Engleska književnica, urednica, autorka radio-emisija i književna kritičarka En Filipa Pirs (1920–2006), ostavila je dubok trag na stvaralaštvo za decu dvadesetog veka.
Odrasla je na imanju koje je okruživalo očev mlin, uživajući u predivnoj prirodi Kembridžšira i igrama sa sestrom i braćom. To srećno detinjstvo stvorilo je bogatu riznicu uspomena koje će joj kasnije poslužiti kao književna inspiracija. En Filipa, njena sestra i dvojica braće bili su prva generacija Pirsovih koja je dobila priliku da se obrazuje, bez po muke dobijajući stipendije za prestižne fakultete. Engleski jezik i istoriju Filipa je studirala na čuvenom Kembridžu. Posle studija preselila se u London i zaposlila se u školskom programu Radija BBC, kao dramaturg, scenarista i producent. Po njenim rečima, trinaestogodišnje iskustvo na radiju poslužilo joj je kao odlična vežba za usavršavanje književnog zanata. Pišući tekstove koji se naglas izgovaraju i slušaju, Pirsova je naučila da koristi melodičnost i zvučnost engleskog jezika i kasnije je mladim piscima savetovala da svoja dela uvek „čitaju naglas u glavi”. Dalje, kako nevidljivi pripovedač na radiju mora da učini da slušalac vidi scenu, radnju, lica – Filipa se izveštila da u nekoliko majstorskih poteza dočara scenu, slikovitim opisima, neobičnim poređenjima i zvukovnim figurama. Osim toga, dugogodišnji rad u strogim okvirima – na primer, u dvadesetominutni radijski prilog mora da stane 3.000 reči – izbrusio je njen talenat za kratke priče i osobeni disciplinovani, sažeti izraz. Čitavog života pisala je priče i tek nekoliko dužih romana, premda s velikim uživanjem, jer je u romanima konačno mogla da se razmaše. Zanimljivo je da je njeno prvo delo ipak bio roman: za vreme dugog oporavka od tuberkuloze, prekraćivala je vreme u bolničkom krevetu prisećajući se avantura iz detinjstva i ta sećanja je utkala u knjigu Ribice u reci Sej (Minnow on the Say, 1954). Iste godine kada je objavljena, knjiga je ušla u uži izbor za Karnegijevu medalju, najprestižnije priznanje za dečju književnost u Engleskoj. Tu nagradu je nešto kasnije (1959) dobila njena druga i najslavnija knjiga Kad sat otkuca trinaest (Tom’s Midnight Garden). Junak ove knjige, Tom, igra se sa drugaricom iz davne prošlosti u čudesnom vrtu, koji je zapravo do tančina opisan vrt u kojem je Pirsova provela detinjstvo, a njen otac pre nje. Snagom mašte mogu se prebroditi ogromne vremenske razdaljine, ali se vreme ne može zaustaviti i jednom se mora odrasti. U ovom romanu prisutne su sve važnije teme kojima će se vraćati u kasnijim delima. Jedan skroz malecki pas (A Dog So Small, 1962) pripoveda o usamljenom dečaku koji čezne za psom, ali dobija samo sliku psa, pa mora da potraži u mašti ono što mu u stvarnosti nedostaje. Međutim, vremenom shvata da bekstvo u maštu i fantazije nije dugoročno rešenje, kao ni izbegavanje svakodnevnog, realnog života, kakav god on bio. Ovaj roman najpre nije bio shvaćen na pravi način – mnogima se činilo da je previše depresivan, ali se danas smatra jednim od najvažnijih dela Filipe Pirs.
U to zlatno doba književnosti za decu u Engleskoj, Filipa Pirs je brzo stekla slavu i ugled. Godinama je vodila nedeljnu radio-emisiju „Svet knjiga”. Od šezdesetih godina radi kao urednica za dečju književnost u renomiranim izdavačkim kućama. Podsticala je mlade pisce za decu da razviju maštu, razigraju jezik i teže lepoj književnosti. Nije verovala u edukaciju kroz književnost, zato ni u njenim delima nikada nećete naići na pouke, jer „poruke ubijaju priče na mrtvo ime”, govorila je. „Deca se ne mogu popravljati knjigama. Ona imaju zdravi instinkt da prestanu da obraćaju pažnju čim otkriju bljutavi ukus istine u nečemu što bi trebalo da bude predivno tkanje od laži.” I kao književnica i kao urednica koristila je svoj dar da vidi svet očima deteta.
