Ana Volc je holandska autorka knjiga za decu i mlade. Rođena je 1981. godine u Londonu, ali je odrasla u Holandiji gde živi i danas. Pre polaska u školu, smatrala je da je veoma glupo što je primorana da čita toliko knjiga koje su joj dosadne, zbog čega je započela štrajk – nije pročitala ni slovce cele godine! Štrajk je, međutim, prekinula posle susreta sa knjigama Astrid Lindgren. Kada se Ana upoznala sa stanovnicima Galamdžijske ulice, Lotom, Marijom i Jonasom, zavolela je pisanu reč. Ipak, nije bila zadovoljna činjenicom da drugi ljudi odlučuju o tome kako će se priče razvijati, želela je da takve odluke donosi sama – i tako je počela njena književna karijera. U dvanaestoj godini počela je da piše priče za svoje roditelje.
Nekoliko godina kasnije, kao srednjoškolka, počela je da piše kolumne za holandske novine Volkskrant, pod pseudonimom Rebeka Mart (Rebecca Maart), u kojima je opisivala svakodnevne izazove svojih vršnjaka u gimnaziji u Hagu. Te kolumne su 1998. godine spojene u zbirku i objavljene pod nazivom „Preživljavanje u razredu 4b” (Overleven in 4b). Ana je odrasla okružena rečima. Njen otac je poznati holandski novinar, a majka recenzentkinja. Iako je u detinjstvu maštala da vodi restoran, zbog čega joj je kuhinja bila omiljeno mesto u kući, poziv pisca se, kako kaže u svojim intervjuima, nekako podrazumevao.
Njena prva knjiga za decu „Sve će da prekipi” (Alles kookt over, 2002) svojevrsni je omaž detinjim snovima u kojem je spojila svoje dve ljubavi: kulinarstvo i pisanje. Do danas je napisala više od dvadeset knjiga za decu i mlade. Njeni romani su prevedeni na trinaest jezika i osvojili brojne nagrade, među kojima su i Nagrada za najlepšu knjigu flamanskog žirija za decu i mlade (2010, 2016, 2018), Nagrada za najbolji istorijski roman za mlade „Tea Bekman” (2012, 2015), nagrade Srebrna držalja (2016, 2017), Zlatna držalja (2016), „Vlah en Vimpel” (2014), „Ninke van Hihtum” (2015) i druge. Za njene romane „Gips” i „Moja krajnje čudnovata nedelja s Tesom” prodata su prava za snimanje filma.
Knjige Ane Volc, bilo da su to avanturističke priče za desetogodišnjake ili izazovne priče za tinejdžere, jednako vole i odrasli i deca. Deca uživaju u uzbudljivim, smešnim i luckastim avanturama njenih junaka, dok je odrasli hvale zbog lepog stila, psihološke dubine romana, originalnih zapleta i uverljivih pripovedača. Omiljene teme Ane Volc su porodični odnosi, odrastanje i pitanje koje svako od nas u jednom trenutku sebi mora da postavi: kako da se izborim sa ovom divnom i komplikovanom pojavom koju nazivamo životom? Junaci mnogih njenih knjiga su deca i tinejdžeri koji otkrivaju da su njihovi roditelji samo obični ljudi od krvi i mesa koji takođe prave greške i ponekad nemaju pojma šta rade. Deo odrastanja, smatra ona, podrazumeva i prihvatanje te činjenice.
