Arto Pasilina (Arto Paasilinna), jedan od najznačajnijih i bez premca najprevođeniji finski pisac, privukao je pažnju svetske javnosti na savremeno finsko književno stvaralaštvo i pokrenuo internacionalno interesovanje za ovu malu nordijsku zemlju. Njegove knjige prodate su u milionskim tiražima širom sveta, što je posebno značajno kad se ima na umu da finski jezik govori samo oko pet miliona ljudi.
Rođen je 1942. godine u finskoj Laponiji, u gradiću Kitila, na oko sto pedeset kilometara od polarnog kruga. Njegova porodica je izbegla iz Petsama, kad je taj grad, koji je do Drugog svetskog rata bio finski, pripao Sovjetskom Savezu i promenio ime u Pečong. Živeli su u prilično teškim uslovima, „kao izbeglice u sopstvenoj zemlji“, posebno nakon očeve smrti, koji je državnom službom porodici obezbeđivao egzistenciju. Arto je tada imao sedam godina. Uprkos finansijskim teškoćama, osmoro dece provelo je detinjstvo ispunjeno avanturama i kreativnošću i odraslo u poznate i priznate ljude. Arto, Erno i Mauri postali su pisci, Rejno je novinar, TV voditelj, režiser i član Evropskog parlamenta, a njihova sestra Sirpa slikarka.
Аrto je rano počeo da piše. Kad je imao deset godina, napravio je novine koje je delio svojim ukućanima. Iako je morao da počne da radi već sa sedamnaest godina, i to kao drvoseča, nije prestajao da piše – što publicistiku, što romane. Članke je objavljivao pod pseudonimom dok nije postao glavni urednik regionalnog časopisa Pohjolan Työ. Potom je radio kao novinar u Nuoren Voiman Liitto i Nuori Voima-lehti, a krajem šezdesetih bio je urednik i kolumnista u nedeljniku Apu.
Pasilinin prvi književni pokušaj završio se nesrećno: izdavač je toliko izmenio njegov roman da je duboko povređeni dvadesetogodišnjak spalio rukopis. Dve godine kasnije objavio je prvu knjigu, reportažnu prozu Lovac na medvede (Karhunkaataja Ikä-Alpi, 1964), a potom prvi roman Operacija Finlandija (Operatio Finlandia) 1972. godine. Pasilina kaže da je, kako se bližio tridesetoj, osećao da novinarstvo postaje „sve površnije i besmislenije“ i želeo je promenu. Prekretnica u njegovom životu bio je roman Godina zeca (Jäniksen vuosi) čije je objavljivanje 1975. godine sam finansirao, prodavši čamac, baš kao što i junak ovog romana prodaje čamac da bi došao do novca za bekstvo od dotadašnjeg života. Knjiga je odmah doživela ogroman uspeh, i sve do danas jedna je najpriznatijih i najpoznatijih finskih knjiga. Godina zeca prevedena је na preko četrdeset jezika, dobila je nekoliko internacionalnih nagrada, između ostalih Air Inter (Francuska, 1989), Acerbi (Italija, 1994), a 1994. godine uvršćena je u Uneskovu zbirku reprezentativnih umetničkih dela, na kojoj se nalaze odabrana remek-dela svetske književnosti. Na osnovu ove knjige napravljene su mnoge pozorišne predstave i dve filmske adaptacije, jedna istoimena u Finskoj (1977), a druga u Francuskoj pod imenom Knjiga o Vatanenu (Le Lièvre de Vatanen, 2006).
Zahvaljujući uspehu Godine zeca, Pasilina je mogao da se posveti književnosti. Objavljivao je jedan roman godišnje i povremeno pisao za novine. Pored Godine zeca, njegovi najpoznatiji romani su Sretan čovek (Onnellinen mies, 1976), Mlinar koji zavija (Ulvova mylläri, 1980), Za boga miloga (Herranen aika, 1980), Šuma obešenih lisica (Hirtettyjen kettujen metsä, 1983), Gromovnikov sin (Ukkosenjumalan poika, 1984), Slatka trovačica (Suloinen myrkynkeittäjä, 1988), Nezaboravno kolektivno samoubistvo (Hurmaava joukkoitsemurha, 1990), Život je kratak (Elämä lyhyt, Rytkönen pitkä, 1991), Leteći drvoseča (Lentävä kirvesmies, 1996). Objavio je i desetak knjiga iz oblasti dokumentarne literature. Na Pasilinin šezdeseti rođendan, pojavile su se dve knjige o njegovom životu – biografija koju je napisao novinar Ejno Lejno (Lentojätkä. Arto Paasilinnan Elama) i autobiografija Devet noći sna (Yhdeksän unelmaa). Njegova dela prevođena su širom sveta, u mnogim zemljama postala su bestseleri, a pogotovo su popularna u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj.
