Emanuela Pagano rođena je 1969. u francuskoj oblasti Ardeš, koju i opisuje u ovoj knjizi. Studirala je likovne i audio-vizuelne umetnosti, a potom stekla i master diplomu na Odseku za istoriju filma. Radila je kao profesorka likovne umetnosti do 2012. godine, nakon čega se u potpunosti posvetila pisanju. Piše i eseje, a nekoliko radova posvetila je Pazolinijevim filmovima. Sarađuje s umetnicima iz različitih oblasti, kao što su ples, film, fotografija, ilustracija, likovna umetnost i muzika.
Prvi roman Budi kod mene (Pour être chez moi, 2002) napisala je pod pseudonimom Ema Šak (Emma Schaak). Već od drugog romana, Ne pred ljudima (Pas devant les gens, 2004) potpisuje se pravim imenom. Uspeh je stigao tek s trećim romanom Skrivene muke (Le Tiroir à cheveux, 2005), za koji je dobila nagradu Prix TSR. Nagrade su se nizale jedna za drugom: Prix Wepler 2008 i Prix Rhône-Alpes du Livre 2009 za roman Dečje ruke (Les Mains gamines, 2008), Prix Rhône-Alpes de l’adaptation cinématographique 2009 i Nagrada Evropske unije za književnost (EUPL) 2009. za roman koji je pred vama Mladi trogloditi (Les Adolescents Troglodytes, 2007)i Prix du Roman Ecologie 2018 za Spaseni uz reku (Sauf Riverains).
Izuzetno plodna autorka, Emanuela Pagano objavljuje knjigu gotovo svake godine. Od njenih ostalih dela treba pomenuti zbirku proznih fragmenata Nouons-nous (2013), novelu Goloruka lisica (Un Renard à mains nues, 2012) i roman Nema vodenih ptica (L’Absence d’oiseaux d’eau, 2010).
Emanuela Pagano boravila je u Beogradu kao gost Krokodilove kuće za pisce i gostovala na festivalu Molijerovi dani u organizaciji Francuskog kulturnog centra. U intervjuu za dnevni list Danas[1] govorila je o svom stvaralaštvu i centralnim temаma svojih dela. Оdnos čoveka i prirode jedna je od njih: „Ja, zapravo, ne živim ni u gradu, ni u selu, i ne mogu reći da sam okružena prirodom, ja sam deo nje – deo livada, polja i šuma, ali ja ne pišem nužno o mestu u kome boravim. Na primer, nikada nisam toliko pisala o rekama koje se nalaze u blizini moje kuće, kao u periodu kada sam živela u Rimu… Isto tako, smatram da grad uopšte ne isključuje prirodu; (...) priroda ponekad mnogo više divlja u gradu, pošto ljudi zapostavljaju mesta gde žive i rade, dok ljudi na selu prirodu drže na kratkoj uzici i stalno je uređuju. Na selu je priroda pripitomljena, dok u gradu, čim napustimo svoje bašte i parkove, ona počinje sve više da ih osvaja i veoma brzo se širi. Upravo je taj odnos između čoveka i prirode koja nas okružuje, kao neka vrsta simbioze, ono što mene zanima."
Teme koje privlače autorku istovremeno su i socijalno angažovane i izuzetno intimne, poput borbe transrodne osobe u Mladim trogloditima ili silovanja u detinjstvu u Dečjim rukama. Autorka, međutim, ovim temama ne pristupa sa sociološko-istorijskog aspekta već iz perspektive osobe koja ih doživljava, pa na pitanje da li se njena dela mogu svrstati u realizam, odgovara s oklevanjem. Njen stil je uvek empatičan i pun razumevanja za junake koje stvara. Zbog toga uvek piše u prvom licu jednine jer na taj način, kako kaže, nije primorana da donosi ikakav sud o ispričanom. „U tom ograničenom polju osećam se sigurno; osećam se dobro. Ne verujem da je ekstremni realizam pomešan sa poetičnim delovima: za mene, hiperrealizam, ili bi pre trebalo reći – rad najbliži stvarnom, jer to ipak nije isto – jeste poetičan. Samo zbog toga što se u mom radu ne radi o hiperrealizmu, pa čak ni o realizmu, on postaje poetičan, ili neodređen, fantastičan. Mene ne zanima realizam; realizam znači da se trudimo da se ono što pišemo učinimo stvarnim. Ja radim sasvim suprotno: uzimam stvarne elemente, koje posle spajam, i bliže ih istražujem čim postanu natprirodni, nesvakidašnji, neočekivani.”
Za dela Emanuele Pagano kritičari govore da su ispričana "filmskim jezikom", vizuelna, pitoreskna, a autorka kaže da njena dela podsećaju na dokumentarne filmove. „Moj stil je veoma vizuelan (...) Moji tekstovi su veoma bogati različitim opisima i na neki način su poput fotografija nastalih bez upotrebe fotoaparata; ali isto tako upućuju i na dela likovne umetnosti, a naročito na kinematografska ostvarenja (posebno autorske dokumentarne filmove, koji me veoma zanimaju, i mislim da moj rad, ili bar ono što trenutno stvaram, liči na dokumentarni film), najzad, dajem i prostorne i vremenske odrednice koje podsećaju na filmsku montažu. Dešava se da tokom rada ponekad sarađujem i sa likovnim umetnicima, fotografima, ilustratorima, koreografima, režiserima…"
Emanuela Pagano
Emanuela Pagano rođena je 1969. u francuskoj oblasti Ardeš, koju i opisuje u ovoj knjizi. Studirala je likovne i audio-vizuelne umetnosti, a potom stekla i master diplomu na Odseku za istoriju filma. Radila je kao profesorka likovne umetnosti do 2012. godine, nakon čega se u potpunosti posvetila pisanju. Piše i eseje, a nekoliko radova posvetila je Pazolinijevim filmovima. Sarađuje s umetnicima iz različitih oblasti, kao što su ples, film, fotografija, ilustracija, likovna umetnost i muzika.
