Spomenka Krajčević rođena je 1949. godine u Beogradu. Nakon studija Opšte književnosti i teorije književnosti, magistrirala je na Katedri za germanistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je u Tanjugu, najpre kao prevodilac, a potom i kao urednica. Uporedo se bavila i prevođenjem, a danas važi za jednog od najistaknutijih prevodilaca sa nemačkog jezika. Objavila je dve zbirke priča za decu: „Tajni život životinja“ i „Vrteška“, kao i seriju putopisa u kojim svojim čitaocima dočarava Beograd: „Kalemegdan izbliza“,„Krugom dvojke“ i „Šetnje Adom“.
Zbirka „Šetnje Adom“ predstavlja impresionističke zapise o najpoznatijem beogradskom kupalištu, jednom od autorkinih omiljenih mesta u rodnom gradu. Zbirka se sastoji iz tri dela, odnosno tri trase kojima se može šetati (Velika adska tura, Mala adska tura i Oko jezera), a svaki deo čine, grubo podeljeno, tri vrste zapisa: priče koje mogu biti istiniti događaji, kratke crtice i izmaštane priče koje su inspirisali opažaji tokom šetnji. Ono što ih sve spaja u jednu celinu, naglašano i naslovom zbirke, jeste šetnja, čin koji za autorku ima posebno značenje.
„Jedna od definicija šetnju opisuje kao lagano hodanje radi odmora i razonode. Naglašavanje laganog hoda ističe razliku u odnosu na pešačenje na duge staze, kada se obično hoda u oštrom tempu. Takva pešačenja po pravilu imaju cilj, a često i neku dodatnu svrhu - mogu da budu istraživanje, ritual, terapija i štošta drugo. U šetnji je pak samo putovanje - cilj. Šetnja nije stizanje, jer nije ni prava ni krivudava linija koja tačku A povezuje sa tačkom B, već putanja koja podrazumeva povratak u polaznu tačku. Nije ni naprezanje radi očekivanog blagotvornog dejstva, jer blagotvorno dejstvo postiže i bez naprezanja. Ali iznad svega: u šetnji se razvija živ odnos sa okruženjem, te se šetači, za razliku od hodača, za svoje staze s vremenom sve više vezuju.“
Samim tim što je sama sebi cilj, šetnja dozvoljava šetaču da otvori um, koji je inače uvek usredsređen na nešto konkretno, i osim kretanja tela, šetaču omogući „sadejstvo kretanja kroz spoljni svet i kretanja kroz vlastite svetove“. Posmatranje ljudi čak i nesvesno u nama može pokrenuti maštu – ko su, kuda su se zaputili, o čemu razmišljaju, čemu se nadaju? Umetnicima ovakva aktivnost pruža beskrajno tlo inspiracije, što je autorka svojom zbirkom i pokazala.
Ovo se najbolje ogleda u impresionističkim interpretacijama prizora koje je autorka spazila tokom svojim šetnji, a potom oko njih isplela priče. Jedna od takvih je priča „Kod kuće“ koju je inspirisao prizor sredovečnog muškarca koji sa štrika na svom splavu skida dve kuhinjske krpe i žurno se vraća u svoj dom; ili priča „Ljubav“ podstaknuta razmišljanjem o ženi koja ćutke pere sudove dok se, pored nje, društvo za stolom veselo smeje i nadvikuje. Sasvim obične, i naizgled nezanimljive situacije koje pokazuju moć umetničke mašte i pružaju povod za pričanje beskrajnog broja zanimljivih priča.
Većinu zbirke, pak, čine crtice, opisi prizora koji o Adi, a samim tim i njenim posetiocima, govore mnogo više nego što to oko prolaznika u žurbi, ogrnutog sopstvenim mislima, može da primeti. Ta moć „da se u svemu vidi znak“ upravo je ono što običnog prolaznika razlikuje od autorkinog šetača, odnosno ono što običnog čoveka razlikuje od umetnika. Jedna od priča koja to pokazuje je „Izjava i najava“:
„Reni-bunar broj 12, kao i ostali reni-bunari duž Save, uz svoju osnovnu namenu, služi i prenošenju poruka. Grafiti kojima je išaran slave Crvenu zvezdu, njene igrače i navijače, tu je i parola otisnuta štampanim slovima PRAVDA ZA UROŠA, a u uglu bočnog zida, naspram staze kojom se ide uz reku piše: SVATI DA TE VOLIM JER TI JE JASNO!!!
Poruka je ne samo shvatljiva, nego govori i o onome što ne pominje.
Da bi osoba kojoj je namenjena – pretpostavlja se da je reč o devojci, mada bi i to moglo da se pokaže kao prevaziđen kliše – poruku primila, trebalo bi da bude na stazi, a tuda uglavnom idu oni čiji su splavovi negde iza reni-bunara broj 12. Splavovi iza reni-bunara broj 12 dugo su pripadali mahom beogradskoj građanskoj eliti, zbog čega je taj deo obale prozvan Stari grad.
Izjava ljubavi na reni-bunaru najavljuje smenu koja se u izgledu splavova još ne zapaža.“
Ili „Adske vejavice“, napisana potpuno drugačijim tonom, koja, osim što čitaocima u mislima ostavlja upečatljivu sliku, svedoči i o izuzetno lirskom duhu proze Spomenke Krajčević.
„Kada zaduva prvi ozbiljan vetar, lišće na Adi ne opada, nego veje sa drveća. U krošnjama je šumelo, šuškalo i šaputalo, ali na zemlju pada nemo, u potpunoj tišini, kao što pada sneg.“
Da Ada ipak nije Raj, uprkos spokoju koji svakodnevno izaziva kod mnogih, svedoče istoimena priča „Raj“ i ona pod nazivom „Zlatokosa“, u kojima autorka upoznaje čitaoce sa mračnom stranom šetališta i opasnim situacijama iza kojih, baš kao i iza onih lepih, stoji čovek.
U tom smislu zbirka „Šetnje Adom“ nije samo fotografski prikaz Ade, njenih prirodnih lepota i fizičkih osobina. Ono što jedno mesto čini živim, a Ada svakako spada među najživlje lokacije u Beogradu, posebno leti, jesu ljudi – bilo oni koji su samo u prolazu ili oni koji mu se stalno vraćaju. Svako od njih tu ostavlja svoj trag, doprinoseći duhu određenog mesta koji će upiti svaki novi posetilac – dok je mesta i dok je posetilaca. A upravo taj duh je ono što je autorka kroz svoje šetnje godinama upijala i konačno prenela u svoju knjigu.
Bilo da ste i sami ljubitelji i česti posetioci Ade (u tom slučaju bi za vas ova knjiga mogla biti posebno zanimljiva), ili neko ko je možda samo jednom prošao pored jezera – možda ste baš vi bili inspiracija za neku od ovih priča. No čak i da Adu nikada niste posetili, ili ona u vama ne budi nikakva osećanja (što je, na primer, moj slučaj), zbirka „Šetnje Adom“ će vas, ukrašena grafikama Veljka Mihajlovića, na trenutak možda odvesti do „beogradskog mora“, makar u mislima. Ili naterati da pomislite da li je pored vas nekada prošao umetnik-šetač i o vama u glavi napravio mentalnu belešku, koju je kasnije pretočio u reči. No, ono što je sigurno, jeste da će vas nakon čitanja ove zbirke zasvrbeti tabani da se uputite u šetnju i na nov način osmotrite svoje omiljeno mesto, ma gde se ono nalazilo.