Kada je njen suprug Martin Kristi preminuo (1963), samo godinu dana nakon venčanja, ostavivši je sa dvomesečnom ćerkom Sali, Pirsova se posvetila materinstvu i sve ređe pisala. Kako život samohrane majke u Londonu nije bio lak, Filipa Pirs je 1967. napustila i posao u izdavaštvu i sa ćerkom se preselila u svoje rodno mesto (u istu ulicu, mada ne u istu kuću). Nije više stizala da piše duža dela, ali su njene knjige i dalje dočekivane s velikom radošću, i kod publike i kod kritike. Njene zbirke priča, poput Šta su komšije uradile (What the Neighbours Did, 1972) i Kavez od senki (The Shadow-Cage, 1977) smatraju se klasicima engleske priče za decu. Knjiga Bitka mišića Mehurića i mišice Cičalice (The Battle of Bubble and Squeak, 1978) dobila je Whitbread Children's Award, a roman Put u Satin Šor (The Way to Sattin Shore, 1983) našao se u užem izboru za Karnegijevu medalju. Veoma su popularne bile i savremena bajka – slikovnica Supruga veverica (The Squirrel Wife, 1971) i kratki roman Mali gospodin (The Little Gentleman, 2004).
Mnoge njene knjige su ekranizovane: na kanadskoj televiziji emitovana je serija po knjizi Ribice u reci Sej, a po romanu Kad sat otkuca trinaest nastali su jedan dugometražni i tri televizijska filma, i pozorišna predstava. Bitka mišića Mehurića i mišice Cičalice inspirisala je serijal na britanskom Kanalu 4.
Iako nije bila naročito plodan pisac, Filipa Pirs je bila prisutna u engleskom stvaralaštvu za decu do kraja života: uređivala je antologije, pisala prikaze knjiga, gostovala u školama i govorila na stručnim skupovima. Priznala je da voli kontakt uživo s decom više od pisanja, a najviše od svega je uživala u gajenju dvoje unučadi. Bila je prava zvezda u Engleskoj i 1997. odlikovana je Ordenom Britanskog Carstva (OBE) za doprinos književnosti za decu.
Od 2007, poštovaoci Filipe Pirs okupljaju se svake godine i drže predavanja o njenim delima. Među predavačima je bilo i čuvenih pisaca, poput Majkla Morpurga i Filipa Pulmana.
Filipa Pirs
Engleska književnica, urednica, autorka radio-emisija i književna kritičarka En Filipa Pirs (1920–2006), ostavila je dubok trag na stvaralaštvo za decu dvadesetog veka.
Odrasla je na imanju koje je okruživalo očev mlin, uživajući u predivnoj prirodi Kembridžšira i igrama sa sestrom i braćom. To srećno detinjstvo stvorilo je bogatu riznicu uspomena koje će joj kasnije poslužiti kao književna inspiracija. En Filipa, njena sestra i dvojica braće bili su prva generacija Pirsovih koja je dobila priliku da se obrazuje, bez po muke dobijajući stipendije za prestižne fakultete. Engleski jezik i istoriju Filipa je studirala na čuvenom Kembridžu. Posle studija preselila se u London i zaposlila se u školskom programu Radija BBC, kao dramaturg, scenarista i producent. Po njenim rečima, trinaestogodišnje iskustvo na radiju poslužilo joj je kao odlična vežba za usavršavanje književnog zanata. Pišući tekstove koji se naglas izgovaraju i slušaju, Pirsova je naučila da koristi melodičnost i zvučnost engleskog jezika i kasnije je mladim piscima savetovala da svoja dela uvek „čitaju naglas u glavi”. Dalje, kako nevidljivi pripovedač na radiju mora da učini da slušalac vidi scenu, radnju, lica – Filipa se izveštila da u nekoliko majstorskih poteza dočara scenu, slikovitim opisima, neobičnim poređenjima i zvukovnim figurama. Osim toga, dugogodišnji rad u strogim okvirima – na primer, u dvadesetominutni radijski prilog mora da stane 3.000 reči – izbrusio je njen talenat za kratke priče i osobeni disciplinovani, sažeti izraz. Čitavog života pisala je priče i tek nekoliko dužih romana, premda s velikim uživanjem, jer je u romanima konačno mogla da se razmaše. Zanimljivo je da je njeno prvo delo ipak bio roman: za vreme dugog oporavka od tuberkuloze, prekraćivala je vreme u bolničkom krevetu prisećajući se avantura iz detinjstva i ta sećanja je utkala u knjigu Ribice u reci Sej (Minnow on the Say, 1954). Iste godine kada je objavljena, knjiga je ušla u uži izbor za Karnegijevu medalju, najprestižnije priznanje za dečju književnost u Engleskoj. Tu nagradu je nešto kasnije (1959) dobila njena druga i najslavnija knjiga Kad sat otkuca trinaest (Tom’s Midnight Garden). Junak ove knjige, Tom, igra se sa drugaricom iz davne prošlosti u čudesnom vrtu, koji je zapravo do tančina opisan vrt u kojem je Pirsova provela detinjstvo, a njen otac pre nje. Snagom mašte mogu se prebroditi ogromne vremenske razdaljine, ali se vreme ne može zaustaviti i jednom se mora odrasti. U ovom romanu prisutne su sve važnije teme kojima će se vraćati u kasnijim delima. Jedan skroz malecki pas (A Dog So Small, 1962) pripoveda o usamljenom dečaku koji čezne za psom, ali dobija samo sliku psa, pa mora da potraži u mašti ono što mu u stvarnosti nedostaje. Međutim, vremenom shvata da bekstvo u maštu i fantazije nije dugoročno rešenje, kao ni izbegavanje svakodnevnog, realnog života, kakav god on bio. Ovaj roman najpre nije bio shvaćen na pravi način – mnogima se činilo da je previše depresivan, ali se danas smatra jednim od najvažnijih dela Filipe Pirs.
