GARDNER, SALI

Sali Gardner CB
Slavna engleska spisateljica za decu i ilustratorka, Sali Gardner (Sally Gardner), rođena je 1954. godine u Bermingamu. Od najranijeg uzrasta bila je drugačija od ostale dece: teško je vezivala pertle, mučila se da složi garderobu i nikako nije uspevala da nauči da čita i piše, pa su je druga deca stalno maltretirala. S dvanaest godina joj je ustanovljena ozbiljna disleksija, međutim, kako ona sama kaže, već tada je bila svesna da je pametna i da drugi zapravo imaju pogrešnu sliku o njoj. Kad su svi već digli ruke od nje, smatrajući je detetom koje ne može da uči nove stvari, s četrnaest godina je tvrdoglavo odlučila da ih ubedi u suprotno i naučila je da čita. Prema njenim rečima, prva knjiga koju je pročitala bili su Orkanski visovi i nakon toga više niko nije mogao da je zaustavi. Uz podršku majke, završila je umetničku školu. Neko vreme je radila kao scenski dizajner u univerzitetskom pozorištu u Njukaslu,  međutim disleksija joj je i tu stvarala problem prilikom crtanja tehničkih planova za kulise, pa se na kraju posvetila dizajniranju kostima. Priželjkivala je da se oproba u književnosti, ali se plašila da će joj zbog disleksije to biti nemoguće. Kad je ipak skupila hrabrost da pokuša da rečima opiše bezbrojne priče koje su joj se vrzmale po glavi, prema njenim rečima – ispostavilo se da je to bio početak jednog neverovatnog iskustva. Već njene prve knjige za decu doživele su veliki uspeh a Sali Gardner se potpuno posvetila ilustrovanju i pisanju knjiga za decu.
Kći trgovca svilom (I, Coriander, 2005) bio je njen prvi roman i odmah je privukao pažnju kritike, a publika ga je odlično prihvatila. Dobio je Zlatnu Nestlé Smarties nagradu koju dodeljuje žiri sačinjen od školske dece, urednika i bibliotekara. Našao se i u užem izboru za Najbolju britansku knjigu godine i u širem izboru za prestižnu Karnegijevu medalju. Savršen spoj fantastike i istorijskog romana, ovaj roman je jednako hvaljen zbog beskrajne maštovitosti njegove autorke, kao i zbog njene sposobnosti da neverovatno precizno dočara svet starog Londona. Junakinja ovog bajkovitog romana Korijander, priča o svom odrastanju, delom u vilinskom zemlji a delom u sedamnaestovekovnom Londonu za vreme građanskog rata između rojalista i pobunjenika predvođenih Oliverom Kromvelom, i kasnije Kromvelove strahovlade, tokom koje su rojalisti progonjeni a od svih stanovnika traženo da vode rigorozni puritanski način života. Korijander mora da se suprotstavi svojoj pohlepnoj, zloj maćehi u Londonu, kao i zloj maćehi svoje majke vile u vilinskoj zemlji. S jedne strane, ova priča poseduje sve elemente bajki: priču o sukobu dobra i zla prikazanom crno-belim bojama, o pronalaženju snage u sebi da se suprotstavi tami i zlu i, kroz pobedu dobra, poruku da borba ima smisla. Takođe, tradicionalnim sredstvima – kroz priču o mračnim silama u vilin-zemlji u kojoj nema smrti, bede i bolesti, prenosi se poruka da to i nisu najveća zla, i da su najveće vrednosti ljubav, saosećajnost i vernost. Međutim, za razliku od tradicionalnih bajki, u ovoj sudbina sveta zavisi od devojčice, od princeze koja treba da spasi ne samo sebe, već i princa! (Prinčeva hrabrost se ogleda pre svega u tome što je odbio da se oženi devojkom koju ne voli, a zatim je prosto čekao da ga spasi princeza.) U toj vilinskoj zemlji, žene imaju moć, one su vladari, sukobljene strane, nosioci moći i odluka. Nasuprot svetu vila, u stvarnom svetu sedamnaestovekovne Engleske žene su potpuno obespravljene, smatra se da „ženski mozak nije dovoljno razvijen“ da bi bile u stanju da čitaju i pišu, a kamoli da misle svojom glavom i nezavisno donose odluke. Korijander čak zavidi muškarcima što im je dozvoljeno da nose pantalone i košulje, dok su ženska tela u to doba sapeta kojekakvim korsetima, steznicima, bezbrojnim suknjama, vrpcama i nepotrebnim slojevima odeće koje ih onemogućavaju da se kreću. „Nestisnuti korsetima, neopterećeni keceljama koje vezuju žene za kuću i dom, muškarci u pantalonama samo što ne lete”, kaže Korijander koja se u svom svetu oseća prikovanom za zemlju. Nije čudo što je takvu junakinju morala da rodi i odgaji baš jedna „mudra žena”, vila koja je došla iz zemlje u kojoj su žene slobodne i koja se izborila da njena kći dobije obrazovanje tada nedostupno većini devojčica, naučila je da misli svojom glavom i ulije joj hrabrosti da se bori za svoje vrednosti i ono što joj je na srcu. Na neki način, Korijander je simbol svih tadašnjih devojčica, koje u nekom trenutku moraju da odustanu od snova i prihvate zahtevan ali nezahvalan položaj odrasle žene, supruge i domaćice. Zato, kad shvati da mora da napusti vilinsku zemlju i Tihovila, Korijander kaže: „Znala sam da moram da se vratim i pronađem svog oca. Njega radi, moram da zaboravim na svoje detinjaste ideje. Moram da postanem mlada žena i prihvatim svoju ulogu u životu.” Korijander zaista pokušava da prihvati tradicionalnu ulogu žene, ali se to ispostavlja kao mnogo teži zadatak od borbe sa zlom vešticom ili podlom maćehom. Svi u njenom okruženju očekuju od nje da prihvati udvaranje Edmunda Bedvela, koji se smatra odličnom prilikom u tom svetu. Međutim, Korijander shvata da je to što se od nje traži potpuno strano njenoj prirodi i da bi se njen život sveo na glumu, na život u laži. „Nisam morala da mu odgovorim. Bilo je dovoljno da se smešim i izgledam zainteresovano. Izigravala sam lepu lutku, zadovoljnu marionetu.” Zato skuplja hrabrost i odbija tu „odličnu priliku” rečima: „Znam ja vrlo dobro šta si ti mislio“, odvratila sam. „Želeo bi da izgledam kao ja, ali da budem neko drugi. Ja to ne mogu. Već su mi jednom oduzeli moje ime. Morala sam da se borim da ga povratim. Zovem se Korijander i tačka. Ja nisam ta En koju ti tražiš.“ Zato je Kći trgovca svilom ne samo bajka, već i istorijski roman koji dočarava svet pred period restauracije, i klasičan obrazovni roman koji govori o odrastanju kroz napuštanje kuće, putovanja u nepoznate krojeve, sukobljavanje i donošenje teških odluka, od kojih je najteža ona da se žrtvuje „poezija srca“ zarad „proze prilika“, zarad pronalaženja sreće u realnim životnim okolnostima. Tako ova naizgled jednostavna, bajkovita priča zapravo obrađuje mnogo tema važnih za odrastanje. Roman Kći trgovca svilom hvaljen je i zbog lepote jezika, dostojne najvećih majstora engleske literature.
Poput Kći trgovca svilom, romani koji su proslavili Sali Gardner pripadaju žanru fantastike s elementima istorijskog romana. Njeni junaci gotovo uvek imaju natrprirodne moći i žive u burnim vremenima, kad je teško i sačuvati živu glavu a kamoli izboriti se za ideale. To njihovu borbu čini još izuzetnijom. Romani Crvena ogrlica: Priča o Francuskoj revoluciji (The Red Necklace: A story of the French Revolution, 2007 ) i njegov nastavak, Srebrno sečivo (The Silver Blade, 2008), smešteni su u Francusku za vreme Terora i govore o ljubavi devojke iz aristokratske porodice i malog Roma koji ima magične moći (predviđa budućnost, pomera predmete mislima itd), i njihovoj borbi protiv nepravde u mračnim vremenima.  Dvostruka senka (The Double Shadow), pomalo mračan, fantastično-istorijski roman smešten je u Englesku 1937. godine, uoči izbijanja Drugog svetskog rata. Junakinja Amarilis dobija od oca „uspomenoplov“, mašinu koja može da izbriše sva bolna sećanja i da u alternativnom svetu sačuva njih dvoje užasa rata. Međutim, ispostaviće se da joj je ovaj dragoceni poklon doneo više opasnosti nego blagodeti, a Amarilis, razmažena sedamnaestogodišnjakinja moraće da odluči ko želi da postane. Kroz priču o ljubavi roditelja i dece, muškarca i žene, Sali Gardner govori o uspomenama, koje mogu da nas progone ali u uteše, koje mogu da budu toliko jake da zadobiju sopstveni život kao neka dvostruka senka naše realnosti.
Najličniji i najznačajniji roman Gardnerove nesumnjivo je Crvljivi mesec (Maggot Moon, 2012), dobitnik nekoliko priznanja, između ostalog prestižnih Costa Children’s Book Award i Karnegijeve medalje. U pitanju je alternativna distopijska priča koja se odigrava pedesetih godina dvadesetog veka, u vreme borbe za prevlast u svemiru, u totalitarnom društvu – što je tipično za gotovo sva dela Gardnerove. Roman pripoveda disleksični dečak Standiš Tredvel, nudeći nam uvid u neobičan način rada svog uma, ali i nadu svima onima koji se suočavaju s ovim problemima. Jer ako dečak poput njega može da ima uticaja na sudbinu svog sveta, onda nema razloga da disleksija bilo koga spreči u bilo čemu. Kao što nije sprečila ni Sali Gardner da postane majstor pisane reči. „Reči su naše sluge, mi nismo njihovi robovi; nije bitno kako smo ih napisali, već ono što želimo da kažemo“, kaže Sali Gardner, koja tvrdi da ukoliko naučimo tako da razmišljamo, disleksija ne mora da bude problem već poseban dar. Da li je tajna njenog uspeha u „daru disleksije“ koji ju je usmerio na reči, ili u slikarskom daru koji joj omogućava da upečatljivo dočara slike davno iščezlih ili izmišljenih predela, ili u pripovedačkom majstorstvu, teško je reći. Sigurno je samo da Sali Gardner s punim pravom važi za savremenog britanskog klasika stvaralaštva za mlade.

