IVONA BŽEZINOVA (Ivona Březinová, 1964), nagrađivana češka autorka, ubraja se u sam vrh savremenog evropskog stvaralaštva za decu.
Odrasla je u gradiću Usti nad Labom. Doktorirala je češki jezik i književnost. Danas živi u Pragu gde predaje kreativno pisanje na Književnoj akademiji i uređuje radio-emisije. Dok je odgajala svoje dve ćerke konačno je našla vremena da ostvari san iz detinjstva i oproba se u dečjoj književnosti. Ova talentovana spisateljica ubrzo je stekla naklonost publike i kritike i posvetila se književnoj karijeri.
Napisala je pedesetak knjiga za decu i mlade, među kojima ima bajki, tinejdžerskih romana, fantastike i realističkih romana. Pažnju kritike i široke publike privukla je pre svega knjigama na temu problema s kojima se mladi suočavaju odrastajući u savremenom svetu, kao što su Začarana učionica (Začarovaná třída, 2002) koja se bavi integracijom Roma u društvo, trilogija Devojke na povocu (Holky na vodítku, 2002-2003) koja pripoveda o tinejdžerkama koje se nose sa bolestima zavisnosti i anoreksijom, ili priča Bombonice za deda Edu (Lentilka pro dědu Edu, 2006) koja pomaže najmlađima da izađu na kraj s bolešću u najbližem okruženju. Osnovne odlike stvaralaštva Ivone Bžezinove, bez obzira na temu koju obrađuje, ipak su duhovitost, istinsko poznavanje interesovanja i potreba mladih. Dete je radoznalo biće još neograničeno predrasudama odraslih, koje žudi da razotkrije tajne sveta koji ga okružuje, tog zanimljivog mesta punog avantura i misterija. Obrazovanje je prosto odgovor na prirodnu znatiželju deteta, na ljudsku potrebu da istražuje i saznaje. S takvim stavom, Bžezinova zaista uspeva da obrazovanje predstavi kao zabavnu avanturu: lekcije u Začaranoj učionici ili izučavanje neolitskog života u Letovanju u praistoriji (Praprázdniny, 1999), deluju kao provod koji bi svako dete poželelo. Nepoznato i neobično nije strašno nego prosto nešto novo što treba razumeti i prisvojiti. Na primer, život romske dece je drugačiji nego život većine Evropljana, ali kada ga upoznamo, vidimo da je jednako magičan kao i svako detinjstvo (Začarana učionica). Kad se, na primer, junakinje knjige Vera, Nika i sedam baka (Věra, Nika a sedm babiček, 1996.) nađu u komplikovanoj modernoj porodici nastaloj spajanjem rasturenih bioloških porodica, njih dve će stvoriti sopstveni magični svet u kome umesto začaranih princeza imaju sedam čarobnih baka. Svi problemi se lakše savladavaju uz humor i otvorenost za novo i drugačije. Ivona Bžezinova govori jezikom koji je deci blizak i razumljiv, a njeni junaci su prava današnja deca koju pokreću radoznalost, simpatije, takmičarski duh, nestašluk, ljubav... Kad se sve to uzme u obzir, ne čudi popularnost njenih knjiga među mladima širom Evrope.
Začarana učionica (Začarovaná třída, 2002) je najslavnija knjiga Ivone Bžezinove. Prevedena je na dvadesetak jezika i nagrađena brojnim nagradama, od kojih su najvažnije Magnesia Litera za najbolju češku knjigu za decu i mlade 2002. godine i počasna nagrada IBBY 2004. Ovaj roman je deo evropskog Barfie programa (Books and Reading for Intercultural Education), čiji je cilj da promoviše knjige koje razvijaju toleranciju i interkulturalni dijalog. Začarana učionica pripoveda o trojici romskih dečaka koji često menjaju škole prateći svoje roditelje, putujuće mađioničare. Zato njihovo obrazovanje i nije na zavidnom nivou – ne bi se moglo reći da tečno čitaju i pišu, niti da im matematika ide od ruke. Dečaci nailaze na bezbroj predrasuda i zbog njih upadaju u nevolje. Međutim, zahvaljujući čarobnim moćima, uspevaju da dokažu da to što nisu dobri đaci ne znači i da nisu dobri drugovi i inteligentni, pošteni ljudi. Kod nekog manje hrabrog i mudrog pisca, neko od ovo troje dece bi do kraja školske godine postalo đak generacije, pokazalo bi se kao genije za matematiku ili nešto tome slično. Međutim, Ivona Bžezinova se bespoštedno obračunava sa socijalno određenim predrasudama, zalažući se za daleko otvoreniji pristup razvijanju tolerancije: lako je prihvatiti one koji žive kao mi i dobri su u istim stvarima u kojima smo mi dobri – ali se prava ljudskost ogleda tek u sposobnosti da prihvatimo one koji će se po stilu života uvek razlikovati od nas (premda s nama dele moralna načela). Dakle, tolerancija prema Drugima i Drugačijima moguća je samo onda kada ih prihvatimo takve kakvi jesu, s pravom da zauvek budu drugačiji od većine. Tako Ivona Bžezinova najmlađim čitaocima razumljivo predočava komplikovan problem multikulturalnosti, u korenu saseca predrasude i pretvara „drugost“ u pozitivan kvalitet, nešto što obogaćuje naš svet.
