Lena Andešon (Lena Andersson) rođena je 1970. godine u Stokholmu. Odrasla je u stokholmskom predgrađu Tensta, a u Tošbiju, u oblasti Vermland, upisala sportsku gimnaziju. Tada je počela i da se takmiči u nordijskom skijanju, ali kad otkrije ljubav prema pisanju i shvati da joj je knjiga važnija od sporta, tu školu napušta da bi na stokholmskom Univerzitetu diplomirala engleski, nemački i politikologiju. Radi kao književna kritičarka u dnevnom listu Svenska Dagbladet i kolumniskinja u dnevnim novinama Dagens Nyheter i časopisu Fokus.
Prvu knjigu Da li je to sve? (Var det bra så?) objavila je 1994. godine, slede romani Vredni muškarci i žene (Duktiga män och kvinnor, 2001) i Vi ste, znači, iz Švedske (Du är alltså svensk?, 2004), a romanom Patkovgrad (Duck City, 2006) privlači pažnju kako švedske tako i međunarodne književne javnosti. Ta knjiga Lenu Andešon predstavlja kao oštru satiričarku sklonu groteski. Patkovgrad je fantazmagorična slika društva blagostanja kome preti propast zbog zavisnosti građana od slasne i masne hrane. Više od devedeset odsto stanovnika je predebelo i boluje od dijabetesa, a najmoćniji čovek u zemlji, vlasnik čitave prehrambene industrije, radnike isplaćuje insulinom. Kad predsednik države objavi rat gojaznosti – takozvanu Operaciju Ahab ili Borbu protiv belog kita – zemlju zahvata masovna histerija. Dok predsednik redovno izveštava javnost o napretku u smanjivanju svoje telesne masnoće, vojnici upadaju u kuće i mere građane, pri čemu najdebljima preti interniranje u logore. Televizija svakodnevno izveštava o ubistvima debelih ljudi, a u okviru opšteg prevrednovanja u skladu s novim ciljem, Beket, sa svoja četiri procenta telesne masnoće, biva proglašen za najboljeg pisca svih vremena. Represija izaziva pojavu tajnih mesta na kojima se građani prepuštaju strasti prema jelu, a u porno-klubovima glavna opscenost su prizori prežderavanja.
Društvena angažovanost i britkost uma koju potvrđuju i knjige Završena partija (Slutspelat, 2009) i Razum i nadmenost (Förnuft och högmod, 2011) doneli su Leni Andešon ugled veoma pronicljive kritičarke aktuelnih društvenih prilika. Spisateljica, međutim, svoj pogled koji skenira iznenada usmerava na sferu privatnosti i 2013. godine objavljuje zbirku pripovedaka Ničija mama (Ingens mamma-antologi) i knjigu Ogrešenje – roman o ljubavi (Egenmäktigt förfarande – en roman om kärlek). Iste godine za taj roman dobija najveću švedsku književnu nagradu August, nazvanu po Augustu Strindbergu. U obrazloženju nagrade ističe se: „Subjekat, predikat, objekat. Sintaksa možda jeste jednostavna, ali Lena Andešon daje jezički najčešće korišćenoj izjavi ljubavi značajnu unutrašnju gramatiku. Roman Ogrešenje je ozbiljna igra u kojoj se Ester i Hugo sreću u bezvremenoj drami o strasti i moći, slobodi i razumu, drami koju spisateljica ne samo oblikuje već i secira. Koristeći okrutan humor i izuzetnu preciznost, Lena Andešon razotkriva sistematičnu samoobmanu zaljubljivanja.”
Pošto je nagrađeni roman izuzetno dobro primljen i preveden na vodeće svetske jezike, Lena Andešon objavljuje njegov nastavak – Bez lične odgovornosti (Utan personligt ansvar, 2014).
Ogrešenje pokazuje, uz mnogo šta drugo, da u književnosti ne postoje potrošene teme. Neuzvraćena ljubav je verovatno najzastupljeniji narativ celokupnog književnog stvaralaštva, ali u interpretaciji Lene Andešon dobija nov i intrigantan oblik. Ova prastara tema oneobičena je vizurom glavne junakinje romana, Ester Nilson, i njenim nastojanjima da protumači svet polazeći od toga da je on shvatljiv predanom, istinoljubivom istraživaču. U tome je Ester umnogome dvojnica svoje autorke.