Baš kao ni odrasli, ni Anini junaci nisu savršeni, naprotiv, i uz to se često suočavaju sa ozbiljnim problemima. U romanu „Gips” (Gips, 2015) glavna junakinja je besna zbog razvoda svojih roditelja i odlučuje da se nikada ne zaljubi, junak u romanu „Aljaska” (Alaska, 2016) boluje od epilepsije, a junakinja u „Sto sati mraka” (Honderd uur nacht, 2014) ima fobiju od bakterija. „Svakoj knjizi je neophodna priča”, kaže Ana u jednom od svojih intervjua, „u suprotnom čitaoca nema šta da vuče da nastavi s čitanjem. U priči nešto mora da krene naopako, jer je protagonista s kojim je sve u najboljem redu naprosto dosadan. Svi smo mi pomalo čudni i luckasti, na neki način drugačiji – i to je sasvim ok. Uvek su mi ljudi koji su po nečemu drugačiji bili zanimljiviji od onih ‘normalnih’. Normalni ljudi su pomalo dosadni, zar ne?[1]”
Autorka sličan stav ima i o odraslima i to je jedan od osnovnih razloga što piše o deci. Odrasli su već utabali stazu kojom se kreću kroz život, dok njeni junaci to tek treba da učine. Ana često piše o situacijama u kojima se mladi nalaze na granici između detinjstva i sazrevanja. Oni ponekad moraju da donesu teške odluke i da se izbore sa svojim demonima, da pobede svoje strahove, nauče da oproste i pronađu kompromis. „Čudno je to s decom”, kaže Ana. „Oni nisu izabrali život koji žive. Nisu izabrali kuću u kojoj stanuju, niti finansijsku situaciju u kojoj se nalaze, a moraju da se nose sa tim baš kao i odrasli, iako ništa ne mogu da učine po tom pitanju, niti znaju za bolje ili drugačije – detinjstvo provodimo uvereni da je porodica u kojoj živimo baš onakva kakva treba da bude. Volim da pišem o trenutku kada shvate da njihovi roditelji nisu bezgrešni i da mogu da žive drugačije. To saznanje sa sobom nosi ljutnju a ljutnja tera na akciju.[2]”
Romani Ane Volc uglavnom su smešteni u savremeno doba, ali ponekad je zainteresuju i istorijske ili futurističke teme. Roman „Crna kutija” (Black box, 2007) govori o grupi dece koja učestvuju u rijaliti programu sličnom „Velikom bratu”, dok je radnja romana „Pošta iz rata” (Post uit de oorlog, 2006), koji je Ana napisala zajedno sa svojim ocem, Vautom Volcom, smeštena u vreme Drugog svetskog rata.
Teme kojima se Ana u svojim knjigama bavi originalne su i nesvakidašnje, zbog čega iza napisanog romana neretko stoje sati i sati temeljnog istraživanja. Kada je počela da piše „Aljasku”, Ana nije znala gotovo ništa o epilepsiji. Čvrsto je odlučila da će njenom glavnom junaku društvo praviti specijalno obučen pas vodič, zbog čega je morala da se informiše i o epilepsiji (kroz razgovore sa mnoštvom ljudi koji su patili od te bolesti) i o specijalno obučenim psima (posećujući ustanove u kojima se ovakvi psi obučavaju). Tokom pisanja romana „Gips” provela je noć u bolnici u kojoj njena sestra radi kao hirurg, čija je iskustva iskoristila kako bi njena priča bila što uverljivija.
Za pisanje romana „Sto sati mraka”, međutim, nije bilo potrebe za istraživanjem. Ana je živela u Njujorku tri meseca, u vreme kada se na grad obrušio uragan Sendi. Nakon oluje je provela nekoliko dana lutajući sama po Menhetnu, u potrazi za hranom, internetom i utikačima za struju, a čim se struja vratila, počela je da piše jedan od svojih najpoznatijih romana, u kojem glavna junakinja, četrnaestogodišnja Emilija, odlučuje da pobegne od svoje porodice nakon skandala njenog oca o kojem bruji čitava Holandija. Pažljivo je osmislila čitav plan: kupila je avionsku kartu za Njujork, lažirala potpise i saglasnost roditelja, preko interneta iznajmila stan u kojem će boraviti i platila ga očevom kreditnom karticom. Neke stvari, ipak, nije mogla da isplanira: kada je stigla na željenu adresu, ispostavilo se da se tu nikakav stan ne iznajmljuje, a da je novac njenog oca otišao u ruke prevarantima. I kao da to što nema gde da prenoći u nepoznatom gradu nije bilo dovoljno, saznaje vesti o nadolazećem uraganu. Na adresi nepostojećeg stana žive pentaestogodišnji Set i njegova devetogodišnja sestra Ebi, čija je majka van grada. Oni će se sažaliti na Emiliju, kao i na Džima, simpatičnog tinejdžera koji je i sam došao u Njujork u potrazi za boljim životom, i primiće ih u stan koji će uskoro postati „uraganski azil”.
