Bjanka Picorno smatra se najznačajnijim savremenim italijanskim piscem za decu i mlade. Napisala je četrdesetak knjiga, koje su dobile brojne značajne nagrade i donele joj kandidaturu za Medalju Hansa Kristijana Andersena, najvažniju nagradu za životno delo u oblasti stvaralaštva za mlade. Njene knjige odavno su ušle u obaveznu lektiru, a njena mlada publika je obožava i svaku novu knjigu iščekuje s velikim nestrpljenjem.
Rođena je 1942. u gradu Sasari, na italijanskom ostrvu Sardiniji. Posle studija arheologije, preselila se u Milano, gde se dalje usavršavala za rad na televiziji i filmu na čuvenoj Scuola Superiore delle Comunicazioni. Karijeru je započela na državnoj televiziji RAI, u redakciji za kulturu i dečji program. Pisala je scenarija, dramske komade i tekstove za songove. Ubrzo, s nepunih trideset godina napisala je i prvu knjigu za decu (Il grande raduno dei cow boy, 1970) koja ju je munjevito proslavila. Knjige koje su usledile bile su mahom bestseleri, nagrađivani i prevedeni na mnoge svetske jezike.
Najpoznatije knjige za mlađe čitaoce su Kućica na drvetu (La casa sull’albero, 1984), Neverovatna priča o Laviniji (L’incredibile storia di Lavinia,1985), Škola za Laviniju (Una scuola per Lavinia, 2005), Hlorofil plavog neba (Clorofilla dal cielo blu, 1974), Alhemičareva lutka (La bambola dell’alchimista, 1988), Moja mala veštica ( Streghetta mia, 1988), Živa lutka (La bambola viva, 1995), Đulija Av-av i ljubomorno mače (Giulia Bau e i gatti gelosi, 2004) i Tajni glas (La voce segreta, 1998). Najznačajnije knjige za decu starijeg uzrasta su Slušaj kako mi lupa srce (Ascolta il mio cuore, 1991), Polisena i njeno prase (Polissena del Porcello, 1993), Francuska dadilja (La bambinaia francese, 1994), Dijana, Kupidon i Komandant (Diana, Cupìdo e il Commendatore, 1994), Slučajni razgovori (Parlare a vanvera, 1989), U kralja Mide magareće uši (Re Mida ha le orecchie d’asino, 1996), Kad smo bile devojčice (Quando eravamo piccole, 2002) i Tornatras (Tornatrás, 1993). Napisala je knjigu o svom stvaralaštvu Priča o mojim pričama (Storia delle mie storie, 2002) i Priručnik za mlade kreativne pisce (Manuale del giovane scrittore creativo, 1996) koji podstiče mlade na književno stvaralaštvo, nudeći savete, vežbe i primere iz književnosti.
Od brojnih nagrada koje je Bjanka Picorno dobila, izdvojićemo samo neke: četiri puta je dobijala prestižnu Premio Andersen Il Mondo Dell’Infanzia (za najboljeg dečjeg pisca 1988, za romane Slušaj kako mi lupa srce 1992, Dijana, Kupid i komandant 1995. i za Tornatras 2001. godine); Premio Cento 1998. za Alhemičarevu lutku; Premio Alla Fantasia Gianni Rodari 1989. za Moja mala veštica; Premio Pippi 1988. za U kralja Mida magareće uši; Premio Castello di Sanguinetoo 2004. za roman Aleksandar Veliki (L'amazzone di Alessandro Magno).