„Moje pisanje proizašlo je iz potrebe za istraživanjem”, objašnjava Lena Andešon u jednom intervjuu. „Osećam potrebu da ustanovim zašto je toliko mnogo stvari čudno. Zašto je tako teško videti ono što je očigledno. Zašto je ono što je zamagljeno tako izazovno kad su disciplina mišljenja i jasnoća jezika među najlepšim svojstvima ljudskog bića.”
Kao dete, otkriva spisateljka, mrzela je mađioničarske trikove, odnosno to što je njihov jedini cilj da se ne shvati nešto što je zapravo objašnjivo i što bi, kad bi se naučilo, uvećalo obaveštenost. Mrzela je i što se od publike očekuje da to pasivno prihvati i potom bezbrižno zaboravi. Ona nije mogla da zaboravi i pitala se kako drugima to uspeva.
„Ako raspolažeš znanjem, podeli ga s drugima! Ako nešto shvataš, objasni to! To osećanje je ostalo u meni i oblikovalo moj pogled na svet. Da su mi, posle gledanja mađioničarskih trikova, objasnili kako se oni izvode naučila bih nešto o iluzionizmu, mozgu, umu i manipulisanju, i bila bih fascinirana time. Ovako, iskusila sam jedino demonstriranje moći. A sva moć bila je u rukama mađioničara.”
Lena Andešon je, dakle, još u detinjstvu želela da razobliči, dekonstruiše izvođenje mađioničarskih trikova, u kojima je videla relacije moći i neravnopravnost između onih koji imaju autoritet i onih koji ga nemaju. A kao što je mrzela trikove, mrzela je i ponašanje odraslih koji su glumili pred decom da znaju manje od njih. Dok su druga deca sva srećna uzvikivala gde je nestala osoba ili traženi predmet, mala Lena nije shvatala šta to zapravo rade. Zašto uzvikuju odgovore kad je dovoljno da oni koji glume neznanje okrenu glavu i sami nađu ono što traže. Osećala se prevarenom u situaciji u kojoj su obe strane znale da je to što rade simulacija, ali to niko nije izrekao. „Nisam se protivila samoj igri, protivila sam se pretvaranju odraslih. Pravili su se da nam ustupaju moć, ali su nas samo činili smešnim. Zašto su izigravali budale? To nije bilo dostojanstveno.”
Lena Andešon
Lena Andešon (Lena Andersson) rođena je 1970. godine u Stokholmu. Odrasla je u stokholmskom predgrađu Tensta, a u Tošbiju, u oblasti Vermland, upisala sportsku gimnaziju. Tada je počela i da se takmiči u nordijskom skijanju, ali kad otkrije ljubav prema pisanju i shvati da joj je knjiga važnija od sporta, tu školu napušta da bi na stokholmskom Univerzitetu diplomirala engleski, nemački i politikologiju. Radi kao književna kritičarka u dnevnom listu Svenska Dagbladet i kolumniskinja u dnevnim novinama Dagens Nyheter i časopisu Fokus.
Prvu knjigu Da li je to sve? (Var det bra så?) objavila je 1994. godine, slede romani Vredni muškarci i žene (Duktiga män och kvinnor, 2001) i Vi ste, znači, iz Švedske (Du är alltså svensk?, 2004), a romanom Patkovgrad (Duck City, 2006) privlači pažnju kako švedske tako i međunarodne književne javnosti. Ta knjiga Lenu Andešon predstavlja kao oštru satiričarku sklonu groteski. Patkovgrad je fantazmagorična slika društva blagostanja kome preti propast zbog zavisnosti građana od slasne i masne hrane. Više od devedeset odsto stanovnika je predebelo i boluje od dijabetesa, a najmoćniji čovek u zemlji, vlasnik čitave prehrambene industrije, radnike isplaćuje insulinom. Kad predsednik države objavi rat gojaznosti – takozvanu Operaciju Ahab ili Borbu protiv belog kita – zemlju zahvata masovna histerija. Dok predsednik redovno izveštava javnost o napretku u smanjivanju svoje telesne masnoće, vojnici upadaju u kuće i mere građane, pri čemu najdebljima preti interniranje u logore. Televizija svakodnevno izveštava o ubistvima debelih ljudi, a u okviru opšteg prevrednovanja u skladu s novim ciljem, Beket, sa svoja četiri procenta telesne masnoće, biva proglašen za najboljeg pisca svih vremena. Represija izaziva pojavu tajnih mesta na kojima se građani prepuštaju strasti prema jelu, a u porno-klubovima glavna opscenost su prizori prežderavanja.