Baš kao i u ostalim romanima Ane Volc, porodični odnosi su ključna tema „Sto sati mraka”. Emilija dolazi iz, spolja gledano, sasvim skladne porodice. Ona je uzorno dete koje ne pravi nikakve probleme, otac joj je direktor u srednjoj školi a majka poznata slikarka. Kada se zagrebe ispod površine, međutim, uočava se prava slika. Emilijina majka je stereotip zanesene umetnice, kojoj su njene slike na prvom mestu i koju i najmanja sitnica može baciti u krize zbog kojih pati čitava porodica; njen otac je zbog usamljenosti imao „osećaj kao da lebdi u hladnom, praznom prostoru” što ga je navelo da se upusti u nedoličnu vezu sa učenicom; a Emilija je, osim što je razvila fobiju od bakterija zbog koje se ne usuđuje da dodirne druge ljude („Ocu već godinama ne dozvoljavam da me pipne.” „Majka nikad nije volela nečije telo uz svoje.”) i predmete ili da pojede hranu sa kioska, pod pritiskom izazvanim osudama njenog oca na društvenim mrežama, odlučila da bez ičijeg znanja otputuje na drugi kontinent. Porodična priča Seta i Ebi je nešto drugačija, ali nimalo prijatnija. Otac im je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Slučaj se vodi kao nesrećan, ali oboje slute da je to bilo samoubistvo, mada o tome nikada ne razgovaraju. To naročito tišti malu Ebi koja tvrdi kako njen brat i majka žive u nekoj vrsti vremenske kapsule u koju ona nema pristup.
Svi oni stoje na rubu odrastanja, a uragan Sendi je samo dodatna sila koja će ih pogurati preko granice koju pre ili kasnije moraju preći. „Sto sati mraka” govori upravo o temi koja zaokuplja Anu Volc – o trenutku kada deca shvataju da njihovi roditelji nisu superheroji, da su daleko od savršenstva, ali i o naporu da se sa tim novim saznanjem pomire i prihvate ga kao neminovnost. Osim toga, ovo je roman o novim počecima i novim prijateljstvima, optimistična priča koja uverava da za svakog od nas postoji kutak u ovom univerzumu, ma koliko čudni bili, i da posle kiše zaista uvek dođe duga, čak i kada je ta kiša nemilosrdna poput one koju je sa sobom donela Sendi.
Roman ,,Sto sati mraka” osvojio je 2015. godine Nagradu „Ninke van Hihtum” (nazvanu po spisateljici knjiga za decu), za najbolju knjigu za uzrast preko 13 godina, 2016. Nagradu „Mali Servantes” i Nagradu flamanskog žirija za decu i mlade, a 2018. godine estonsko priznanje za najbolju knjigu za omladinu (Hea noorteraamat). Lična priča autorke pretočena u reči četrnaestogodišnje Emilije osvojila je milione čitalaca širom sveta i predstavlja idealan način da se čitaoci u Srbiji upoznaju ne samo sa književnim opusom Ane Volc već i sa holandskom književnošću za omladinu.