 

 

GUBAŠ, ALEKSANDAR

Gule1
Aleksandar Gubaš je rođen 1965. u Puli, u Hrvatskoj. Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1988-95. Bio je član Saveta Filozofskog fakulteta 1992-94, a od 1993. do 1995. je bio glavni i odgovorni urednik Psiholoških novina, lista Društva psihologa Srbije.

Od 1989. do 1997. radio je kod Ljubice Beljanski-Ristić kao stalni video snimatelj i koautor radionica sa raznim uzrastima dece i mladih, u okviru Centra za kulturu Stari grad (današnji Parobrod): Školigrica, Škozorište i brojni drugi. Takođe, bio je stalni video snimatelj i svih ostalih pionirskih radioničarskih projekata sa decom početkom 90-ih godina prošlog veka: Učionica dobre volje, Zdravo da ste, Čuvari osmeha. 1995-96. bio je programski koordinator letnjih dečjih kampova Soros fonda Jugoslavija, a 1997-99. bio je član grant komisije Programa za decu i mlade Fonda za otvoreno društvo.

Bio je polaznik prve klase režije u Filmskoj školi Dunav filma 1996-98, kao student Dinka Tucakovića i Puriše Đorđevića. Od 1997. do 2001. bio je aktivan kao koautor projekta LOW-FI VIDEO, koji se bavio promocijom kratkometražnog i amaterskog filma. Autor je dvadesetak eksperimentalnih, kratkih igranih i namenskih dokumentarnih filmova. 2001-02. radio je kao urednik gradskog kulturnog vodiča Beorama. Od 2002. do 2008. radio je kao izvršni urednik mesečnika Mreža, informatora sa domaće NVO scene, u izdanju Građanskih inicijativa.

Od 2002. do 2015. sarađivao je sa Centrom za prava deteta kao voditelj srednjoškolskog kluba DX i urednik omladinskih medija. Od 2006. angažovan je kao projekt menadžer Organizacije za promociju aktivizma OPA, na raznim projektima podrške omladinskom i ženskom stvaralaštvu, namenjenim srednjoškolcima i studentima. Od 2010. do 2013. bio je savetnik koordinatorke u omladinskom gender projektu Femix, a 2014. učestvuje u pokretanju čitalačkog projekta za mlade Mreža B.O.O.K. – Biblioteka odabranih omladinskih knjiga.

Od 2015. sarađuje sa izdavačkom kućom Odiseja na promociji knjiga i marketingu.

Urednik i autora sajta www.knjigskop.com

Interesuju ga: romani za decu i mlade, omladinska kultura, ženski bendovi i kantautorke, indie pop, Sunčev sistem, živi svet, stari Kelti, Drugi svetski rat, istorija i geografija, Instagram, video montaža, odnosi među ljudima, reč „rezilijentno”…

 

 

