EVA IBOTSON (Eva Ibbotson, 1925–2010) rođena je u Austriji, ali je veći deo života provela u Velikoj Britaniji i pisala je uglavnom na engleskom jeziku. Romani za decu, koji su joj doneli najviša književna priznanja i svetsku slavu, prevedeni su na više od osamdeset jezika.
Eva Marija Šarlota Mišel Vizner rodila se u uglednoj bečkoj porodici jevrejskog porekla. Njen otac Bertold Vizner, fiziolog, bio je jedan od prvih naučnika koji su se bavili veštačkom oplodnjom, a majka Ana Gmejer, spisateljica i dramaturškinja, sarađivala je s najslavnijim umetnicima toga vremena, kao što su pisac Bertold Breht i režiser Frederik Pabst. Evini roditelji razveli su se kada je imala dve godine, pa je detinjstvo provela neprestano se seljakajući. Otac je prihvatio mesto predavača na Edinburškom univerzitetu. Kad se njena majka, posle selidbi u Berlin i Pariz, konačno skrasila u Engleskoj, Eva joj se pridružila. Ubrzo su, bežeći od nacističkog režima, i mnogi drugi članovi Evine familije pobegli iz Austrije. Blistavi Beč svog detinjstva Eva je mnogo godina kasnije oživela u svojim delima.
U Engleskoj, Eva Vizner se lako uklopila. Pohađala je čuveni internat Dartington Hol u Devonu. Uživala je u toj nestandardnoj školi s decom raznih nacionalnosti, u za to vreme vrlo savremenim metodama podučavanja, opuštenoj atmosferi i predivnoj prirodi. Iskustva iz tog perioda pretočila je u romane Jezerce vilinog konjica i Pesma za leto. Idući očevim stopama, Eva je upisala studije fiziologije na koledžu Bedford u Londonu i, kao odlična studentkinja, ubrzo prešla na Kembridž. Fakultet je, međutim, ubrzo napustila pošto nije mogla da podnese korišćenje životinja u istraživanjima. Na Kembridžu je upoznala ljubav svog života, Alana Ibotsona, prirodnjaka i entomologa, s kojim je provela ostatak života i dobila četvoro dece. Živeli su u Njukaslu, gde je Alan predavao na fakultetu. Dok je gajila decu, Eva je počela da piše, najpre ljubavne priče za časopise, a potom i knjige za decu i ljubavne romane.
Ljubavni romane Eve Ibotson često se svrstavaju u omladinsku literaturu: autorka ih je namenila odraslima, ali su bili vrlo popularni među mladima. Najpoznatiji su Grofica iz suterena (A Countess Below Stairs, 1981), Čarobne flaute (Magic Flutes, 1982), Trupa labudova (A Company of Swans, 1985), Trg Madenski (Madensky Square, 1988), Prodavnica rukavica u Beču i druge priče (A Glove Shop in Vienna and other Stories, 1992), Jutarnji dar (The Morning Gift, 1993), Pesma za leto (A Song for Summer, 1997) i Ne želim nasledstvo (The Reluctant Heiress, 2009). To su uglavnom priče o devojci koja pronalazi ljubav i čije se plemenito poreklo otkriva na kraju romana. Njeni ljubavni romani bili su popularni u Nemačkoj i Americi, međutim, u Velikoj Britaniji, preplavljenoj odličnim romantičnim romanima, prolazili su prilično nezapaženo, čak i roman Magične flaute koji je Asocijacija pisaca ljubavnih romana proglasila najboljim ljubavnim romanom 1983. godine u Engleskoj.
Njene prve knjige za decu, duhovite, „luckaste” priče o fantastičnim bićima, toplo su dočekane u Britaniji. Odmah po objavljivanju prve njene knjige napisane na engleskom Veliko duhovsko spasavanje (The Great Ghost Rescue, 1975) kritika je hvalila Evu Ibotson kao novu „satiričnu snagu u predtinejdžerskoj prozi”. Divili su se njenoj sposobnosti da stvori fantastične junake koji nisu strašni već smešni i zabavni, a publika je uživala u kombinaciji urnebesne komedije i fantastike.