[1] Iz intervjua Ane Volc za portal Cultuurpers, 18.06.2017.
https://cultureelpersbureau.nl/2017/06/jeugdboekenschrijfster-anna-woltz-normale-mensen-saai/
[2]Iz intervjua Ane Volc za portal NCR, 30.10.2018.
https://www.nrc.nl/nieuws/2018/10/30/mijn-hoofdpersonen-zijn-vaak-woedend-a2752373
Ana Volc
Ana Volc je holandska autorka knjiga za decu i mlade. Rođena je 1981. godine u Londonu, ali je odrasla u Holandiji gde živi i danas. Pre polaska u školu, smatrala je da je veoma glupo što je primorana da čita toliko knjiga koje su joj dosadne, zbog čega je započela štrajk – nije pročitala ni slovce cele godine! Štrajk je, međutim, prekinula posle susreta sa knjigama Astrid Lindgren. Kada se Ana upoznala sa stanovnicima Galamdžijske ulice, Lotom, Marijom i Jonasom, zavolela je pisanu reč. Ipak, nije bila zadovoljna činjenicom da drugi ljudi odlučuju o tome kako će se priče razvijati, želela je da takve odluke donosi sama – i tako je počela njena književna karijera. U dvanaestoj godini počela je da piše priče za svoje roditelje.
Nekoliko godina kasnije, kao srednjoškolka, počela je da piše kolumne za holandske novine Volkskrant, pod pseudonimom Rebeka Mart (Rebecca Maart), u kojima je opisivala svakodnevne izazove svojih vršnjaka u gimnaziji u Hagu. Te kolumne su 1998. godine spojene u zbirku i objavljene pod nazivom „Preživljavanje u razredu 4b” (Overleven in 4b). Ana je odrasla okružena rečima. Njen otac je poznati holandski novinar, a majka recenzentkinja. Iako je u detinjstvu maštala da vodi restoran, zbog čega joj je kuhinja bila omiljeno mesto u kući, poziv pisca se, kako kaže u svojim intervjuima, nekako podrazumevao.
Njena prva knjiga za decu „Sve će da prekipi” (Alles kookt over, 2002) svojevrsni je omaž detinjim snovima u kojem je spojila svoje dve ljubavi: kulinarstvo i pisanje. Do danas je napisala više od dvadeset knjiga za decu i mlade. Njeni romani su prevedeni na trinaest jezika i osvojili brojne nagrade, među kojima su i Nagrada za najlepšu knjigu flamanskog žirija za decu i mlade (2010, 2016, 2018), Nagrada za najbolji istorijski roman za mlade „Tea Bekman” (2012, 2015), nagrade Srebrna držalja (2016, 2017), Zlatna držalja (2016), „Vlah en Vimpel” (2014), „Ninke van Hihtum” (2015) i druge. Za njene romane „Gips” i „Moja krajnje čudnovata nedelja s Tesom” prodata su prava za snimanje filma.
Knjige Ane Volc, bilo da su to avanturističke priče za desetogodišnjake ili izazovne priče za tinejdžere, jednako vole i odrasli i deca. Deca uživaju u uzbudljivim, smešnim i luckastim avanturama njenih junaka, dok je odrasli hvale zbog lepog stila, psihološke dubine romana, originalnih zapleta i uverljivih pripovedača. Omiljene teme Ane Volc su porodični odnosi, odrastanje i pitanje koje svako od nas u jednom trenutku sebi mora da postavi: kako da se izborim sa ovom divnom i komplikovanom pojavom koju nazivamo životom? Junaci mnogih njenih knjiga su deca i tinejdžeri koji otkrivaju da su njihovi roditelji samo obični ljudi od krvi i mesa koji takođe prave greške i ponekad nemaju pojma šta rade. Deo odrastanja, smatra ona, podrazumeva i prihvatanje te činjenice.