IBOTSON, EVA

Eva Ibbotson slika autorke
EVA IBOTSON (Eva Ibbotson, 1925–2010) rođena je u Austriji, ali je veći deo života provela u Velikoj Britaniji i pisala je uglavnom na engleskom jeziku. Romani za decu, koji su joj doneli najviša književna priznanja i svetsku slavu,  prevedeni su na više od osamdeset jezika.
Eva Marija Šarlota Mišel Vizner rodila se u uglednoj bečkoj porodici jevrejskog porekla. Njen otac Bertold Vizner, fiziolog, bio je jedan od prvih naučnika koji su se bavili veštačkom oplodnjom, a majka Ana Gmejer, spisateljica i dramaturškinja, sarađivala je s najslavnijim umetnicima toga vremena, kao što su pisac Bertold Breht i režiser Frederik Pabst. Evini roditelji razveli su se kada je imala dve godine, pa je detinjstvo provela neprestano se seljakajući. Otac je prihvatio mesto predavača na Edinburškom univerzitetu. Kad se njena majka, posle selidbi u Berlin i Pariz, konačno skrasila u Engleskoj, Eva joj se pridružila. Ubrzo su, bežeći od nacističkog režima, i mnogi drugi članovi Evine familije pobegli iz Austrije. Blistavi Beč svog detinjstva Eva je  mnogo godina kasnije oživela u svojim delima.
U Engleskoj, Eva Vizner se lako uklopila. Pohađala je čuveni internat Dartington Hol u Devonu. Uživala je u toj nestandardnoj školi s decom raznih nacionalnosti, u za to vreme vrlo savremenim metodama podučavanja, opuštenoj atmosferi i predivnoj prirodi. Iskustva iz tog perioda pretočila je u romane Jezerce vilinog konjica i Pesma za leto. Idući očevim stopama, Eva je upisala studije fiziologije na koledžu Bedford u Londonu i, kao odlična studentkinja, ubrzo prešla na Kembridž. Fakultet je, međutim, ubrzo napustila pošto nije mogla da podnese korišćenje životinja u istraživanjima. Na Kembridžu je upoznala ljubav svog života, Alana Ibotsona, prirodnjaka i entomologa, s kojim je provela ostatak života i dobila četvoro dece. Živeli su u Njukaslu, gde je Alan predavao na fakultetu. Dok je gajila decu, Eva je počela da piše, najpre ljubavne priče za časopise, a potom i knjige za decu i ljubavne romane.
Ljubavni romane Eve Ibotson često se svrstavaju u omladinsku literaturu: autorka ih je namenila odraslima, ali su bili vrlo popularni među mladima. Najpoznatiji su Grofica iz suterena (A Countess Below Stairs, 1981), Čarobne  flaute (Magic Flutes, 1982), Trupa labudova (A Company of Swans, 1985), Trg Madenski (Madensky Square, 1988), Prodavnica rukavica u Beču i druge priče (A Glove Shop in Vienna and other Stories, 1992), Jutarnji dar (The Morning Gift, 1993), Pesma za leto (A Song for Summer, 1997) i Ne želim nasledstvo (The Reluctant Heiress, 2009). To su uglavnom priče o devojci koja pronalazi ljubav i čije se plemenito poreklo otkriva na kraju romana. Njeni ljubavni romani bili su popularni u Nemačkoj i Americi, međutim, u Velikoj Britaniji, preplavljenoj odličnim romantičnim romanima, prolazili su prilično nezapaženo, čak i roman Magične flaute  koji je Asocijacija pisaca ljubavnih romana proglasila najboljim ljubavnim romanom 1983. godine u Engleskoj.
Njene prve knjige za decu, duhovite, „luckaste” priče o fantastičnim bićima, toplo su dočekane u Britaniji. Odmah po objavljivanju prve njene knjige napisane na engleskom Veliko duhovsko spasavanje (The Great Ghost Rescue, 1975) kritika je hvalila Evu Ibotson kao novu „satiričnu snagu u predtinejdžerskoj prozi”. Divili su se njenoj sposobnosti da stvori fantastične junake koji nisu strašni već smešni i zabavni, a publika je uživala u kombinaciji urnebesne komedije i fantastike.
Već njena druga knjiga za decu Sedam veštica, jedna venčanica (Which Witch?, 1979) – našla se u užem izboru za Karnegijevu medalju, najznačajnije priznanje za književnost za decu napisanu na engleskom jeziku. To je priča o ponosnom vešcu, Arimanu Groznom, kome je dozlogrdilo čarobnjaštvo, pa je odlučio da se oženi i dobije naslednika koji će ga odmeniti. Za ženu će odabrati vešticu koja pobedi na takmičenju organizovanom po uzoru na izbor za mis sveta, s tim što se ne ocenjuje lepota već mračna moć veštice. Posle silnih zabavnih peripetija, prelepa Beladona, jedina bela veštica među kandidatkinjama, uspeva da ispuni teške zadatke, da preživi nameštaljke i osvoji srce namćorastog čarobnjaka. U tome joj pomažu siroče Leonardo i svi članovi šarolikog domaćinstva Grozmora, Arimanovog zamka. Dobro, iskrenost i požrtvovanje nadmoćni su nad svakom, ma i najjačom, najcrnjom magijom. U Evinim knjigama se često pojavljuju vesele, trapave i smešne veštice, čiji su likovi zapravo zasnovani na njenoj baki i tetkama.
U knjizi Više od veštice (Not Just a Witch, 1989) Eva Ibotson majstorski uspeva da večnu borbu između dobra i zla predstavi kroz urnebesno smešnu priču o dve veštice koје se takmiče koja će bolje očistiti grad od zlih stanovnika. Nisu samo fantastična bića smešna već i ljudi, a neki od ljudskih likova toliko su groteskni da pored njih duhovi izgledaju normalni. U knjigama Eve Ibotson jedino su deca uvek izuzetna, puna duha, snage i skrivenih talenata koje odrasli često previde. „Iznenadili biste se. Na svakom ćošku ima dece čiji roditelji ne znaju koliko su srećni”, kaže tetka Eta u Ostrvu tetaka (Island of the Aunts, prvi naziv Monster Mission, 1999).
Eva Ibotson se neobičnim slučajem našla u centru svetske pažnje tri godine nakon objavljivanja knjige Tajna platforme 13 (The Secret of Platform 13, 1994), kad se pojavila prva knjiga o Hariju Poteru, zbog ogromne sličnosti dveju knjiga. U knjizi Eve Ibotson na stanici King Kros skrivena je čarobna platforma 13 koja se otvara svakih devet godina i ostaje otvorena samo devet dana. Ona je prolaz u magični svet u kojem žive čarobnjaci, vile, duhovi i druga fantastična bića. Šarena družina sastavljena od magičnih bića dolazi po dečaka, izgubljenog princa, koji živi u londonskoj porodici koja po mnogo čemu podseća na onu iz Malog Kukumavčilišta u kojoj živi Hari Poter: oba dečaka su siročići, nevoljeni i zlostavljani u porodici koja ih je usvojila i koja svu pažnju i ljubav poklanja sinu jedincu, u oba slučaja surovom, glupavom, proždrljivom i nevaljalom detetu. Uopšte, uvodni delovi knjiga o Hariju Poteru, njegov odnos s Darslijevima i razdvajanje magičnog i normalnog sveta neverovatno podsećaju na zaplet knjige Tajna platforme 13. Vodile su se polemike o tome da li je Džoan Rouling pokrala ideju Ibotsonove, ali ih je Eva presekla rekavši da je moguće da je Roulingova jednostavno, kako to biva u svetu književnosti, istovremeno došla na sličnu ideju. „Mada sam se ja prva setila”, dodala je Eva.
U knjigama iz tog perioda sve vrvi od šašavih duhova, razmaženih princeza, čarobnjaka i fantastičnih bića svih sorti. Crv i uobražena princeza (The Worm and the Toffee Nosed Princess, 1983) „zabavna je i pomalo vaspitna priča” o uobraženosti. Posle uspeha Velikog duhovskog spasavanja, Eva Ibotson ponovo isteruje duhove iz zamka u knjizi Kako su duhovi opsedali Hajrama S. Hopguda  (The Haunting of Hiram C. Hopgood, u Americi je roman objavljen pod imenom The Haunting of Granite Falls, 1987). Gospodin Hopgud (Nadobar), bogat naftaš iz Teksasa, kupuje engleski zamak od naslednika, dvanaestogodišnjeg siročeta Aleksa Mekbafa koji jedva čeka da ga se ratosilja, pošto više ne može da priušti održavanje starog i oronulog doma svojih predaka. Hopgud želi da preseli zamak u Teksas i njegov jedini zahtev je da mu zamak stigne bez duhova. Aleks smišlja genijalni plan kako da izađe na kraj s duhovima, koji uključuje jednog vikinškog ratnika, bezubog vampira Stanislausa i paklenog psa. Usput se još i zaljubljuje u Hopgudovu desetogodišnju kći Helenu koju duhovi spasavaju od kidnapera. Simpatični duhovi i siroče junaci su i romana Kućna dostava duhova (Dial-a-Ghost, 1996). Kad nasledi imanje, da bi se odbranio od zlih rođaka, Oliver iznajmljuje porodicu duhova koja drži agenciju za rentiranje usluga opsedanja kuća. Zli rođaci su na kraju poraženi, a Oliver kuću pretvara u utočište za duhove beskućnike i fantastičnu turističku atrakciju.
