Roman Godina zeca finskog pisca Artoa Pasiline objavljen je 1975. a preveden na srpski 2015. godine. Nagrađivan je širom sveta i adaptiran za film i pozorište više puta. Razlog njegove popularnosti leži u lakom stilu, apsurdnim i slikovitim situacijama lakim za adaptaciju i duhovitim dijalozima; ipak, suština romana i poruka koju Pasilina upućuje čitaocima izdvaja roman od banalne književnosti i poziva čitaoca da dublje uroni u njegov svet i pozabavi se načinom njegovog funkcionisanja.
Priča počinje tako što novinar Vatanen, udarivši kolima zeca, odlučuje da se posveti brizi o životinji u divljini, odbacujući život kakav je do tog momenta vodio jednostavno se ne vraćajući kući u Helsinki. Ta briga o zecu prerasta u jedinstven odnos čoveka i životinje koji se provlači kroz niz naizgled nepovezanih epizoda. Naime, Vatanen provodi narednu godinu svog života putujući kroz finsku provinciju sa zecom za petama, susrećući se sa raznovrsnim likovima i dospevajući u situacije koje su naizgled neverovatne, ali i vrlo moguće, budući da su ljudska bića, prema Pasilininom shvatanju, sklona da postupaju naizgled impulsivno i iracionalno – međutim, iza takvog ponašanja stoje dublji razlozi i skriveni motivi.
Razumevanje motiva ljudskih akcija je vrlo važna tema ove knjige. Za početak, čitaocu nikada nije eksplicitno objašnjeno zašto Vatanen prosto napušta život kakav je znao i odriče se svih materijalnih dobara koje je posedovao. Nigde nije objašnjeno zašto se penzionisani načelnik policije Hanikajnen bavi teorijama zavere, zašto stari Kurko očajnički želi da nauči da pliva ili zašto ludi traktorista ruši ceo kamp izbeglica od požara i zaleće se u jezero gde provodi celu noć na krovu traktora. Međutim, Pasilina ostavlja brojne suptilne tragove za rešavanje misterije ljudskog delanja.
Postoje dva dobra objašnjenja za ponašanje likova u knjizi. Jedno je loša komunikacija, koja nužno dovodi do loših međuljudskih odnosa. Nerazumevanje između Vatanena i njegove žene, koja svu radost nalazi u materijalnom, uzrok je propasti njihovog braka i jedan od razloga za napuštanje Helsinkija. Drugo je potraga za onim što životu daje smisao – ali ne u velikom filozofskom pogledu, nego u praktičnoj svakodnevnici. Rastuća potreba modernog čoveka da se vrati u nekakvo prirodno stanje, da živi jednostavnim životom u skladu sa iskonskim nagonima, bez posvećivanja pažnje savremenim banalnostima kao što je plaćanje kirije ili kupovina fotelja, drugi je razlog napuštanja grada. Beg je radikalno i jedino mogućerešenjeu Vatanenovoj situaciji.
On kvalitetnije komunicira sa zecom nego što je to ikada činio sa svojom ženom, iako je taj zec sasvim obična životinjica bez posebnih sposobnosti. Uz zeca će i Vatanen naučiti da živi na staromodan, lutalački, praktično životinjski način. Paradoksalno, što se Vatanen oseća udaljenijim od ljudskog društva i bliskijim životinji, to mu je lakše da stupa u odnose sa ljudima koje sreće. Mnoge interakcije oni počinju izražavanjem interesovanja za zeca i željom da se oko njega angažuju – tako započinju i vrlo sažete i jednostavne, ali sadržajne, razgovore sa novinarem. Objašnjenje je u tome što se ogoljavanjem fasade civilizovanog, učtivog i profesionalnog ponašanja u modernom društvu olakšava međuljudska komunikacija i zapravo prilazi ljudskoj suštini – koja je mnogo bliskija prirodi nego što bismo očekivali. Moderannačin života je ono što je stalo na put ljudima da žive kvalitetnim životima.
U tom ključu treba potražiti i Pasilininu bespoštednu ali elegantnu i izuzetno duhovitu kritiku institucija kroz apsurdne nevolje u koje Vatanen dospeva. Pasilina obesmišljava ulogu policije i vojske, građanskog braka, crkve, administracije, suda, zatvora, pa i same Gvozdene zavese. U poslednjem poglavlju se, tako, Vatanenu sudi po dvadeset dve tačke optužnice za koje čitalac zna da su apsurdne, jer zna objašnjenja njegovih akcija zato što je prisustvovao „zločinima“. Čovek dospeva na sud zato što je godinu dana živeo sam u prirodi!I ovde se, opet, vraćamo potrebi za razumevanjem unutrašnjih motiva za ljudsko delanje – njih mogu da shvate samo ljudi, a nikako moderne institucije.
Pokazalo se u epilogu da ovakav tretman čoveka u savremenom društvu ipak nije uspeo da slomi Vatanena, čija je, kako kaže pisac, „velika unutarnja snaga“ i „ljudska solidarnost“ uspela da nadmudri institucije i najpre uvede zeca u zatvorsku ćeliju, a zatim i da ih obojicu izvuče sa robije. „Vatanenov život je, sa stanovišta istorijskog razvoja individualnosti, revolucionarn i u pravom smislu prevratnički“ – Vatanenova pobuna protiv modernog načina života jeste usamljen slučaj i sredstva kojima se služi jesu radikalna, ali samo na individualnom planu. Ipak, individualan plan je, ispostavilo se, jedini značajan kada govorimo o savremenom društvu. Zbog toga je ova knjiga dragocena i danas – pruža nam jednu moguću perspektivu i način izlaženja na kraj sa svetom u kome živimo.
Piše: Sanja Stefanjesko