U romanu za mlađe tinejdžere Letovanje u praistoriji, Ivona Bžezinova se vraća svojoj omiljenoj temi: ljudskoj radoznalosti, žeđi za znanjem i svetu kao zdencu tajni i čudesa. Grupa arheologa porodično letuje u neolitskom naselju, pokušavajući da rekonstruiše neolitski način života. Na početku romana, autorka izokreće uloge: roditelji se igraju dok se deca dosađuju i čeznu za poznatom svakodnevicom svog vremena. Vremenom se i mladi sve više uživljavaju u tu naučnu igru, počinju i sami da istražuju i prepuštaju se čarima leta. Međutim, ma koliko im zabavno bilo, klinci će pokušavati da prekrše pravila svog „plemena“. Najmlađi će pokušati da se domognu čokolade, malo stariji će se takmičiti u raznoraznim veštinama, krišom gledati devojčice dok se kupaju, a jednom će se čak i ponapijati kao „praistorijske životinje“. Tinejdžeri će se iskradati u diskoteku, krišom slušati vokmen i čitati knjige, zavlačiti u pećine i – zaljubljivati se. Odrasli će previše kruto shvatiti pravila igre, ali će, kad njihovi mladunci upadnu u nevolju, smesta prekršiti pravila svih svetova, praistorijskog i modernog, i ispasti jednako smešni kao što su bili i u žaru igre. Neke stvari se nisu promenile od praistorije. Srećom da su ljudi izmislili pismo i knjige, pa je danas naš svet još čudesniji a mi možemo da uživamo u delima zabavnih i talentovanih autora kao što je Ivona Bžezinova.
Ivona Bžezinova
IVONA BŽEZINOVA (Ivona Březinová, 1964), nagrađivana češka autorka, ubraja se u sam vrh savremenog evropskog stvaralaštva za decu.
Odrasla je u gradiću Usti nad Labom. Doktorirala je češki jezik i književnost. Danas živi u Pragu gde predaje kreativno pisanje na Književnoj akademiji i uređuje radio-emisije. Dok je odgajala svoje dve ćerke konačno je našla vremena da ostvari san iz detinjstva i oproba se u dečjoj književnosti. Ova talentovana spisateljica ubrzo je stekla naklonost publike i kritike i posvetila se književnoj karijeri.
Napisala je pedesetak knjiga za decu i mlade, među kojima ima bajki, tinejdžerskih romana, fantastike i realističkih romana. Pažnju kritike i široke publike privukla je pre svega knjigama na temu problema s kojima se mladi suočavaju odrastajući u savremenom svetu, kao što su Začarana učionica (Začarovaná třída, 2002) koja se bavi integracijom Roma u društvo, trilogija Devojke na povocu (Holky na vodítku, 2002-2003) koja pripoveda o tinejdžerkama koje se nose sa bolestima zavisnosti i anoreksijom, ili priča Bombonice za deda Edu (Lentilka pro dědu Edu, 2006) koja pomaže najmlađima da izađu na kraj s bolešću u najbližem okruženju. Osnovne odlike stvaralaštva Ivone Bžezinove, bez obzira na temu koju obrađuje, ipak su duhovitost, istinsko poznavanje interesovanja i potreba mladih. Dete je radoznalo biće još neograničeno predrasudama odraslih, koje žudi da razotkrije tajne sveta koji ga okružuje, tog zanimljivog mesta punog avantura i misterija. Obrazovanje je prosto odgovor na prirodnu znatiželju deteta, na ljudsku potrebu da istražuje i saznaje. S takvim stavom, Bžezinova zaista uspeva da obrazovanje predstavi kao zabavnu avanturu: lekcije u Začaranoj učionici ili izučavanje neolitskog života u Letovanju u praistoriji (Praprázdniny, 1999), deluju kao provod koji bi svako dete poželelo. Nepoznato i neobično nije strašno nego prosto nešto novo što treba razumeti i prisvojiti. Na primer, život romske dece je drugačiji nego život većine Evropljana, ali kada ga upoznamo, vidimo da je jednako magičan kao i svako detinjstvo (Začarana učionica). Kad se, na primer, junakinje knjige Vera, Nika i sedam baka (Věra, Nika a sedm babiček, 1996.) nađu u komplikovanoj modernoj porodici nastaloj spajanjem rasturenih bioloških porodica, njih dve će stvoriti sopstveni magični svet u kome umesto začaranih princeza imaju sedam čarobnih baka. Svi problemi se lakše savladavaju uz humor i otvorenost za novo i drugačije. Ivona Bžezinova govori jezikom koji je deci blizak i razumljiv, a njeni junaci su prava današnja deca koju pokreću radoznalost, simpatije, takmičarski duh, nestašluk, ljubav... Kad se sve to uzme u obzir, ne čudi popularnost njenih knjiga među mladima širom Evrope.