Eva Ibotson se, nakon smrti svog muža, od vesele dečje fantastike, u kojoj je sve prštalo od šala i likova koji su lakog srca prolazili kroz svakojake peripetije, okrenula pisanju ozbiljnijih romana za decu u kojima su emocije, do tada potisnute i preklapane humorom, došle do izražaja. Tragom džinovskog lenjivca (Journey to the River Sea, 2001) pisala je u spomen na svog muža, prirodnjaka. Upustila se u opsežno istraživanje prirode i istorije Brazila u kom nikada nije bila. Zaplet knjige je osmišljen kao Pepeljuga za stariju decu: Maja, siroče, nađe se u rukama surovih staratelja, rođaka plantažera kaučuka u Brazilu, koji posluje na ivici zakona, i posle mnogo nevolja, oslobađa se i nastavlja da živi sa svojim princem divljine u amazonskom carstvu. Premda se umnogome razlikuje od njenih komično-fantastičnih knjiga, ovaj roman ne oskudeva ni u humoru ni u magiji, koji su prosto sada druge vrste. Umesto iz fantastičnih vratolomija, uzbudljivost romana Tragom džinovskog lenjivca izvire iz drame, neizvesnosti, nagoveštaja ljubavnog zapleta i poetske pravde koja se naslućuje od samog početka. I magija je druge vrste: umesto očigledno fantastičnih elemenata, ovaj roman prepun je suptilnijih, čudesnih detalja. Priča o usamljenoj devojčici i njenoj stamenoj guvernanti duboko u amazonskoj džungli prepletena je s čudima prašume, s njenim vlažnim vazduhom, jarkim svetlom i egzotičnim živim svetom. Roman Tragom džinovskog lenjivca je 2001. godine osvojio Zlatnu Nestlé Smarties nagradu za dečju knjigu i bio u užem izboru za Karnegijevu medalju, Gardijanovu, Whitebread i Blue Peter nagrade. Predstava urađena po ovom romanu dugo se izvodila u engleskim pozorištima.
Usledila je Kazanska zvezda (The Star of Kazan, 2004) koja se ubraja u najlepše romane za decu. Priča je smeštena u habzburšku Austriju, a ponavljaju se i drugi glavni motivi knjiga Eve Ibotson: siročići u rukama zlih staratelja, otkrivanje tajanstvenog porekla i fantastika. Junakinja Anika je siroče koje odrasta u kući troje pomalo ćaknutih i ekscentričnih ali dobrih univerzitetskih profesora, okružena ljubavlju dve kuvarice. Njene pomajke znaju šta je važno u životu: da se dobro jede, lepo slaže sa komšijama, pomaže ljudima i da se bude dobar čovek. Nema svrhe jurcati za parama, kad su najlepše stvari besplatne: prizor razigranih lipicanera u carskim štalama, zadovoljstvo kad skuvaš dobar sos ili provedeš veče s prijateljima. Anika pravi društvo i bolesnoj starici, nekada slavnoj plesačici, delom zato što je žali onako usamljenu i zaboravljenu, a delom i zato što uživa u njenim pričama o danima slave. Njen život se iz korena menja kad se pojavi njena biološka majka i odvodi je u surovu, sivu kuću negde na severu. Međutim, majčinsko srce kuvarica naslućuje da je njihova devojčica u nevolji i one hitaju da joj priteknu u pomoć (naravno, uz podršku smotanih profesora). Anika će u starom zamku otkriti mnoge tajne, saznaće ko je njena prava majka, kao i šta je sve prava majka u stanju da učini za svoje dete. Kazanska zvezda bila je u užem izboru za Karnegijevu medalju (2005) i osvojila je Zlatnu Nestlé Smarties nagradu za dečju knjigu.
Eva Ibotson se romanom Zveri zamka kamene kandže (The Beasts of Clawstone Castle, 2005) vraća šaljivim pričama o duhovima. Roman Džin iz Buljave tvrđave (The Ogre of Oglefort, 2009), priča o džinu koji ima nervni slom, bio je u užem izboru za Gardijanovu nagradu za najbolju knjigu za decu. Na ceremoniji dodele te nagrade, prethodni dobitnik, Mal Pit, opisao je knjigu rečima „kao da čitate braću Grim očima Montija Pajtona”.
Poslednja dečja knjiga Eve Ibotson, roman Jedan pas i njegov dečak (One Dog and his Boy, 2011), spaja humor prvih knjiga za decu i emotivnost onih napisanih pred kraj života. Halovi roditelji vole svog sina, ali mu ipak ne ispunjavaju želju da usvoji psa jer bi mogao da im uništi nameštaj. Ipak, za Halov rođendan malo popuste i iznajme psa Fleka, nadajući se da će dečaka uskoro minuti želja za ljubimcem. Kad Hal sazna da mora vratiti Fleka, beži od kuće i oslobodi još nekoliko pasa iz agencije za iznajmljivanje ljubimaca. Budući da je ponuđena ogromna nagrada onome ko pronađe dečaka, gomila bezobzirnih progonitelja juri Hala i njegove pse širom zemlje. Uz pomoć putujućeg cirkusa i dece iz sirotišta, neobična družina stiže do slobode. U ovom romanu prepliću se raznoliki žanrovski elementi: lirska priča o bezuslovnom prijateljstvu, satirično ruganje odraslima opterećenim materijalnim stvarima, klasična avantura sa putovanjem u nepoznato i bezbroj komičnih situacija. Eva Ibotson je u oproštajni dar svojim čitaocima – roman Jedan pas i njegov dečak – utkala sve svoje umeće.
Eva Ibotson je napisala i nekoliko televizijskih scenarija, a po njenim knjigama su snimani filmovi.   
 U knjigama Eve Ibotson junaci su najčešće siročići, koji nesrećnim sticajem okolnosti dospevaju u pogrešne ruke, bilo kod sebičnih, proračunatih staratelja, bilo pod vlast nevaljalih fantastičnih bića. Oni su uvek jake ličnosti, sposobne da ovladaju situacijom u kojoj su se našle. Dva su razloga za to, kaže autorka. Jedan je tehnički, deo spisateljskog zanata, koji služi tome da se napiše knjiga koju će deca rado čitati: „Mama i tata te sigurno neće pustiti da kreneš u džunglu samo sa četkicom za zube. Ko, prema tome, može najlakše da bude protagonista avanture? Ja radim isto što i svi pisci, oblikujem situacije za uzbudljive avanture. A za to su najzgodniji siročići jer njima skoro ništa ne stoji na putu ka dečjim avanturama.” Međutim, to nisu tužne priče o razorenom detinjstvu, lošim uslovima u kojima odrastaju siročići, niti se Eva Ibotson bavila tragičnim temama. Stalno je naglašavala da piše iz želje da zabavi i oraspoloži, iz potrebe da napiše srećan kraj, čak i kad je sazrela kao pisac i počela da se bavi složenijim temama. Zato likove siročića koristi da bi oblikovala zabavnu priču, a ne da bi se bavila položajem deteta u svetu.
Preplitanje fantastike i realnosti u delima Eve Ibotson ima sličnu funkciju: da priča bude zanimljivija i smešnija. „Smešno je to što ja zapravo uopšte ne volim fantastiku”, izjavila je jednom prilikom. „Uopšte ne volim duhove i ne verujem u fantastična bića i stvarno sam iznenadila samu sebe kad sam počela da pišem o njima. Doživljavam ih kao nekakve ekscentrične autsajdere koji me uvek prate i zasmejavaju. Moje veštice nisu naročito opasne ni uspešne, pre su kao neke siromašne rođake koje uvek nešto zabrljaju. Volim kad se za nešto što izgleda moćno i važno ispostavi da je obična prevara, a za sve te likove da su zapravo poput nas.”
Još od njenih prvih knjiga za decu kritika je slavila dar Eve Ibotson da „živim opisima jezivog i grotesknog čitaocima pruži uživanje, a da čak i najgrozniji njeni likovi uspevaju da budu dopadljivi”. Sve te trapave veštice, zbunjeni duhovi, bezubi vampiri, sluđene vile, čarobnjaci i džinovi treba da nasmeju i zabave čitaoce. „Za mene je humor od neprocenjive važnosti. Kad čovek ume da se smeje, to je lekovit proces. Ima jedna jevrejska poslovica: Kad si gladan, pevaj, kad si povređen, smej se! (...) Uvek težim humoru. Ja ga, naravno, ne koristim uvek svesno: to oslikava način na koji čovek sagledava život, mada možda ponekad i pogreši u tome. Ja prosto nisam htela da život uzmem previše ozbiljno.”
Radnja romana Eve Ibotson često je smeštena u predratni Beč o kakvom joj je pričala majka: u svet izobilja, jednostavnosti, blistav i klasno podeljen, s neverovatno bogatom kulturom, hranom, muzikom, luksuzom, okružen divnom alpskom prirodom. Eva Ibotson je govorila da je poverovala u svet o kojem joj je majka pripovedala i želela je da ga oživi i slavi u svojim romanima, „da pronađe početak svim majčinim pričama”. Kućna posluga je igrala važnu ulogu u takvom društvu, omogućavala je lagodan život bogatašima nevičnim kućnim poslovima, pa je Eva, sećajući se svog detinjstva velikim delom provedenog u kuhinji, pokušala da oživi svet kuhinje, kuvarica, guvernanti i lakeja koji su ispotiha i neprimetno odgajali i vaspitavali decu svojih gospodara. Duboko poštovanje prema tom svetu izbija u svim njenim knjigama: u Kazanskoj zvezdi, kuvarice Aniki, za razliku od žene koja se predstavlja kao njena biološka majka, pružaju pravu majčinsku ljubav a u Tragom džinovskog lenjivca indijanska posluga i stroga, kruta gospođica Minton jedini su kojima je zaista stalo do Majine dobrobiti, dok je njeni surovi rođaci ostavljaju da izgori u požaru. Likovi posluge često su oličenje ljubavi, topline doma i mudrosti.
Eva Ibotson je pisala do poslednjeg časa. Trudila se da što bolje oblikuje priču, da se što lepše izrazi na jeziku koji joj nije bio maternji. Prepravljala bi rukopis bezbroj puta, sve dok ne bude zadovoljna rezultatom, ali se time nikada nije hvalisala. Bila je, međutim, ponosna na duhovitost i vrlinom smatrala svoju potrebu da smehom izleči i ulepša život, svoj i svojih čitalaca.
 Sve knjige Eve Ibotson imaju srećan završetak – ona je govorila da ne bi pristala na drugačiji kraj ni da joj ponude milion funti, da zapravo i piše da bi sebi i svojim čitaocima pružila zabavu, zadovoljstvo i knjige koje mogu da posluže kao inteligentno bekstvo od svakodnevice. „Moj cilj je da stvaram lake, zabavne knjige, možda pomalo vaspitne, ali u kojima ništa ne ugrožava srećan kraj. Za svaku moju knjigu moglo bi se reći da je pokušaj da se rečima napiše dobar bečki valcer!”
 