Prvi roman Budi kod mene (Pour être chez moi, 2002) napisala je pod pseudonimom Ema Šak (Emma Schaak). Već od drugog romana, Ne pred ljudima (Pas devant les gens, 2004) potpisuje se pravim imenom. Uspeh je stigao tek s trećim romanom Skrivene muke (Le Tiroir à cheveux, 2005), za koji je dobila nagradu Prix TSR. Nagrade su se nizale jedna za drugom: Prix Wepler 2008 i Prix Rhône-Alpes du Livre 2009 za roman Dečje ruke (Les Mains gamines, 2008), Prix Rhône-Alpes de l’adaptation cinématographique 2009 i Nagrada Evropske unije za književnost (EUPL) 2009. za roman koji je pred vama Mladi trogloditi (Les Adolescents Troglodytes, 2007)i Prix du Roman Ecologie 2018 za Spaseni uz reku (Sauf Riverains).
Izuzetno plodna autorka, Emanuela Pagano objavljuje knjigu gotovo svake godine. Od njenih ostalih dela treba pomenuti zbirku proznih fragmenata Nouons-nous (2013), novelu Goloruka lisica (Un Renard à mains nues, 2012) i roman Nema vodenih ptica (L’Absence d’oiseaux d’eau, 2010).
Emanuela Pagano boravila je u Beogradu kao gost Krokodilove kuće za pisce i gostovala na festivalu Molijerovi dani u organizaciji Francuskog kulturnog centra. U intervjuu za dnevni list Danas[1] govorila je o svom stvaralaštvu i centralnim temаma svojih dela. Оdnos čoveka i prirode jedna je od njih: „Ja, zapravo, ne živim ni u gradu, ni u selu, i ne mogu reći da sam okružena prirodom, ja sam deo nje – deo livada, polja i šuma, ali ja ne pišem nužno o mestu u kome boravim. Na primer, nikada nisam toliko pisala o rekama koje se nalaze u blizini moje kuće, kao u periodu kada sam živela u Rimu… Isto tako, smatram da grad uopšte ne isključuje prirodu; (...) priroda ponekad mnogo više divlja u gradu, pošto ljudi zapostavljaju mesta gde žive i rade, dok ljudi na selu prirodu drže na kratkoj uzici i stalno je uređuju. Na selu je priroda pripitomljena, dok u gradu, čim napustimo svoje bašte i parkove, ona počinje sve više da ih osvaja i veoma brzo se širi. Upravo je taj odnos između čoveka i prirode koja nas okružuje, kao neka vrsta simbioze, ono što mene zanima."
Teme koje privlače autorku istovremeno su i socijalno angažovane i izuzetno intimne, poput borbe transrodne osobe u Mladim trogloditima ili silovanja u detinjstvu u Dečjim rukama. Autorka, međutim, ovim temama ne pristupa sa sociološko-istorijskog aspekta već iz perspektive osobe koja ih doživljava, pa na pitanje da li se njena dela mogu svrstati u realizam, odgovara s oklevanjem. Njen stil je uvek empatičan i pun razumevanja za junake koje stvara. Zbog toga uvek piše u prvom licu jednine jer na taj način, kako kaže, nije primorana da donosi ikakav sud o ispričanom. „U tom ograničenom polju osećam se sigurno; osećam se dobro. Ne verujem da je ekstremni realizam pomešan sa poetičnim delovima: za mene, hiperrealizam, ili bi pre trebalo reći – rad najbliži stvarnom, jer to ipak nije isto – jeste poetičan. Samo zbog toga što se u mom radu ne radi o hiperrealizmu, pa čak ni o realizmu, on postaje poetičan, ili neodređen, fantastičan. Mene ne zanima realizam; realizam znači da se trudimo da se ono što pišemo učinimo stvarnim. Ja radim sasvim suprotno: uzimam stvarne elemente, koje posle spajam, i bliže ih istražujem čim postanu natprirodni, nesvakidašnji, neočekivani.”
Za dela Emanuele Pagano kritičari govore da su ispričana "filmskim jezikom", vizuelna, pitoreskna, a autorka kaže da njena dela podsećaju na dokumentarne filmove. „Moj stil je veoma vizuelan (...) Moji tekstovi su veoma bogati različitim opisima i na neki način su poput fotografija nastalih bez upotrebe fotoaparata; ali isto tako upućuju i na dela likovne umetnosti, a naročito na kinematografska ostvarenja (posebno autorske dokumentarne filmove, koji me veoma zanimaju, i mislim da moj rad, ili bar ono što trenutno stvaram, liči na dokumentarni film), najzad, dajem i prostorne i vremenske odrednice koje podsećaju na filmsku montažu. Dešava se da tokom rada ponekad sarađujem i sa likovnim umetnicima, fotografima, ilustratorima, koreografima, režiserima…"