Društvena angažovanost i britkost uma koju potvrđuju i knjige Završena partija (Slutspelat, 2009) i Razum i nadmenost (Förnuft och högmod, 2011) doneli su Leni Andešon ugled veoma pronicljive kritičarke aktuelnih društvenih prilika. Spisateljica, međutim, svoj pogled koji skenira iznenada usmerava na sferu privatnosti i 2013. godine objavljuje zbirku pripovedaka Ničija mama (Ingens mamma-antologi) i knjigu Ogrešenje – roman o ljubavi (Egenmäktigt förfarande – en roman om kärlek). Iste godine za taj roman dobija najveću švedsku književnu nagradu August, nazvanu po Augustu Strindbergu. U obrazloženju nagrade ističe se: „Subjekat, predikat, objekat. Sintaksa možda jeste jednostavna, ali Lena Andešon daje jezički najčešće korišćenoj izjavi ljubavi značajnu unutrašnju gramatiku. Roman Ogrešenje je ozbiljna igra u kojoj se Ester i Hugo sreću u bezvremenoj drami o strasti i moći, slobodi i razumu, drami koju spisateljica ne samo oblikuje već i secira. Koristeći okrutan humor i izuzetnu preciznost, Lena Andešon razotkriva sistematičnu samoobmanu zaljubljivanja.”
Pošto je nagrađeni roman izuzetno dobro primljen i preveden na vodeće svetske jezike, Lena Andešon objavljuje njegov nastavak – Bez lične odgovornosti (Utan personligt ansvar, 2014).
Ogrešenje pokazuje, uz mnogo šta drugo, da u književnosti ne postoje potrošene teme. Neuzvraćena ljubav je verovatno najzastupljeniji narativ celokupnog književnog stvaralaštva, ali u interpretaciji Lene Andešon dobija nov i intrigantan oblik. Ova prastara tema oneobičena je vizurom glavne junakinje romana, Ester Nilson, i njenim nastojanjima da protumači svet polazeći od toga da je on shvatljiv predanom, istinoljubivom istraživaču. U tome je Ester umnogome dvojnica svoje autorke.
„Moje pisanje proizašlo je iz potrebe za istraživanjem”, objašnjava Lena Andešon u jednom intervjuu. „Osećam potrebu da ustanovim zašto je toliko mnogo stvari čudno. Zašto je tako teško videti ono što je očigledno. Zašto je ono što je zamagljeno tako izazovno kad su disciplina mišljenja i jasnoća jezika među najlepšim svojstvima ljudskog bića.”
Kao dete, otkriva spisateljka, mrzela je mađioničarske trikove, odnosno to što je njihov jedini cilj da se ne shvati nešto što je zapravo objašnjivo i što bi, kad bi se naučilo, uvećalo obaveštenost. Mrzela je i što se od publike očekuje da to pasivno prihvati i potom bezbrižno zaboravi. Ona nije mogla da zaboravi i pitala se kako drugima to uspeva.
„Ako raspolažeš znanjem, podeli ga s drugima! Ako nešto shvataš, objasni to! To osećanje je ostalo u meni i oblikovalo moj pogled na svet. Da su mi, posle gledanja mađioničarskih trikova, objasnili kako se oni izvode naučila bih nešto o iluzionizmu, mozgu, umu i manipulisanju, i bila bih fascinirana time. Ovako, iskusila sam jedino demonstriranje moći. A sva moć bila je u rukama mađioničara.”
Lena Andešon je, dakle, još u detinjstvu želela da razobliči, dekonstruiše izvođenje mađioničarskih trikova, u kojima je videla relacije moći i neravnopravnost između onih koji imaju autoritet i onih koji ga nemaju. A kao što je mrzela trikove, mrzela je i ponašanje odraslih koji su glumili pred decom da znaju manje od njih. Dok su druga deca sva srećna uzvikivala gde je nestala osoba ili traženi predmet, mala Lena nije shvatala šta to zapravo rade. Zašto uzvikuju odgovore kad je dovoljno da oni koji glume neznanje okrenu glavu i sami nađu ono što traže. Osećala se prevarenom u situaciji u kojoj su obe strane znale da je to što rade simulacija, ali to niko nije izrekao. „Nisam se protivila samoj igri, protivila sam se pretvaranju odraslih. Pravili su se da nam ustupaju moć, ali su nas samo činili smešnim. Zašto su izigravali budale? To nije bilo dostojanstveno.”