 

 

LAKATOŠ, IŠTVAN

lakatos-istvanDaroviti mađarski strip autor, pisac i ilustrator, Ištvan Lakatoš, privukao je pažnju svetske javnosti svojom originalnim, veoma savremenim i ozbiljnim pristupom književnosti za decu. Njegove prve knjige osvajale su prestižne mađarske nagrade za stvaralaštvo za decu, a roman Kockograd našao se na počasnoj listi najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY.

Ištvan Lakatoš rođen je 1980. godine u Budimpešti. Tokom gimnazije razvijao svoje literarne i likovne talente pre svega kroz umetnost koja ih objedinjuje – strip. Strastan čitalac knjiga i stripova, Ištvan Lakatoš se odlučio za studije mađarske književnosti i jezika, i komunikologije na Pázmány Péter katoličkom univerzitetu u Budimpešti. Dalje obrazovanje nastavio je u oblasti estetike, filozofske grane koja izučava lepotu i umetničku izuzetnost. Prve kritike, ilustracije i stripove objavljivao je u studentskom glasilu svog univerziteta, u kojem je postao i urednik. Istovremeno, u omladinskom listu „Novi čovek” piše filmsku kritiku. Lakatoša interesuju svi oblici popularne kulture, od muzike, dizajna, filma, stripa i književnosti do popularne nauke, igračaka i hrane – i oni igraju veoma važnu ulogu u njegovim knjigama time što unose savremeni duh u pripovedanje o temama pristutnim od davnina poput borbe dobra i zla, greha i iskupljenja, porekla sveta, dobrih i loših strana naučnog razvoja i progresa, važnosti samostalnog donošenja odluka i tako dalje. Prisustvo religioznih ideja u gotovo svim Lakatoševim delima i ne čudi kad znamo da se obrazovao na Katoličkom univerzitetu, tako da mađarsko protestantsko poimanje sveta duboko prožima njegovu poetiku. I u Stonošcu, vrednom kućepazitelju u Kockogradu može se prepoznati protestantska vizija Boga.