Maštovita, мoderna, zabavna i stilski izbrušena dela Bjanke Picorno uglavnom se bave socijalnim i političkim problemima. Levičarka i feministkinja, kritična prema konvencijama, licemerstvu, stereotipima i opštim mestima, Bjanka Picorno preispituje razne kontroverzne i složene teme – od socijalne podeljenosti, preko ekologije, potrošačkog društva (konzumerizma), političke korupcije, do rodne i rasne diskriminacije. Na prvi pogled neobično je da ovako „ozbiljna” pitanja budu tema romana za decu. „Istina, ja pišem za napredne čitaoce. Potpuno se slažem s Tolkinom koji tvrdi da priče za decu treba da budu kao i njihova odeća – uvek im daj bar za jedan broj veću, drugim rečima, ponudi im izazovne priče koje neće previše lako razumeti. Imaj poverenja u njih, veruj u njihovu sposobnost da odu korak dalje”, kaže Bjanka Picorno u intervjuu za magazin Inoltre 2002. godine. „Jer svrha književnosti, kao što kaže Milan Kundera, nije da pruži odgovore već da postavi pitanja. Književnost je poziv na posmatranje, promišljanje i izazov.” Deca treba da razumeju svet oko sebe, o čijoj će sudbini jednog dana odlučivati, i zato nema teme o kojoj ne treba govoriti pred njima. Na primer, čuveni roman Slučaj kako mi lupa srce govori, između ostalog, o tome da nemaju sva deca jednake šanse na uspeh u životu – razlika između bogatih i siromašnih promenila je oblik, ali ne i suštinu. Hlorofil plavog neba govori o životu u zagađenim gradovima, i o tome kako je prihvaćeno dete koje je „drugačije”, mali vanzemaljac koji je prisiljen da emigrira na Zemlju. Roman Tornatores, po rečima autorke, „poziva čitaoce da preispitaju uticaj televizije na one najslabije među nama, i samu prirodu demokratije... Jer, šta oblikuje individualna ubeđenja u svetu gde se mediji nalaze u rukama nekolicine?” U Princezi Laurentini (Principessa Laurentina, 1990) bavi se snažnim emocijama adolescenata i teškim porodičnim problemima, a ne okleva da govori čak ni o smrti (Speciale Violante, 1989). U Poliseni i njenom prasetu opisuje surove običaje i istorijske događaje, koji se ne mogu prikriti niti zaobići, prosto zato što su se zaista događali. U svom možda najozbiljnijem delu, Francuskoj dadilji, Bjanka Picorno piše sopstvenu verziju „Džejn Ejr”: sporedni ženski likovi, koji su u originalnom romanu Šarlote Bronte posmatrani s prezirom, u Bjankinoj verziji postaju heroine, u čije su sudbine upereni reflektori i kojima je pružena prilika da ispričaju svoje priče iz drugačije, feminističke i revolucionarne perspektive.
Kažu da kad se pojavi nova knjiga Bjanke Picorno, istog trena stvore se kilometarski redovi pred knjižarama. A postoji i sijaset dobrih razloga za to.
Bjanka Picorno
Bjanka Picorno smatra se najznačajnijim savremenim italijanskim piscem za decu i mlade. Napisala je četrdesetak knjiga, koje su dobile brojne značajne nagrade i donele joj kandidaturu za Medalju Hansa Kristijana Andersena, najvažniju nagradu za životno delo u oblasti stvaralaštva za mlade. Njene knjige odavno su ušle u obaveznu lektiru, a njena mlada publika je obožava i svaku novu knjigu iščekuje s velikim nestrpljenjem.
Rođena je 1942. u gradu Sasari, na italijanskom ostrvu Sardiniji. Posle studija arheologije, preselila se u Milano, gde se dalje usavršavala za rad na televiziji i filmu na čuvenoj Scuola Superiore delle Comunicazioni. Karijeru je započela na državnoj televiziji RAI, u redakciji za kulturu i dečji program. Pisala je scenarija, dramske komade i tekstove za songove. Ubrzo, s nepunih trideset godina napisala je i prvu knjigu za decu (Il grande raduno dei cow boy, 1970) koja ju je munjevito proslavila. Knjige koje su usledile bile su mahom bestseleri, nagrađivani i prevedeni na mnoge svetske jezike.
Najpoznatije knjige za mlađe čitaoce su Kućica na drvetu (La casa sull’albero, 1984), Neverovatna priča o Laviniji (L’incredibile storia di Lavinia,1985), Škola za Laviniju (Una scuola per Lavinia, 2005), Hlorofil plavog neba (Clorofilla dal cielo blu, 1974), Alhemičareva lutka (La bambola dell’alchimista, 1988), Moja mala veštica ( Streghetta mia, 1988), Živa lutka (La bambola viva, 1995), Đulija Av-av i ljubomorno mače (Giulia Bau e i gatti gelosi, 2004) i Tajni glas (La voce segreta, 1998). Najznačajnije knjige za decu starijeg uzrasta su Slušaj kako mi lupa srce (Ascolta il mio cuore, 1991), Polisena i njeno prase (Polissena del Porcello, 1993), Francuska dadilja (La bambinaia francese, 1994), Dijana, Kupidon i Komandant (Diana, Cupìdo e il Commendatore, 1994), Slučajni razgovori (Parlare a vanvera, 1989), U kralja Mide magareće uši (Re Mida ha le orecchie d’asino, 1996), Kad smo bile devojčice (Quando eravamo piccole, 2002) i Tornatras (Tornatrás, 1993). Napisala je knjigu o svom stvaralaštvu Priča o mojim pričama (Storia delle mie storie, 2002) i Priručnik za mlade kreativne pisce (Manuale del giovane scrittore creativo, 1996) koji podstiče mlade na književno stvaralaštvo, nudeći savete, vežbe i primere iz književnosti.
