan od najvoljenijih klasika američke književnosti.

Luiza Mej Alkot je rođena 1832. godine u Džermantaunu, u Pensilvaniji. Otac joj je bio Ejmos Bronson Alkot, transcendentalista i učitelj, a majka Abigejl Mej, socijalna radnica. Imala je tri sestre, Abigejl, Elizabet i Anu. Odrastala je u intelektualnim krugovima i od detinjstva bila u dodiru s književnošću. Očeva učenja o transcendentalizmu, pokretu poznatijem kao „mistički individualizam” imala su velikog uticaja na Luizine životne stavove, ali su porodicu dovela do prosjačkog štapa pa je Luiza veoma rano počela da privređuje. Radila je kao sluškinja, dadilja, švalja i učiteljica a po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington gde je volontirala kao bolničarka. Godine 1960. počinje da piše za mesečni časopis Atlantik (Atlantic Monthly). Objavljivala je pesme, priče i eseje, često pod pseudonimom A.M. Bernard. Pažnju kritike je privukla delom „Skice iz bolnice” (Hospital Sketches, 1863), kolekcijom pisama koje je slala porodici a u kojima se kritički osvrtala na loše uslove kojima je svedočila. Godinu dana kasnije objavila je roman „Raspoloženja” (Moods, 1864) koji je takođe naišao na dobar prijem. Kao i u „Skicama iz bolnice” i ovde je Luiza pokazala svoj buntovnički duh i sklonost ka kritičkoj misli, koncentrišući se ovog puta na položaj žene u društvu.

Nije je, međutim, proslavila kritička misao, makar ne u obliku u kojem je želela. Godine 1867. Luizin izdavač traži „laganu, žensku priču” koju Luiza, ne mareći preterano za takvu vrstu književnosti, piše iz ličnog iskustva jer kako kaže, „drugog iskustva nema”. Po ugledu na sopstvenu porodicu Luiza stvara porodicu Marč a četiri male žene, Luiza i njene sestre, dobijaju nova imena, danas poznata širom sveta: Džo, Meg, Ejmi i Bet.

Roman je doživeo neverovatan uspeh. Danas se smatra jednim od najprodavanijih romana iz tog perioda a Luiza jednom od prvih „književnih zvezda”. Godinama nakon što je roman objavljen, čitaoci i novinari su opsedali autorkin dom u potrazi za odgovorima, kao i novinski portretisti koji su želeli da sa čitaocima podele kako čuvena autorka izgleda (Luiza ih je, navodno, rasterivala baštenskim crevom). Prvi tiraž ,,Malih žena” od 2000 primeraka prodat je za samo dve nedelje. Luiza Mej Alkot je ubrzo postala popularna u čitalačkim krugovima, i suprotno svim očekivanjima – prilično bogata. Zbog bojazni da roman namenjen isključivo ženskoj publici (koji, pride, potpisuje žena) možda neće doživeti veliki uspeh, izdavač je autorki ponudio procenat od prodaje umesto, tada uobičajenog, fiksnog autorskog honorara. Zahvaljujući tome Luiza je zaradila dovoljno novca da isplati porodične dugove i da se obezbedi za čitav život. Godinu dana nakon objavljivanja „Malih žena” objavljen je i nastavak „Dobre supruge”, napisan na zahtev publike koja je insistirala da sazna šta se dalje događalo u životima četiri sestre. Luiza je dobro znala šta njeni obožavatelji žele i odlučila je da postupi suprotno. U jednom zapisu u dnevniku kaže: „Čitateljke žele da saznaju za koga su se devojke udale, kao da je to jedini cilj svake žene. Neću spojiti Džo i Lorija samo da bih im udovoljila.” Javnost, zaista, nije bila zadovoljna raspletom priče, naročito sudbinom koju je Luiza odredila za Džo, najvoljeniju junakinju romana. „Male žene” su zbog toga i danas predmet rasprava, ali njihova popularnost ne jenjava.

Romani „Male žene” i „Dobre supruge” su 1869. objavljeni kao objedinjeno izdanje koje je do današnjeg dana prevedeno na više od pedeset jezika (u nekoliko stotina različitih izdanja). Procenjuje se da je prodato više od deset miliona primeraka širom sveta. Čak i 150 godina nakon što je objavljen, roman Luize Mej Alkot inspiriše čitaoce i umetnike širom sveta. Na osnovu njega snimljeno je i odigrano više od dvadeset filmova (prvi put kao nemi film, davne 1917. godine), TV serija i pozorišnih predstava.

Luiza Mej Alkot je iskoristila popularnost romana kako bi ispunila svoj san o pisanju poučnih knjiga za decu i napisala još dva nastavka: „Dečaci” (Little Men, 1871) i „Džoina deca” (Jo’s Boys, 1886). Oba romana su naišla na pozitivan prijem kritike i čitalaca, ali nijedan nije uspeo da nadmaši popularnost „Malih žena”.

Iako je i sama bila feministkinja, Luiza Mej Alkot se često nalazila na meti feminističke kritike. Osnovni razlog tome je činjenica da se Džo zbog braka odrekla pisanja. Pa ipak, mnoge poznate književnice su u njoj videle inspiraciju i idola. Simon de Bovoar, Ursula Le Gvin i Margaret Atvud samo su neke od književnica koje je Džo inspirisala da se otisnu u književne vode a Luiza Mej Alkot uverila da uspeh više nije rezervisan samo za muškarce. Uostalom, autorka je u romanu stvorila četiri potpuno različita karaktera, četiri mlade žene koje imaju sasvim drugačije snove i životne ambicije i time jasno pokazala svoj stav na kojem se temelji feminizam: svaka žena ima pravo da odabere svoj životni put. Ma koji put izabrala, on je ne čini manje ili više ženom.

Prošlo je 150 godina otkako je prvo izdanje romana „Male žene” ugledalo svetlost dana. Iako je saga o porodici Marč nastala u nekom drugom vremenu čiji stavovi današnjoj publici mogu delovati zastarelo i čak naivno, ova topla, porodična priča ne gubi na vrednosti i univerzalnosti. Uz Meg, Džo, Ejmi i Bet odrastale su generacije čitalaca koji im se iznova i iznova vraćaju, bez obzira na starosnu dob, i bez sumnje će činiti važan deo čitalačkog iskustva generacija koje tek dolaze.

Male žene
770 rsd 1.100