Lakatoš sam ilustruje svoje knjige u svom prepoznatljivom stilu, koji se često naziva „mađarski odgovor na Tima Bartona”, verovatno zbog neobičnosti ilustracija za koje se na prvi pogled ne može reći jesu li namenjene deci ili odraslima. Njegov prvi duži strip bio je obrada pripovetke E. A. Poa Bure vina iz Mantile (The Cask of Amontillado), koji je nagovestio s kakvim autorom ćemo imati posla: nekim koga interesuje vrhunska književnost, ozbiljne pa i mračne teme, i čiji je literarni izraz neodvojivi deo u prenošenju jedne kompleksne slike savremenog sveta.

Lakatoš je napisao nekoliko ilustrovanih romana za decu: Fabiola (Wiseman bíboros nyomán írta és rajzolta Riedl Katalin, hátterek: Lakatos István, Új Ember kiadó, 2009), Lencsilány (Nyitott Könyvműhely, 2010)

Ištvan Lakatoš je osvojio još nekoliko značajnih mađarskih nagrada za svoje stripove, a najprestižniju nagradu za stvaralaštvo u oblasti stripa – Alfabéta Prize, osvojio je dvaput za priču (2009. i 2010. godine) a 2010. godine proglašen je strip autorom godine. Osvojio je nagrade Art Comix pályázat (2006), Mátyás, a király pályázat (2008), Aranyvackor díj (Dobozváros, 2010), Csodaceruza illusztrációs pályázat, megosztott 3. hely (2011), Év Gyermekkönyve 2011 i Műút-nívódíj, képregény kategória, 2014.  Član je sekcije za strip Mađarske akademije. Ilustrovao je i knjige drugih autora, od kojih su najpoznatije ilustracije za Priča o ljudima i životinja Ljudmile Ulickaje (2009) i više romana mađarskog pisca za decu Andraša Batkija. Ištvan Lakatoš često piše na savremenim literarnim blogovima.

Kad se u vodećem mađarskom magazinu posvećenom literaturi i likovnoj umetnosti Műút pojavio Lakatošev strip Smiluj se, čoveče (Miserere Homine, 2008), počela su da stižu priznanja i ponude za objavljivanje knjiga. Do tada je Lakatoš već usavršio i definisao svoj metod rada. Služi se pre svega tradicionalnim strip sredstvima, crta olovkom, pa tušira, potom delimično boji ilustracije vodenim bojama i mrljama (na primer, u ovom stripu je koristio kafu), i tek na kraju koristi računar za finalnu obradu. Njegovi likovi su uglavnom sumorni, a vizuelni svet njegovih crteža je iskrivljen, izobličen. Bilo da radi strip inspirisan nekim književnim delom, bilo da ilustruje sopstvenu priču, ilustracije prate tekst a njegove priče su u skladu sa ovim tužnim i ozbiljnim slikama. U stripu Miserere homine (aluzija na lat. Miserere domine, Smiluj se Bože) Lakatoš iznosi sopstvenu veru u božansko proviđenje, u snažnu čovekovu povezanost sa svetom, kroz priču smeštenu u futurističke gotske predele stimpanka. I takvo okruženje će se ponavljati u većini Lakatoševih knjiga i stripova. Stimpank (engl. steampunk) je pojam vezan za naučnu fantastiku i definiše se kao SF žanr koji se bazira na temama razvoja tehnologije u predelima vizuelno  inspirisanim izgledom devetnaestovekovne industrijske mašinerije pokretane parnim mašinama (steam-power), po kojima je i dobio ime. Dela pisana u žanru stimpanka su često smeštena u alternativnu istoriju ili postapokaliptičnu budućnost, ili u potpuno izmišljene svetove, kojima je svima zajedničko to što sve pokreće energija parnih mašina. Odlikuje ga retro-futuristički izgled opisanih predela i ilustracije, otprilike onako kako su ljudi 19. veka zamišljali svet u budućnosti. Takve predele prepoznajemo u delima klasika poput Žila Verna, H. G. Velsa, Meri Šeli, ali u kod mnogih savremenih pisaca, pogotovu u delima Filipa Pulmana, jednog od najvažnijih stvalaca za mlade današnjice. Stimpank je karakterističan za anglosaksonske pisce koji dolaze iz kulture utemeljene na viktorijanskoj tradiciji, u čijim delima ovakva neoviktorijanska estetika priziva devetnaestovekovnu književnu tradiciju.  Zadržali smo se na opisu ovog pojma zato što ga smatramo veoma važim za priču o Ištvanu Lakatošu, jednom od retkih Istočnih Evropljana koji piše dela ovog žanra, ali i da bismo ukazali na vezu sa Filipom Pulmanom, čija su dela, a pre svega trilogija Njegova mračna tkanja (His Dark Materials, 1995–2000), utrla put odličnoj recepciji Lakatoševih knjiga van rodne Mađarske.

Vrlo je zanimljivo poređenje Pulmanove trilogije i Lakatoševog romana Kockograd (Dobozváros, 2011) koji podsećaju jedan na drugi po mnogo čemu, po stimpank estetici i žanrovskom određenju, po uzrasnoj kategoriji odnosno stavu da se za decu treba pisati jednako ozbiljno, promišljeno kao za odrasle, po izraženoj religioznoj tematici i ulozi hrišćanskog Boga kao jednog od ključnih aktera, s tom razlikom što Pulman priču vodi u skladu sa sopstvenim ateizmom, dok je Lakatoš gradi na osnovu svoje duboke, ozbiljne protestantske vere, zasnovane na poverenju u red, rad i odgovornost. Zbog toga bi tačnije bilo reći da je Kockograd tematski zapravo mađarski odgovor na Filipa Pulmana, možda i u većoj meri nego što je vizelno „odgovor na Tima Bartona” – što se može pročitati u svakom opisu ove knjige.