Od brojnih nagrada koje je Bjanka Picorno dobila, izdvojićemo samo neke: četiri puta je dobijala prestižnu Premio Andersen Il Mondo Dell’Infanzia (za najboljeg dečjeg pisca 1988, za romane Slušaj kako mi lupa srce 1992, Dijana, Kupid i komandant 1995. i za Tornatras 2001. godine); Premio Cento 1998. za Alhemičarevu lutku; Premio Alla Fantasia Gianni Rodari 1989. za Moja mala veštica; Premio Pippi 1988. za U kralja Mida magareće uši; Premio Castello di Sanguinetoo 2004. za roman Aleksandar Veliki (L'amazzone di Alessandro Magno).
Maštovita, мoderna, zabavna i stilski izbrušena dela Bjanke Picorno uglavnom se bave socijalnim i političkim problemima. Levičarka i feministkinja, kritična prema konvencijama, licemerstvu, stereotipima i opštim mestima, Bjanka Picorno preispituje razne kontroverzne i složene teme – od socijalne podeljenosti, preko ekologije, potrošačkog društva (konzumerizma), političke korupcije, do rodne i rasne diskriminacije. Na prvi pogled neobično je da ovako „ozbiljna” pitanja budu tema romana za decu. „Istina, ja pišem za napredne čitaoce. Potpuno se slažem s Tolkinom koji tvrdi da priče za decu treba da budu kao i njihova odeća – uvek im daj bar za jedan broj veću, drugim rečima, ponudi im izazovne priče koje neće previše lako razumeti. Imaj poverenja u njih, veruj u njihovu sposobnost da odu korak dalje”, kaže Bjanka Picorno u intervjuu za magazin Inoltre 2002. godine. „Jer svrha književnosti, kao što kaže Milan Kundera, nije da pruži odgovore već da postavi pitanja. Književnost je poziv na posmatranje, promišljanje i izazov.” Deca treba da razumeju svet oko sebe, o čijoj će sudbini jednog dana odlučivati, i zato nema teme o kojoj ne treba govoriti pred njima. Na primer, čuveni roman Slučaj kako mi lupa srce govori, između ostalog, o tome da nemaju sva deca jednake šanse na uspeh u životu – razlika između bogatih i siromašnih promenila je oblik, ali ne i suštinu. Hlorofil plavog neba govori o životu u zagađenim gradovima, i o tome kako je prihvaćeno dete koje je „drugačije”, mali vanzemaljac koji je prisiljen da emigrira na Zemlju. Roman Tornatores, po rečima autorke, „poziva čitaoce da preispitaju uticaj televizije na one najslabije među nama, i samu prirodu demokratije... Jer, šta oblikuje individualna ubeđenja u svetu gde se mediji nalaze u rukama nekolicine?” U Princezi Laurentini (Principessa Laurentina, 1990) bavi se snažnim emocijama adolescenata i teškim porodičnim problemima, a ne okleva da govori čak ni o smrti (Speciale Violante, 1989). U Poliseni i njenom prasetu opisuje surove običaje i istorijske događaje, koji se ne mogu prikriti niti zaobići, prosto zato što su se zaista događali. U svom možda najozbiljnijem delu, Francuskoj dadilji, Bjanka Picorno piše sopstvenu verziju „Džejn Ejr”: sporedni ženski likovi, koji su u originalnom romanu Šarlote Bronte posmatrani s prezirom, u Bjankinoj verziji postaju heroine, u čije su sudbine upereni reflektori i kojima je pružena prilika da ispričaju svoje priče iz drugačije, feminističke i revolucionarne perspektive.
Kažu da kad se pojavi nova knjiga Bjanke Picorno, istog trena stvore se kilometarski redovi pred knjižarama. A postoji i sijaset dobrih razloga za to.