Baš kao ni odrasli, ni Anini junaci nisu savršeni, naprotiv, i uz to se često suočavaju sa ozbiljnim problemima. U romanu „Gips” (Gips, 2015) glavna junakinja je besna zbog razvoda svojih roditelja i odlučuje da se nikada ne zaljubi, junak u romanu „Aljaska” (Alaska, 2016) boluje od epilepsije, a junakinja u „Sto sati mraka” (Honderd uur nacht, 2014) ima fobiju od bakterija. „Svakoj knjizi je neophodna priča”, kaže Ana u jednom od svojih intervjua, „u suprotnom čitaoca nema šta da vuče da nastavi s čitanjem. U priči nešto mora da krene naopako, jer je protagonista s kojim je sve u najboljem redu naprosto dosadan. Svi smo mi pomalo čudni i luckasti, na neki način drugačiji – i to je sasvim ok. Uvek su mi ljudi koji su po nečemu drugačiji bili zanimljiviji od onih ‘normalnih’. Normalni ljudi su pomalo dosadni, zar ne?[1]”
Autorka sličan stav ima i o odraslima i to je jedan od osnovnih razloga što piše o deci. Odrasli su već utabali stazu kojom se kreću kroz život, dok njeni junaci to tek treba da učine. Ana često piše o situacijama u kojima se mladi nalaze na granici između detinjstva i sazrevanja. Oni ponekad moraju da donesu teške odluke i da se izbore sa svojim demonima, da pobede svoje strahove, nauče da oproste i pronađu kompromis. „Čudno je to s decom”, kaže Ana. „Oni nisu izabrali život koji žive. Nisu izabrali kuću u kojoj stanuju, niti finansijsku situaciju u kojoj se nalaze, a moraju da se nose sa tim baš kao i odrasli, iako ništa ne mogu da učine po tom pitanju, niti znaju za bolje ili drugačije – detinjstvo provodimo uvereni da je porodica u kojoj živimo baš onakva kakva treba da bude. Volim da pišem o trenutku kada shvate da njihovi roditelji nisu bezgrešni i da mogu da žive drugačije. To saznanje sa sobom nosi ljutnju a ljutnja tera na akciju.[2]”
Romani Ane Volc uglavnom su smešteni u savremeno doba, ali ponekad je zainteresuju i istorijske ili futurističke teme. Roman „Crna kutija” (Black box, 2007) govori o grupi dece koja učestvuju u rijaliti programu sličnom „Velikom bratu”, dok je radnja romana „Pošta iz rata” (Post uit de oorlog, 2006), koji je Ana napisala zajedno sa svojim ocem, Vautom Volcom, smeštena u vreme Drugog svetskog rata.
Teme kojima se Ana u svojim knjigama bavi originalne su i nesvakidašnje, zbog čega iza napisanog romana neretko stoje sati i sati temeljnog istraživanja. Kada je počela da piše „Aljasku”, Ana nije znala gotovo ništa o epilepsiji. Čvrsto je odlučila da će njenom glavnom junaku društvo praviti specijalno obučen pas vodič, zbog čega je morala da se informiše i o epilepsiji (kroz razgovore sa mnoštvom ljudi koji su patili od te bolesti) i o specijalno obučenim psima (posećujući ustanove u kojima se ovakvi psi obučavaju). Tokom pisanja romana „Gips” provela je noć u bolnici u kojoj njena sestra radi kao hirurg, čija je iskustva iskoristila kako bi njena priča bila što uverljivija.
Za pisanje romana „Sto sati mraka”, međutim, nije bilo potrebe za istraživanjem. Ana je živela u Njujorku tri meseca, u vreme kada se na grad obrušio uragan Sendi. Nakon oluje je provela nekoliko dana lutajući sama po Menhetnu, u potrazi za hranom, internetom i utikačima za struju, a čim se struja vratila, počela je da piše jedan od svojih najpoznatijih romana, u kojem glavna junakinja, četrnaestogodišnja Emilija, odlučuje da pobegne od svoje porodice nakon skandala njenog oca o kojem bruji čitava Holandija. Pažljivo je osmislila čitav plan: kupila je avionsku kartu za Njujork, lažirala potpise i saglasnost roditelja, preko interneta iznajmila stan u kojem će boraviti i platila ga očevom kreditnom karticom. Neke stvari, ipak, nije mogla da isplanira: kada je stigla na željenu adresu, ispostavilo se da se tu nikakav stan ne iznajmljuje, a da je novac njenog oca otišao u ruke prevarantima. I kao da to što nema gde da prenoći u nepoznatom gradu nije bilo dovoljno, saznaje vesti o nadolazećem uraganu. Na adresi nepostojećeg stana žive pentaestogodišnji Set i njegova devetogodišnja sestra Ebi, čija je majka van grada. Oni će se sažaliti na Emiliju, kao i na Džima, simpatičnog tinejdžera koji je i sam došao u Njujork u potrazi za boljim životom, i primiće ih u stan koji će uskoro postati „uraganski azil”.