Junak ove fantastične pripovesti je Zalan, običan dečak koji više od svega voli da čita stripove. Na njegovim vratima se iznenada pojavljuje misteriozni starac po imenu Stonožac, koji tvrdi da su Zalanovi roditelji zamenjeni veštačkim ljudima. Ubedio je dečaka da krene sa njim u potragu za pravim mamom i tatom, koje su oteli stanovnici zlog Kockograda i zamenili ih ravnodušnim gumenim kopijama. Ako želi da ponovo vidi svoje roditelje, Zalan će morati da usput spasi svet. Jer Kockograđani ne zamenjuju replikama samo ljude, već i životinje, biljke, jezera, oblake i drevna bića iz bajki poput zmajeva, vilenjaka i patuljaka. Međutim, Broj Jedan, mozak Kockograda, nije tipičan zlikovac – istina je da želi da ovaj svet kakav danas postoji nestane, ali želi to zato što je ovakav kakav je nesavršen, kvarljiv, put bola, patnje i zla. Broj Jedan misli da će zamenivši sve to nesavršeno dobrim replikama zapravo proterati zlo i patnju iz sveta. Problem, kojeg on ipak nije svestan, leži samo u tome što će u cilju stvaranja savršenijeg svega morati da uništi sve na njemu što je živo, što raste i menja se, što ima slobodnu volju – što predstavlja samu suštinu božanske kreacije. Zalan odlazi sa Stonošcem najpre u njegovu pokretnu kuću prepunu raznih čudesa, u kojoj su prostor i vreme čudesno iskrivljeni. Njih dvojica će doživeti bezbroj bizarnih, apsurdnih avantura i susrešće se sa bajkolikim drevnim stvorenjima, a ponajpre sa nasiljem nad njima, koje će u Zalanu rasplamsati želju da se bori za opstanak sveta. Na putu im pomažu jarac-pričalica Boda, porodica vodenih vilenjaka – trčuljaka koji su postali beskućnici kad im je jezero presušilo, patuljci, zmajevi, rakun čistunac i mnoga druga bića. Lakatoš posebno vešto opisuje dečakovu pobunu koja, od neverice i opiranja Stonošcu, prelazi u pobunu protiv nasilja, protiv lažne, mehaničke replike sveta, koja dobija sve jasnije i snažnije obrise dok Zalan doživljava strah, surovost, tugu, stid i kajanje. Zalan odrasta na putu i postepeno shvata zašto je važno očuvati svet, nesavršen i prolazan, jer i nije stvoren da bude večan i bez mane, već da raste, razvija se, pa i premine na kraju. Ili, Stonoščevim rečima: „ostarele stvari ne mogu tek tako da se zamene, jer svaka od njih predstavlja posebnu i nezamenjivu lepotu. I ma koliko nam bilo teško, sudbina sveta jeste da dostojanstveno ostari i premine.“ To je istovremeno vrlo uznemirujuće ali i utešno saznanje: ovaj svet će nestati, ali rodiće se neki drugi, ne bolji, samo drugačiji. Iako Kockograd samo požuruje neminovnu propast sveta, treba mu se usprotiviti, ne dozvoliti mu da prekine ciklus kreacije, rađanja i propadanja (svetova). Kada se našao sam u Kockogradu, ili sam pred Zlom, Zalan je otkrio da sloboda i slobodna volja pojedinca zapravo znači ogromnu odgovornost. I tako, od običnog nestašnog dečaka koji je uživao u gađanju devojčica mrtvim bubama, Zalan odrasta u junaka sa jasnom svešću o odgovornosti – prema roditeljima, drugim živim bićima, životnoj okolini, pa i Tvorcu. Tokom romana postepeno shvatamo da je Stonožac ne samo junak sa božanskim atributima, već da je to zapravo Tvorac, ili Bog, a sumnje se potvrđuju kad starac ispriča dečaku priču o Potopu. Nekada je i on, kao sada Broj Jedan, mislio da može uništiti svet pun zla, bola i patnje i sagraditi novi, bolji, pa je potopio stari svet i stvorio novi. Međutim, ništa se nije promenilo, osim što je Stonožac otada živeo ophrvan kajanjem i grižom savesti. Predstavljen kao vredni kućepazitelj koji povazdan neguje i „popravlja“, leči svet, Stonožac je ne samo antropomorfan, već i čovečan lik, dobričina koja strahuje da zaspi da ne bi u snu video šta se sve stvarno krije u srcima ljudi i kakve sve boli postoje na svetu, starac koji je prihvatio prolaznost. Ume on da bude i opasan i strašan, ali ne surov, i čak i kada kažnjava radi to roditeljski brižno: „on nije otac, on je tata ovoga sveta“, kaže Andrea Lovas u odličnoj analizi[1] ovog romana koju smo često koristili u ovom pogovoru.

Međutim, Kockograd je postao toliko moćan da ni Stonožac više ne može da ga savlada. Mašinerija bez duše, Kockograd podseća na neki industrijski centar, sa ogromnim fabrikama, strogom disciplinom, utučenim radnicima i zagušljivim predelima stimpanka. Stvoren od delića stare dečje igračke na sklapanje, Broj Jedan je stvorio tehnicističku repliku sveta. Ta distopijska, džinovska zajednička spavaonica-radionica, po mnogo čemu podseća na grad iz koga je Zalan došao, Zalanov svet je i sam počeo da se pretvara u Kockograd, uništio je prirodu i proterao drevna bića, pa nije ni čudo što niko nije primetio da je veliki deo sveta već velikim delom bio zamenjen bezdušnim replikama. Veličanstvena bića iz bajki su porobljena, zmajevi zauzdani i šibani, patuljci naterani da rade bez prestanka, svi ostali da žive bez reči i bez nade. Oteti ljudi se nalaze u nekoj vrsti katatoničnog sna i zapravo podsećaju na zombije. Ne samo da je surov i moćan, Kockograd je i odlično sakriven – pronaći će ga u Stonošcu, u onom delu njegove duše koja je nekada poverovala da je Potop rešenje. Tako je roman Kockograd istovremeno klasična bajka koja pripoveda o sukobu dobra i zla, avanturistički roman o zanimljivim junacima koji proživljavaju razne pustolovine u potrazi za Kockogradom, ali i ontološka rasprava o ulozi Tvorca i poreklu zla na ovome svetu. Kao i Pulmanova Njegova mračna tkanja, roman Kockograd postoji na više nivoa, jednom koji se obraća deci i drugom koji se obraća odraslima, ili ostaje kao posejano zrno u dečjim srcima spremno da proklija kad budu dovoljno zreli da shvate sve nivou priče. Izuzenost Lakatoševog romana je u tome što ne nudi nekakve gotove odgovore, pojednostavljene da bi ga deca razumela, već suprotno, postavlja teška, izazovna pitanja i ostavlja ih tako, otvorene, da svako odgovori na njih, kad bude mogao i želeo.

Neodvojivi deo romana čine i originalne Lakatoševe ilustracije koje dočaravaju junake i atmosferu romana, doprinoseći uspehu ove čudesno pitke mešavine književnosti i stripa.

Kockograd je napisan po merilima klasičnih romana za odrasle: to je štivo čvrste strukture, složene radnje i likova, izazovnog podteksta. Iako namenjen deci, obraća se jednako i generaciji današnjih roditelja, oživljavajući elemente pop kulture s kraja 20. veka – iz detinjstva roditelja. Kockograd je proglašen je Mađarskom knjigom godine 2011. i osvojio je nagradu Aranyvackor, i iste godine dobio nagradu Mađarske sekcije IBBY.

 



[1] Metafizička igračka na sklapanje, Časopis za knjizevnost, umetnost i kritiku, Put umetnosti (Műút 2012/32). Prim. ured.