Začarana učionica (Začarovaná třída, 2002) je najslavnija knjiga Ivone Bžezinove. Prevedena je na dvadesetak jezika i nagrađena brojnim nagradama, od kojih su najvažnije Magnesia Litera za najbolju češku knjigu za decu i mlade 2002. godine i počasna nagrada IBBY 2004. Ovaj roman je deo evropskog Barfie programa (Books and Reading for Intercultural Education), čiji je cilj da promoviše knjige koje razvijaju toleranciju i interkulturalni dijalog. Začarana učionica pripoveda o trojici romskih dečaka koji često menjaju škole prateći svoje roditelje, putujuće mađioničare. Zato njihovo obrazovanje i nije na zavidnom nivou – ne bi se moglo reći da tečno čitaju i pišu, niti da im matematika ide od ruke. Dečaci nailaze na bezbroj predrasuda i zbog njih upadaju u nevolje. Međutim, zahvaljujući čarobnim moćima, uspevaju da dokažu da to što nisu dobri đaci ne znači i da nisu dobri drugovi i inteligentni, pošteni ljudi. Kod nekog manje hrabrog i mudrog pisca, neko od ovo troje dece bi do kraja školske godine postalo đak generacije, pokazalo bi se kao genije za matematiku ili nešto tome slično. Međutim, Ivona Bžezinova se bespoštedno obračunava sa socijalno određenim predrasudama, zalažući se za daleko otvoreniji pristup razvijanju tolerancije: lako je prihvatiti one koji žive kao mi i dobri su u istim stvarima u kojima smo mi dobri – ali se prava ljudskost ogleda tek u sposobnosti da prihvatimo one koji će se po stilu života uvek razlikovati od nas (premda s nama dele moralna načela). Dakle, tolerancija prema Drugima i Drugačijima moguća je samo onda kada ih prihvatimo takve kakvi jesu, s pravom da zauvek budu drugačiji od većine. Tako Ivona Bžezinova najmlađim čitaocima razumljivo predočava komplikovan problem multikulturalnosti, u korenu saseca predrasude i pretvara „drugost“ u pozitivan kvalitet, nešto što obogaćuje naš svet.
U romanu za mlađe tinejdžere Letovanje u praistoriji, Ivona Bžezinova se vraća svojoj omiljenoj temi: ljudskoj radoznalosti, žeđi za znanjem i svetu kao zdencu tajni i čudesa. Grupa arheologa porodično letuje u neolitskom naselju, pokušavajući da rekonstruiše neolitski način života. Na početku romana, autorka izokreće uloge: roditelji se igraju dok se deca dosađuju i čeznu za poznatom svakodnevicom svog vremena. Vremenom se i mladi sve više uživljavaju u tu naučnu igru, počinju i sami da istražuju i prepuštaju se čarima leta. Međutim, ma koliko im zabavno bilo, klinci će pokušavati da prekrše pravila svog „plemena“. Najmlađi će pokušati da se domognu čokolade, malo stariji će se takmičiti u raznoraznim veštinama, krišom gledati devojčice dok se kupaju, a jednom će se čak i ponapijati kao „praistorijske životinje“. Tinejdžeri će se iskradati u diskoteku, krišom slušati vokmen i čitati knjige, zavlačiti u pećine i – zaljubljivati se. Odrasli će previše kruto shvatiti pravila igre, ali će, kad njihovi mladunci upadnu u nevolju, smesta prekršiti pravila svih svetova, praistorijskog i modernog, i ispasti jednako smešni kao što su bili i u žaru igre. Neke stvari se nisu promenile od praistorije. Srećom da su ljudi izmislili pismo i knjige, pa je danas naš svet još čudesniji a mi možemo da uživamo u delima zabavnih i talentovanih autora kao što je Ivona Bžezinova.