Već njena druga knjiga za decu Sedam veštica, jedna venčanica (Which Witch?, 1979) – našla se u užem izboru za Karnegijevu medalju, najznačajnije priznanje za književnost za decu napisanu na engleskom jeziku. To je priča o ponosnom vešcu, Arimanu Groznom, kome je dozlogrdilo čarobnjaštvo, pa je odlučio da se oženi i dobije naslednika koji će ga odmeniti. Za ženu će odabrati vešticu koja pobedi na takmičenju organizovanom po uzoru na izbor za mis sveta, s tim što se ne ocenjuje lepota već mračna moć veštice. Posle silnih zabavnih peripetija, prelepa Beladona, jedina bela veštica među kandidatkinjama, uspeva da ispuni teške zadatke, da preživi nameštaljke i osvoji srce namćorastog čarobnjaka. U tome joj pomažu siroče Leonardo i svi članovi šarolikog domaćinstva Grozmora, Arimanovog zamka. Dobro, iskrenost i požrtvovanje nadmoćni su nad svakom, ma i najjačom, najcrnjom magijom. U Evinim knjigama se često pojavljuju vesele, trapave i smešne veštice, čiji su likovi zapravo zasnovani na njenoj baki i tetkama.
Eva Ibotson je napisala i nekoliko televizijskih scenarija, a po njenim knjigama su snimani filmovi.
Eva Ibotson je pisala do poslednjeg časa. Trudila se da što bolje oblikuje priču, da se što lepše izrazi na jeziku koji joj nije bio maternji. Prepravljala bi rukopis bezbroj puta, sve dok ne bude zadovoljna rezultatom, ali se time nikada nije hvalisala. Bila je, međutim, ponosna na duhovitost i vrlinom smatrala svoju potrebu da smehom izleči i ulepša život, svoj i svojih čitalaca.
Sve knjige Eve Ibotson imaju srećan završetak – ona je govorila da ne bi pristala na drugačiji kraj ni da joj ponude milion funti, da zapravo i piše da bi sebi i svojim čitaocima pružila zabavu, zadovoljstvo i knjige koje mogu da posluže kao inteligentno bekstvo od svakodnevice. „Moj cilj je da stvaram lake, zabavne knjige, možda pomalo vaspitne, ali u kojima ništa ne ugrožava srećan kraj. Za svaku moju knjigu moglo bi se reći da je pokušaj da se rečima napiše dobar bečki valcer!”
Eva Ibotson
EVA IBOTSON (Eva Ibbotson, 1925–2010) rođena je u Austriji, ali je veći deo života provela u Velikoj Britaniji i pisala je uglavnom na engleskom jeziku. Romani za decu, koji su joj doneli najviša književna priznanja i svetsku slavu, prevedeni su na više od osamdeset jezika.
Eva Marija Šarlota Mišel Vizner rodila se u uglednoj bečkoj porodici jevrejskog porekla. Njen otac Bertold Vizner, fiziolog, bio je jedan od prvih naučnika koji su se bavili veštačkom oplodnjom, a majka Ana Gmejer, spisateljica i dramaturškinja, sarađivala je s najslavnijim umetnicima toga vremena, kao što su pisac Bertold Breht i režiser Frederik Pabst. Evini roditelji razveli su se kada je imala dve godine, pa je detinjstvo provela neprestano se seljakajući. Otac je prihvatio mesto predavača na Edinburškom univerzitetu. Kad se njena majka, posle selidbi u Berlin i Pariz, konačno skrasila u Engleskoj, Eva joj se pridružila. Ubrzo su, bežeći od nacističkog režima, i mnogi drugi članovi Evine familije pobegli iz Austrije. Blistavi Beč svog detinjstva Eva je mnogo godina kasnije oživela u svojim delima.
U Engleskoj, Eva Vizner se lako uklopila. Pohađala je čuveni internat Dartington Hol u Devonu. Uživala je u toj nestandardnoj školi s decom raznih nacionalnosti, u za to vreme vrlo savremenim metodama podučavanja, opuštenoj atmosferi i predivnoj prirodi. Iskustva iz tog perioda pretočila je u romane Jezerce vilinog konjica i Pesma za leto. Idući očevim stopama, Eva je upisala studije fiziologije na koledžu Bedford u Londonu i, kao odlična studentkinja, ubrzo prešla na Kembridž. Fakultet je, međutim, ubrzo napustila pošto nije mogla da podnese korišćenje životinja u istraživanjima. Na Kembridžu je upoznala ljubav svog života, Alana Ibotsona, prirodnjaka i entomologa, s kojim je provela ostatak života i dobila četvoro dece. Živeli su u Njukaslu, gde je Alan predavao na fakultetu. Dok je gajila decu, Eva je počela da piše, najpre ljubavne priče za časopise, a potom i knjige za decu i ljubavne romane.