 

 

 

KRAJČEVIĆ, SPOMENKA

SPOMENKA
Spomenka Krajčević rođena je 1949. u Beogradu, gradu koji je obeležio njen život i njeno stvaralaštvo. Posle studija Opšte književnosti sa teorijom književnosti, magistrirala je na Katedri za germanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu (1973). Dvadeset godina radila je u Tanjugu, najpre kao prevodilac, potom kao urednica privredne redakcije. Uporedo se bavila i književnim prevođenjem a danas je jedan od najistaknutijih srpskih prevodilaca s nemačkog.

Za prevod knjige Austerlic V. G. Zebalda dobila je prestižnu nagradu „Miloš Đurić” (2009). Da postoji nagrada za prevod književnosti za decu, sigurno bi je dobio Spomenkin prevod kultnog dela Paula Mara Ujka Florijanov leteći buvljak koje je, premda izuzetno cenjeno i popularno na nemačkom govornom području, smatrano neprevodivim, dok se nije pojavio prevod na srpski. Treba pomenuti i njene prevode dela Bernarda Šlinka (Čitač, Bekstva od ljubavi, Povratak kući, Vikend, Gordijev čvor, Letnje laži) i Marlen Haushofer (Kako smo ubili Stelu), Elijasa Kanetija (O smrti), Kristine Nestlinger (Hugo, dete u najboljim godinama; Gost iz Engleske, Kad se umeša mislilac, Od ponedeljka će sve biti drugačije), Mihaela Endea (DŽim Dugme i Luka mašinovođa), kao i dnevnika Maksa Friša, čije su romani svojevremeno bili tema njenog magistarskog rada.

Osamdesetih godina oko časopisa za decu Tik-Tak okupila se grupa autora koji su bitno uticali na formiranje savremene srpske scene stvaralaštva za decu. Spomenka Krajčević je tako zakoračila u svet književnosti za decu najpre kao saradnik u časopisu Tik-Tak, a zatim kao urednica u izdavačkim kućama Zepter Book World i Draganić, gde je uređivala časopise Veliko dvorište i Malo dvorište. Objavila je dve zbirke priča za decu: Tajni život životinja (Nolit, 1986) i Vrteška (Nolit, 2001).

Za odrasle je počela da piše mnogo kasnije. Junak i tema njenih impresionističko-putopisnih zapisa, Beograd, predstavljen je kroz tri knjige: Kalemegdan izbliza (2008), Krugom dvojke (2010) i Šetnje Adom (2014). Putopisi se obično pišu o dalekim, egzotičnim predelima. Spomenka Krajčević pokazuje da se može putovati i po rodnom gradu, po vertikali i horizontali – kroz njegove predele, njegovu istoriju, legende, arhivsku građu, odsjaje u svesti posmatrača. Umesto putopiscu-prolazniku, grad se ovde otkriva pažljivom, stalno prisutnom posmatraču, koji upija poznate predele, istražuje njegove slojeve i gradi nove, sopstvenim doživljajima ili domišljanjem. NJen pripovedač, šetač, vraća se istim mestima, ali on sam nikada nije isti, jer je uslovljen diktatima različitih raspoloženja i slojevima iskustva. Tako se u prustovskoj percepciji menjaju i sami prizori. Scene su povezane naizgled nasumičnom radnjom – šetnjom. Međutim, u autorkinom doživljaju šetnje nema ničega nasumičnog i slučajnog, već je to, naprotiv, kreativni, izražajni čin, iskaz nastao odabirom ponuđenih mogućnosti, konotativno obojen raspoloženjem šetača. U prvoj knjizi beogradskih putopisa, Kalemegdan izbliza, sažeto je njeno viđenje šetanja:

Različite putanje i načini hoda upućuju i na razlike u onome što se na Kalemegdanu traži i nalazi. Što, onda, znači da je Kalemegdan, budući za svakog, pa i u svakoj prilici, drugačiji, podloga za verzije koje stvaraju njegovi šetači.

Po povratku sa jedne zimske šetnje naletela sam na potvrdu slike koja mi je još bila pred očima. U knjizi Prakse svakodnevnog života  Mišel de Serto kaže otprilike sledeće: grad je jezik, riznica mogućnosti, a hodanje je čin govora tog jezika. Za svoje šetače, i Kalemegdan je jezik.

Koristeći Beograd kao jezik, kako trilogija odmiče, šetnjom ispisane rečenice postaju sve ličnije, a doživljaji, impresije, domišljanja i asocijativni nizovi sve slobodniji. To, paradoksalno, knjigu Šetnje Adom čini istovremeno ličnijom, više autobiografskom, i literarnijom, manje putopisnom a bližoj umetničkoj prozi. Žanrovskoj složenosti dela doprinosi i položaj pripovedača: on nije samo junak, već i deo predela, neko ko vizuelno i značenjski obeležava staze kojima redovno prolazi. Spomenka Krajčević, figura koja u određeno doba dana i godine brzim hodom promiče Kalemegdanom ili Adom, postala je jedan od gradskih repera, pojava koja se gotovo izvesno može očekivati, poput spomenika koji sačekuju prolaznike na beogradskim ćoškovima.

Kada se šetnja gradom prelama kroz svet ovakvog, naročitog pripovedača, koji je oblikuje svojim bogatim čitalačkim i životnim iskustvom, svojom protestantski odgovornom potrebom da utvrdi i proveri istorijske tragove, i stidljivim ali nesavladivim porivom za stvaranjem – nastaje složena slika grada kao polazišta i ishodišta brojnih priča.

Prizori su inspiracija ili pre pokretač za priče koje ne moraju imati nikakve veze s realnošću osim varnice koje su upalile u svesti šetača. Upravo su te kratke prozne crtice, književna nadgradnja faktografske građe, ono što očarava u knjigama Spomenke Krajčević. Tek nagoveštene u delu Kalemegdan izbliza, raštrkane po Krugu dvojke, konačno su pronašle svoje mesto u knjizi Šetnje Adom, gde prožimaju čitavo narativno tkivo u savršenoj ravnoteži s onim drugim, nefikcionalnim sastojkom. Scene su mahom osvetljene lakom, difuznom duhovitošću, bilo da se romantizovane predstave sagledavaju s ironijske distance, bilo da komični obrti izviru iz životnih situacija. Ima u njima i cinizma, i impresionističkog poleta da se brzo, pre nego što nam promakne pred očima, uhvati nešto važno – lepota, paradoks, neka činjenica života, ima i poigravanja s bezbrojnim mogućnostima razvoja događaja koju samo književnost nudi prkoseći ograničenosti stvarnosti, ima i poetskih slika, i zanimljivih anegdota. Preplitanjem svih tih elemenata nastaje specifična, uznemirujuća i zanosna proza po kojoj se Spomenka Krajčević prepoznaje.

 

 

Copyright 2012. izdavačka kuća ODISEJA Dobračina 5, 11000 Beograd | tel.+381 11 26 20 521 | +381 11 33 73 960 | fax. +381 11 26 21 375