Baš kao i u ostalim romanima Ane Volc, porodični odnosi su ključna tema „Sto sati mraka”. Emilija dolazi iz, spolja gledano, sasvim skladne porodice. Ona je uzorno dete koje ne pravi nikakve probleme, otac joj je direktor u srednjoj školi a majka poznata slikarka. Kada se zagrebe ispod površine, međutim, uočava se prava slika. Emilijina majka je stereotip zanesene umetnice, kojoj su njene slike na prvom mestu i koju i najmanja sitnica može baciti u krize zbog kojih pati čitava porodica; njen otac je zbog usamljenosti imao „osećaj kao da lebdi u hladnom, praznom prostoru” što ga je navelo da se upusti u nedoličnu vezu sa učenicom; a Emilija je, osim što je razvila fobiju od bakterija zbog koje se ne usuđuje da dodirne druge ljude („Ocu već godinama ne dozvoljavam da me pipne.” „Majka nikad nije volela nečije telo uz svoje.”) i predmete ili da pojede hranu sa kioska, pod pritiskom izazvanim osudama njenog oca na društvenim mrežama, odlučila da bez ičijeg znanja otputuje na drugi kontinent. Porodična priča Seta i Ebi je nešto drugačija, ali nimalo prijatnija. Otac im je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Slučaj se vodi kao nesrećan, ali oboje slute da je to bilo samoubistvo, mada o tome nikada ne razgovaraju. To naročito tišti malu Ebi koja tvrdi kako njen brat i majka žive u nekoj vrsti vremenske kapsule u koju ona nema pristup.
Svi oni stoje na rubu odrastanja, a uragan Sendi je samo dodatna sila koja će ih pogurati preko granice koju pre ili kasnije moraju preći. „Sto sati mraka” govori upravo o temi koja zaokuplja Anu Volc – o trenutku kada deca shvataju da njihovi roditelji nisu superheroji, da su daleko od savršenstva, ali i o naporu da se sa tim novim saznanjem pomire i prihvate ga kao neminovnost. Osim toga, ovo je roman o novim počecima i novim prijateljstvima, optimistična priča koja uverava da za svakog od nas postoji kutak u ovom univerzumu, ma koliko čudni bili, i da posle kiše zaista uvek dođe duga, čak i kada je ta kiša nemilosrdna poput one koju je sa sobom donela Sendi.
Roman ,,Sto sati mraka” osvojio je 2015. godine Nagradu „Ninke van Hihtum” (nazvanu po spisateljici knjiga za decu), za najbolju knjigu za uzrast preko 13 godina, 2016. Nagradu „Mali Servantes” i Nagradu flamanskog žirija za decu i mlade, a 2018. godine estonsko priznanje za najbolju knjigu za omladinu (Hea noorteraamat). Lična priča autorke pretočena u reči četrnaestogodišnje Emilije osvojila je milione čitalaca širom sveta i predstavlja idealan način da se čitaoci u Srbiji upoznaju ne samo sa književnim opusom Ane Volc već i sa holandskom književnošću za omladinu.
[1] Iz intervjua Ane Volc za portal Cultuurpers, 18.06.2017.
https://cultureelpersbureau.nl/2017/06/jeugdboekenschrijfster-anna-woltz-normale-mensen-saai/
[2]Iz intervjua Ane Volc za portal NCR, 30.10.2018.
https://www.nrc.nl/nieuws/2018/10/30/mijn-hoofdpersonen-zijn-vaak-woedend-a2752373