Ljubavni romane Eve Ibotson često se svrstavaju u omladinsku literaturu: autorka ih je namenila odraslima, ali su bili vrlo popularni među mladima. Najpoznatiji su Grofica iz suterena (A Countess Below Stairs, 1981), Čarobne flaute (Magic Flutes, 1982), Trupa labudova (A Company of Swans, 1985), Trg Madenski (Madensky Square, 1988), Prodavnica rukavica u Beču i druge priče (A Glove Shop in Vienna and other Stories, 1992), Jutarnji dar (The Morning Gift, 1993), Pesma za leto (A Song for Summer, 1997) i Ne želim nasledstvo (The Reluctant Heiress, 2009). To su uglavnom priče o devojci koja pronalazi ljubav i čije se plemenito poreklo otkriva na kraju romana. Njeni ljubavni romani bili su popularni u Nemačkoj i Americi, međutim, u Velikoj Britaniji, preplavljenoj odličnim romantičnim romanima, prolazili su prilično nezapaženo, čak i roman Magične flaute koji je Asocijacija pisaca ljubavnih romana proglasila najboljim ljubavnim romanom 1983. godine u Engleskoj.
Njene prve knjige za decu, duhovite, „luckaste” priče o fantastičnim bićima, toplo su dočekane u Britaniji. Odmah po objavljivanju prve njene knjige napisane na engleskom Veliko duhovsko spasavanje (The Great Ghost Rescue, 1975) kritika je hvalila Evu Ibotson kao novu „satiričnu snagu u predtinejdžerskoj prozi”. Divili su se njenoj sposobnosti da stvori fantastične junake koji nisu strašni već smešni i zabavni, a publika je uživala u kombinaciji urnebesne komedije i fantastike.
Već njena druga knjiga za decu Sedam veštica, jedna venčanica (Which Witch?, 1979) – našla se u užem izboru za Karnegijevu medalju, najznačajnije priznanje za književnost za decu napisanu na engleskom jeziku. To je priča o ponosnom vešcu, Arimanu Groznom, kome je dozlogrdilo čarobnjaštvo, pa je odlučio da se oženi i dobije naslednika koji će ga odmeniti. Za ženu će odabrati vešticu koja pobedi na takmičenju organizovanom po uzoru na izbor za mis sveta, s tim što se ne ocenjuje lepota već mračna moć veštice. Posle silnih zabavnih peripetija, prelepa Beladona, jedina bela veštica među kandidatkinjama, uspeva da ispuni teške zadatke, da preživi nameštaljke i osvoji srce namćorastog čarobnjaka. U tome joj pomažu siroče Leonardo i svi članovi šarolikog domaćinstva Grozmora, Arimanovog zamka. Dobro, iskrenost i požrtvovanje nadmoćni su nad svakom, ma i najjačom, najcrnjom magijom. U Evinim knjigama se često pojavljuju vesele, trapave i smešne veštice, čiji su likovi zapravo zasnovani na njenoj baki i tetkama.
Eva Ibotson je napisala i nekoliko televizijskih scenarija, a po njenim knjigama su snimani filmovi.
Eva Ibotson je pisala do poslednjeg časa. Trudila se da što bolje oblikuje priču, da se što lepše izrazi na jeziku koji joj nije bio maternji. Prepravljala bi rukopis bezbroj puta, sve dok ne bude zadovoljna rezultatom, ali se time nikada nije hvalisala. Bila je, međutim, ponosna na duhovitost i vrlinom smatrala svoju potrebu da smehom izleči i ulepša život, svoj i svojih čitalaca.
Sve knjige Eve Ibotson imaju srećan završetak – ona je govorila da ne bi pristala na drugačiji kraj ni da joj ponude milion funti, da zapravo i piše da bi sebi i svojim čitaocima pružila zabavu, zadovoljstvo i knjige koje mogu da posluže kao inteligentno bekstvo od svakodnevice. „Moj cilj je da stvaram lake, zabavne knjige, možda pomalo vaspitne, ali u kojima ništa ne ugrožava srećan kraj. Za svaku moju knjigu moglo bi se reći da je pokušaj da se rečima napiše dobar bečki valcer!”