U to zlatno doba književnosti za decu u Engleskoj, Filipa Pirs je brzo stekla slavu i ugled. Godinama je vodila nedeljnu radio-emisiju „Svet knjiga”. Od šezdesetih godina radi kao urednica za dečju književnost u renomiranim izdavačkim kućama. Podsticala je mlade pisce za decu da razviju maštu, razigraju jezik i teže lepoj književnosti. Nije verovala u edukaciju kroz književnost, zato ni u njenim delima nikada nećete naići na pouke, jer „poruke ubijaju priče na mrtvo ime”, govorila je. „Deca se ne mogu popravljati knjigama. Ona imaju zdravi instinkt da prestanu da obraćaju pažnju čim otkriju bljutavi ukus istine u nečemu što bi trebalo da bude predivno tkanje od laži.” I kao književnica i kao urednica koristila je svoj dar da vidi svet očima deteta.
Kada je njen suprug Martin Kristi preminuo (1963), samo godinu dana nakon venčanja, ostavivši je sa dvomesečnom ćerkom Sali, Pirsova se posvetila materinstvu i sve ređe pisala. Kako život samohrane majke u Londonu nije bio lak, Filipa Pirs je 1967. napustila i posao u izdavaštvu i sa ćerkom se preselila u svoje rodno mesto (u istu ulicu, mada ne u istu kuću). Nije više stizala da piše duža dela, ali su njene knjige i dalje dočekivane s velikom radošću, i kod publike i kod kritike. Njene zbirke priča, poput Šta su komšije uradile (What the Neighbours Did, 1972) i Kavez od senki (The Shadow-Cage, 1977) smatraju se klasicima engleske priče za decu. Knjiga Bitka mišića Mehurića i mišice Cičalice (The Battle of Bubble and Squeak, 1978) dobila je Whitbread Children's Award, a roman Put u Satin Šor (The Way to Sattin Shore, 1983) našao se u užem izboru za Karnegijevu medalju. Veoma su popularne bile i savremena bajka – slikovnica Supruga veverica (The Squirrel Wife, 1971) i kratki roman Mali gospodin (The Little Gentleman, 2004).
Mnoge njene knjige su ekranizovane: na kanadskoj televiziji emitovana je serija po knjizi Ribice u reci Sej, a po romanu Kad sat otkuca trinaest nastali su jedan dugometražni i tri televizijska filma, i pozorišna predstava. Bitka mišića Mehurića i mišice Cičalice inspirisala je serijal na britanskom Kanalu 4.
Iako nije bila naročito plodan pisac, Filipa Pirs je bila prisutna u engleskom stvaralaštvu za decu do kraja života: uređivala je antologije, pisala prikaze knjiga, gostovala u školama i govorila na stručnim skupovima. Priznala je da voli kontakt uživo s decom više od pisanja, a najviše od svega je uživala u gajenju dvoje unučadi. Bila je prava zvezda u Engleskoj i 1997. odlikovana je Ordenom Britanskog Carstva (OBE) za doprinos književnosti za decu.
Od 2007, poštovaoci Filipe Pirs okupljaju se svake godine i drže predavanja o njenim delima. Među predavačima je bilo i čuvenih pisaca, poput Majkla Morpurga i Filipa Pulmana.