Arto Pasilina
Arto Pasilina (Arto Paasilinna), jedan od najznačajnijih i bez premca najprevođeniji finski pisac, privukao je pažnju svetske javnosti na savremeno finsko književno stvaralaštvo i pokrenuo internacionalno interesovanje za ovu malu nordijsku zemlju. Njegove knjige prodate su u milionskim tiražima širom sveta, što je posebno značajno kad se ima na umu da finski jezik govori samo oko pet miliona ljudi.
Rođen je 1942. godine u finskoj Laponiji, u gradiću Kitila, na oko sto pedeset kilometara od polarnog kruga. Njegova porodica je izbegla iz Petsama, kad je taj grad, koji je do Drugog svetskog rata bio finski, pripao Sovjetskom Savezu i promenio ime u Pečong. Živeli su u prilično teškim uslovima, „kao izbeglice u sopstvenoj zemlji“, posebno nakon očeve smrti, koji je državnom službom porodici obezbeđivao egzistenciju. Arto je tada imao sedam godina. Uprkos finansijskim teškoćama, osmoro dece provelo je detinjstvo ispunjeno avanturama i kreativnošću i odraslo u poznate i priznate ljude. Arto, Erno i Mauri postali su pisci, Rejno je novinar, TV voditelj, režiser i član Evropskog parlamenta, a njihova sestra Sirpa slikarka.
Аrto je rano počeo da piše. Kad je imao deset godina, napravio je novine koje je delio svojim ukućanima. Iako je morao da počne da radi već sa sedamnaest godina, i to kao drvoseča, nije prestajao da piše – što publicistiku, što romane. Članke je objavljivao pod pseudonimom dok nije postao glavni urednik regionalnog časopisa Pohjolan Työ. Potom je radio kao novinar u Nuoren Voiman Liitto i Nuori Voima-lehti, a krajem šezdesetih bio je urednik i kolumnista u nedeljniku Apu.
Pasilinin prvi književni pokušaj završio se nesrećno: izdavač je toliko izmenio njegov roman da je duboko povređeni dvadesetogodišnjak spalio rukopis. Dve godine kasnije objavio je prvu knjigu, reportažnu prozu Lovac na medvede (Karhunkaataja Ikä-Alpi, 1964), a potom prvi roman Operacija Finlandija (Operatio Finlandia) 1972. godine. Pasilina kaže da je, kako se bližio tridesetoj, osećao da novinarstvo postaje „sve površnije i besmislenije“ i želeo je promenu. Prekretnica u njegovom životu bio je roman Godina zeca (Jäniksen vuosi) čije je objavljivanje 1975. godine sam finansirao, prodavši čamac, baš kao što i junak ovog romana prodaje čamac da bi došao do novca za bekstvo od dotadašnjeg života. Knjiga je odmah doživela ogroman uspeh, i sve do danas jedna je najpriznatijih i najpoznatijih finskih knjiga. Godina zeca prevedena је na preko četrdeset jezika, dobila je nekoliko internacionalnih nagrada, između ostalih Air Inter (Francuska, 1989), Acerbi (Italija, 1994), a 1994. godine uvršćena je u Uneskovu zbirku reprezentativnih umetničkih dela, na kojoj se nalaze odabrana remek-dela svetske književnosti. Na osnovu ove knjige napravljene su mnoge pozorišne predstave i dve filmske adaptacije, jedna istoimena u Finskoj (1977), a druga u Francuskoj pod imenom Knjiga o Vatanenu (Le Lièvre de Vatanen, 2006).
Zahvaljujući uspehu Godine zeca, Pasilina je mogao da se posveti književnosti. Objavljivao je jedan roman godišnje i povremeno pisao za novine. Pored Godine zeca, njegovi najpoznatiji romani su Sretan čovek (Onnellinen mies, 1976), Mlinar koji zavija (Ulvova mylläri, 1980), Za boga miloga (Herranen aika, 1980), Šuma obešenih lisica (Hirtettyjen kettujen metsä, 1983), Gromovnikov sin (Ukkosenjumalan poika, 1984), Slatka trovačica (Suloinen myrkynkeittäjä, 1988), Nezaboravno kolektivno samoubistvo (Hurmaava joukkoitsemurha, 1990), Život je kratak (Elämä lyhyt, Rytkönen pitkä, 1991), Leteći drvoseča (Lentävä kirvesmies, 1996). Objavio je i desetak knjiga iz oblasti dokumentarne literature. Na Pasilinin šezdeseti rođendan, pojavile su se dve knjige o njegovom životu – biografija koju je napisao novinar Ejno Lejno (Lentojätkä. Arto Paasilinnan Elama) i autobiografija Devet noći sna (Yhdeksän unelmaa). Njegova dela prevođena su širom sveta, u mnogim zemljama postala su bestseleri, a pogotovo su popularna u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj.