PICORNO, BJANKA

Bjanka Picorno

Bjanka Picorno smatra se najznačajnijim savremenim italijanskim piscem za decu i mlade. Napisala je četrdesetak knjiga, koje su dobile brojne značajne nagrade i donele joj kandidaturu za Medalju Hansa Kristijana Andersena, najvažniju nagradu za životno delo u oblasti stvaralaštva za mlade. Njene knjige odavno su ušle u obaveznu lektiru, a njena mlada publika je obožava i svaku novu knjigu iščekuje s velikim nestrpljenjem.

Rođena je 1942. u gradu Sasari, na italijanskom ostrvu Sardiniji. Posle studija arheologije, preselila se u Milano, gde se dalje usavršavala za rad na televiziji i filmu na čuvenoj Scuola Superiore delle Comunicazioni. Karijeru je započela na državnoj televiziji RAI, u redakciji za kulturu i dečji program. Pisala je scenarija, dramske komade i tekstove za songove. Ubrzo, s nepunih trideset godina napisala je i prvu knjigu za decu (Il grande raduno dei cow boy, 1970) koja ju je munjevito proslavila. Knjige koje su usledile bile su mahom bestseleri, nagrađivani i prevedeni na mnoge svetske jezike.

Najpoznatije knjige za mlađe čitaoce su Kućica na drvetu  (La casa sull’albero, 1984), Neverovatna priča o Laviniji (L’incredibile storia di Lavinia,1985), Škola za Laviniju (Una scuola per Lavinia, 2005), Hlorofil plavog neba (Clorofilla dal cielo blu, 1974), Alhemičareva lutka (La bambola dell’alchimista, 1988), Moja mala veštica ( Streghetta mia, 1988), Živa lutka (La bambola viva, 1995), Đulija Av-av i ljubomorno mače (Giulia Bau e i gatti gelosi, 2004) i Tajni glas (La voce segreta, 1998). Najznačajnije knjige za decu starijeg uzrasta su Slušaj kako mi lupa srce (Ascolta il mio cuore, 1991), Polisena i njeno prase (Polissena del Porcello, 1993), Francuska dadilja (La bambinaia francese, 1994), Dijana, Kupidon i Komandant (Diana, Cupìdo e il Commendatore, 1994), Slučajni razgovori (Parlare a vanvera, 1989), U kralja Mide magareće uši (Re Mida ha le orecchie d’asino, 1996), Kad smo bile  devojčice (Quando eravamo piccole, 2002) i Tornatras (Tornatrás, 1993). Napisala je knjigu o svom stvaralaštvu Priča o mojim pričama (Storia delle mie storie, 2002) i Priručnik za mlade kreativne pisce (Manuale del giovane scrittore creativo, 1996) koji podstiče mlade na književno stvaralaštvo, nudeći savete, vežbe i primere iz književnosti.

Od brojnih nagrada koje je Bjanka Picorno dobila, izdvojićemo samo neke: četiri puta je dobijala prestižnu Premio Andersen Il Mondo Dell’Infanzia (za najboljeg dečjeg pisca 1988, za romane Slušaj kako mi lupa srce 1992, Dijana, Kupid i komandant 1995. i za Tornatras 2001. godine); Premio Cento 1998. za Alhemičarevu lutku; Premio Alla Fantasia Gianni Rodari 1989. za Moja mala veštica; Premio Pippi 1988. za U kralja Mida magareće uši; Premio Castello di Sanguinetoo 2004. za roman Aleksandar Veliki (L'amazzone di Alessandro Magno).

 Maštovita, мoderna, zabavna i stilski izbrušena dela Bjanke Picorno uglavnom se bave socijalnim i političkim problemima. Levičarka i feministkinja, kritična prema konvencijama, licemerstvu, stereotipima i opštim mestima, Bjanka Picorno preispituje razne kontroverzne i složene teme – od socijalne podeljenosti, preko ekologije, potrošačkog društva (konzumerizma), političke korupcije, do rodne i rasne diskriminacije. Na prvi pogled neobično je da ovako „ozbiljna” pitanja budu tema romana za decu. „Istina, ja pišem za napredne čitaoce. Potpuno se slažem s Tolkinom koji tvrdi da priče za decu treba da budu kao i njihova odeća – uvek im daj bar za jedan broj veću, drugim rečima, ponudi im izazovne priče koje neće previše lako razumeti. Imaj poverenja u njih, veruj u njihovu sposobnost da odu korak dalje”, kaže Bjanka Picorno u intervjuu za magazin Inoltre 2002. godine. „Jer svrha književnosti, kao što kaže Milan Kundera, nije da pruži odgovore već da postavi pitanja. Književnost je poziv na posmatranje, promišljanje i izazov.” Deca treba da razumeju svet oko sebe, o čijoj će sudbini jednog dana odlučivati, i zato nema teme o kojoj ne treba govoriti pred njima. Na primer, čuveni roman Slučaj kako mi lupa srce govori, između ostalog, o tome da nemaju sva deca jednake šanse na uspeh u životu – razlika između bogatih i siromašnih promenila je oblik, ali ne i suštinu. Hlorofil plavog neba govori o životu u zagađenim gradovima, i o tome kako je prihvaćeno dete koje je „drugačije”, mali vanzemaljac koji je prisiljen da emigrira na Zemlju. Roman Tornatores, po rečima autorke, „poziva čitaoce da preispitaju uticaj televizije na one najslabije među nama, i samu prirodu demokratije... Jer, šta oblikuje individualna ubeđenja u svetu gde se mediji nalaze u rukama nekolicine?” U Princezi Laurentini (Principessa Laurentina, 1990) bavi se snažnim emocijama adolescenata i teškim porodičnim problemima, a ne okleva da govori čak ni o smrti (Speciale Violante, 1989). U Poliseni i njenom prasetu opisuje surove običaje i istorijske događaje, koji se ne mogu prikriti niti zaobići, prosto zato što su se zaista događali. U svom možda najozbiljnijem delu, Francuskoj dadilji, Bjanka Picorno piše sopstvenu verziju „Džejn Ejr”: sporedni ženski likovi, koji su u originalnom romanu Šarlote Bronte posmatrani s prezirom, u Bjankinoj verziji postaju heroine, u čije su sudbine upereni reflektori i kojima je pružena prilika da ispričaju svoje priče iz drugačije, feminističke i revolucionarne perspektive.

Strastven čitalac i izuzetno obrazovana, Bjanka Picorno u svojim delima vodi polemiku ne samo sa društvenim pojavama već i sa književnom tradicijom: u njenim delima rasut je iznenađujući broj književnih, istorijskih i likovnih referenci. Na primer, njena najpoznatija knjiga Slušaj kako mi lupa srce delom je parodija na italijanski klasik, roman Srce Edmonda De Amičisa, Francuska dadilja je savremena obrada Džejn Ejr, a Polisena i njeno prase gotovo tradicionalan pikarski, avanturistički roman, u kome su glavnu reč preuzeli ženski likovi. „Na mene su uticali majstori poput Igoa, Zole, Balzaka, Tolstoja i Dostojevskog, a od savremenih Elsa Morante, Ana Marija Orteze i Stiven King.”

Iako maštovite i ponekad ispunjene fantastičnim detaljima, dela Bjanke Picorno utemeljena su na iskustvima iz stvarnog sveta. „Mene ne interesuje pisanje fantastičnih priča koje se odvijaju negde u nepoznatom vremenu ili prostoru. Mene zanima građanski roman, gde junaci žive u određenim društvenim okolnostima, čak i kada pišem o intimnim, individualnim iskustvima.” Bjanka uvek bira aktuelne teme, čak i kad smešta priču u neko prošlo istorijsko doba kao, na primer, u njenoj najpopularnijoj knjizi Slušaj kako mi lupa srce, čija se radnja odvija u Italiji neposredno posle Drugog svetskog rata. Današnja deca mogu da se identifikuju s decom iz prošlih vremena, jer su neke stvari zajedničke svoj deci na svetu, bez obzira na to gde i kada žive. „Deca su ljudska bića koja pokreću ista logika i strasti kao i odrasle, pa imaju i iste duboke psihološke potrebe – potrebu za stabilnim vezama ispunjenim ljubavlju, za snažnim emocijama, za sigurnošću nakon preživljenog straha, potrebu da iskažu ljutnju i ogorčenost zbog svega što im se čini nepravedno, potrebu za drugima.” S druge strane, današnja deca su po mnogo čemu drugačija, nastavlja Bjanka Picorno u istom intervjuu: „Deca su deo društvenog tkanja, a društvo se neprestano menja – potpuno se promenilo od vremena mog detinjstva. Najgori neprijatelji današnje dece su potrošačko društvo i pomama za kupovinom, taj pritisak da se sve ima odmah, a već sutra ili prekosutra želi se nešto novo. To uništava onu finu napetost dok se nešto iščekuje i odgađa zadovoljstvo, ono plodno vreme nadanja, ispunjeno maštom i kovanjem planova kako da se dobije to što želimo. Današnjoj deci je često dosadno, imaju poteškoća da se koncentrišu.” Međutim, ništa od toga ne umanjuje poštovanje koje Bjanka Picorno gaji prema deci, poput većine velikih pisaca za decu: njeni junaci su često pronicljiviji od odraslih, kritički pa i zaštitnički nastrojeni. „U konvencionalnim knjigama za decu, odrasli se prikazuju kao savršen model, a deca kao nesavršeni materijal koji treba oblikovati, ukalupiti prema tom modelu. To se, međutim, ne događa u sjajnim knjigama. Setite se samo kakvi su odrasli u Tomu Sojeru, Haklberiju Finu, Tajnom vrtu i Pinokiju. Svi mi znamo da su u stvarnom životu mnogi odrasli nezreli i slabi, i da ih to što su roditelji ne čini ni jačim ni zrelijim. Čak i mladi čitaoci vide to, i cene to što nisam licemerna i ne lažem u vezi s tim.”

Da bi se uverljivo predstavila najintimnija iskustva likova, po dubokom uverenju Bjanke Picorno književnost može da se stvara samo na osnovu ličnih iskustava. „Iako volim da stvaram zaplete s mnoštvom događaja, obrta i iznenađenja, moje priče ne opisuju spoljne događaje. A kao žena, ja poznajem samo unutrašnji život devojčica”, kaže Bjanka Picorno. Zato u njenim delima dominiraju ženski likovi. Međutim, njene junakinje nimalo ne liče na stereotipne predstave o devojčicama. „One nisu mamine maze, niti anđelčići, već deca koja su u stanju da stignu na mesta na koja čak ni Alisa nije dospela“, kaže čuveni italijanski književni kritičar Antonio Faeti. Živahne, ironične, neustrašive, radoznale, često i „muškobanjaste”, junakinje Bjanke Picorno preuzimaju prostor avanturističkih priča tradicionalno rezervisan za dečake. Polisena i njeno prase je verovatno najupečatljiviji primer klasične dečje avanturističke priče sa ženskim junakinjama. Jedanaestogodišnja Polisena saznaje da je usvojena i, uz pomoć još jedne devojčice, Lukrecije, kreće u potragu za svojim pravim roditeljima, otkrivajući usput kakav je svet i kakva je ona sama. Knjiga je prepuna aluzija na čuvene knjige, crtaće i filmove za decu – Polisenina slutnja da je zapravo kraljevskog porekla, manastir, putujući cirkus, gusari, dvorske intrige – sve smo to već sretali u stvaralaštvu za decu (Kraljević i prosjak, Grof Monte Kristo, Pinokio, u mnogim Dikensovim i Kalvinovim romanima). Sve je to, međutim, sada predstavljeno s nove tačke gledišta. Bjanka Picorno neprestano dovodi svoje heroine u situacije koje ih teraju da se menjaju, rizikuju i otkrivaju sopstveni identitet, odupirući se predrasudama društva i stereotipima o mestu žene u svetu. Picorno, zapravo, svojim čitaocima „daje lekcije o slobodi“, kaže kritičarka Gabrijela Kontini: „Čuvajte se, devojčice (nedvosmisleno poručuje knjiga Polisena i njeno prase, onim što junaci govore i razvojem događaja): lepa odeća je mučenje i besmislica. Jednostavne vrednosti i život u sigurnosti toplog doma su divni, sve dok imate i mogućnost drugačijeg izbora. Prijateljstvo postoji, čak i između dece i odraslih, iako su vas drugačije učili. Vredi se upustiti u avanture na otvorenom: nemojte se zaključavati u kuću. Svi moraju da uče: učenje je zabavno. Imajte poverenje u sebe; vi ste dobre i jake i možete da uradite to što treba bolje nego bilo ko drugi. Svet je nepravedan: promenite ga.“[1]

Junakinje Bjanke Picorno su vrlo kritične prema odraslima, koji su često predstavljeni kao glupi, licemerni, nepošteni, zlobni i nepouzdani. Međutim, za razliku od Roalda Dala, s kojim je često porede, Bjanka Picorno pokušava da opravda i iskupi odrasle, čak i kada to ne zaslužuju. Priska, Eliza i Rozalba su vitezovi pravde koji se bore protiv užasne učiteljice Harpije Sforce. One vode borbu za slobodu i jednake šanse za sve. „Školska godina opisana u Slušaj kako mi lupa srce pretvara se u bojno bolje dok mala heroina Priska odrasta, zaljubljuje se, bori se i pokušava da preživi u svetu odraslih. Među savremenim dečjim romanima ovo je nesumnjivo najstrastveniji i najetičniji. Junakinje imaju sopstveni kod časti i nikada ne popuštaju. A pored toga, i jedan od najzabavnijih, zahvaljujući Priskinim sastavima.“[2]

Iako su slične po mnogo čemu, svaka Bjankina junakinja je drugačija: mi znamo njihove snove, njihove mane, planove i želje. Razumemo ih toliko dobro da nas lako osvoje. I upravo ta uverljivost likova, činjenica da takva deca postoje u stvarnom svetu (a ne to što su u pitanju izuzetni karakteri, ili čak izuzetni ženski karakteri) doprinosi neverovatnoj popularnosti knjiga Bjanke Picorno.

„Pisci za decu moraju da pristupe svojim delima, tekstu koji će napisati, sa potpuno istim stavom kao pisci za odrasle. Njihov cilj mora da bude da na najbolji mogući način ispričaju priču koju žele da prenesu”, kaže Bjanka Picorno – i zaista, daje sve od sebe. Ona piše najlepšim književnim jezikom, ne popuštajući komercijalnom ukusu niti bilo kakvim ograničenjima. Nepoznate reči se upravo kroz književnost najlakše nauče. Kad treba da dočara karakter svojih likova, Bjanka Picorno ume da upotrebi i „ružne”, zabranjene reči, ili sleng, tako da ne bude neukusno. Njene junakinje često umeju da nas iznenade otrovnom kritikom, ljupkom zlobom kojom sude o svetu odraslih, kao, uostalom, i deca u stvarnom svetu. U knjigama za najmlađe, gde je zvučnost od posebne važnosti, najbolje se vidi talenat Picornove za igre rečima i poetičnost njenog jezika. Autorka kaže da knjige za najmlađe čitaoce obično nekoliko puta ispriča uživo pre nego što ih zapiše.

Kao što i dobri pisci književnosti za odrasle uspevaju da prenesu čitaocu specifično viđenje sveta svojih junaka, tako i u knjigama Bjanke Picorno imamo priliku da susretnemo autentično dečje viđenje sveta. Detinjstvo je doba čije se poruke retko slušaju, i obično se izgube u krivom ogledalu sveta odraslih, ispunjenom očekivanjima i projekcijama. Otuda se perspektiva deteta često „zagubi” kad odrasli pokušavaju da je prenesu. Međutim, talenat Bjanke Picorno leži pre svega u sposobnosti da osluškuje i čuje decu, i prenese njihovu viziju. Kućica na drvetu nije samo naslov jedne od njenih najpopularnijih knjiga, već i metafora za njeno shvatanje detinjstva. Dete posmatra svet iz drugačije perspektive, njegov pogled neprestano otkriva, izvrće stereotipe, razotkriva kontradikcije, dolazi do novih istina, rešava misterije, prelazi granice i susreće nepoznato – i to je okosnica svih njenih dela.[3]

Kažu da kad se pojavi nova knjiga Bjanke Picorno, istog trena stvore se kilometarski redovi pred knjižarama. A postoji i sijaset dobrih razloga za to.

[1] Gabriella Contini, U carstvu slobode, časopis La Nuova Sardegna, 11. maj 1993.
 

[2] Antonio Faeti , „Magija detinjstva”, Hamelin, 2011. (Posebno izdanje ovog čuvenog italijanskog književnog časopisa bilo je u celosti posvećeno najznačajnijim italijanskim knjigama za decu.)

[3] Iz predgovora Emi Bezegi knjizi eseja o delima Bjanke Picorno (Le voci segrete. Itinerari di iniziazione al femminile nell’opera di Bianca Pitzorno, 2006.) koje je napisala Mirka Kazela (Mirca Casella).

 

 

ROUZ, MALKOLM

Malkolm Rouz fotka CB

MALKOLM ROUZ (rođen 1953. godine), odrastao je u Koventriju i doktorirao hemiju na Univerzitetu u Jorku. Prve priče je napisao dok je radio istraživanje za doktorat. Pisao je u slobodno vreme, bez ikakvih ambicija: „Za mene je pisanje bilo samo način da malo pobegnem od svakodnevice”.

Do 1996. godine predavao je hemiju na Otvorenom univerzitetu (Open University), uglednom britanskom univerzitetu koji, za razliku od tradicionalnih obrazovnih ustanova, nije stacioniran na jednom mestu već se može pohađati širom Velike Britanije i u drugim zemljama. Rouz se bavio i istraživačkim radom, uglavnom u oblasti organske hemije i njene primene u unapređenju zdravlja. Od ozbiljnih poslova odmarao se radeći nešto u čemu je uživao: pisao je. Budući da su mu brojne profesorske i istraživačke obaveze ostavljale malo vremena, Rouz je pisao noću. „Verovatno se baš zato najbolje scene u mojim romanima dešavaju po mrklom mraku”, šali se Rouz. Premda se u to doba Malkolmu Rouzu činilo da bi od hemičara teško mogao ispasti književnik, i svoje piskaranje je doživljavao tek kao zabavni hobi, na nagovor devojke (današnje žene), potražio je izdavača i – objavio prvu knjigu. Uspeh njegovih dela promenio je Rouzov stav prema književnom potencijalu naučnika. Danas to ovako obrazlaže:

   „Mnogi ljudi smatraju neobičnim ili fascinantnim to što naučnik može da bude i romanopisac, ali meni se to ne čini čudnim. Na kraju krajeva, naučnici moraju da budu kreativni i vrlo uporni da bi sproveli neko istraživanje. Osim toga, i naučnici mnogo pišu; neprestano pišu tekstove i članke o svojim istraživanjima. Svako ko je maštovit, ko je u stanju da se drži zadatka i ko zna kako da osmisli dobru rečenicu ima sve što je neophodno za pisanje romana. Povrh toga, moja istraživanja u hemiji bila su usmerena na to da doprinesem malo boljem razumevanju nekog aspekta ljudskog života. I roman takođe teži osvetljavanju nekih aspekata  ljudskog života. Ciljevi su slični, iako su sredstva različita.

Smatram da pisanje romana nije toliko udaljeno od hemije koliko biste na prvi pogled mogli pomisliti. U jednom životu pomešam hemikalije, promućkam ih, ostavim ih da se malo krčkaju i onda posmatram reakcije. U drugom, spojim različite likove, malo ih protresem sukobom i, ponovo, posmatram rezultat.”[1]

   Već prvi Rouzov roman Procep (Rift, 1985) postao je omiljen među tinejdžerima, a Rouz je privukao pažnju bibliotekara koji znaju koliko je teško ugoditi toj starosnoj grupi, mladim ljudima koji su, u mnogo čemu, još deca. Za njim su usledili romani TUP eksperiment (The OBTUSE Experiment, 1993) i Viši oblik ubistva (The Higher Form of Killing, 1994), koji se našao u užem izboru za najprestižniju svetsku nagradu za kriminalističku prozu Edgar Award, nazvanu prema rodonačelniku ovog žanra Edgaru Alanu Pou. Već ovi romani nagovestili su neverovatan internacionalni uspeh Rouzovih knjiga za mlade, pa je ono što je počelo kao hobi ubrzo postalo njegova profesija. Rouz je 1996. napustio profesorsku karijeru i posvetio se pisanju. Prva značajna književna nagrada stigla je već sledeće, 1997. godine, za roman U tunelu (Tunnel Vision) koji govori o grupi izgubljenih tinejdžera na korak od sunovrata u propast, o rasizmu i potrebi da se uklopi u okruženje po svaku cenu, Rouz je dobio Angus Book Award. To je nagrada za najbolji tinejdžerski roman koju dodeljuje žiri delom sačinjen od srednjoškolaca i, kao i uvek kad se čuje glas dece i mladih, dobijaju je književna dela koja najbolje komuniciraju sa generacijom savremenih čitalaca i odgovaraju na njihove potrebe, interesovanja i nude odgovore na njihove najvažnije dileme. Bez obaveza na fakultetu, Rouz je uspevao da objavi bar jedan roman godišnje. Držao se oprobanog recepta: pisao je isključivo za tinejdžere, istraživao njihov svet, ispitujući mogućnosti žanrova kriminalističkog i naučnofantastičnog romana, da bi se pozabavio raznim iskušenjima i problemima s kojima se mladi ljudi suočavaju na pragu zrelosti. Vrlo popularni bili su romani Krug košmara (Circle of Nightmares, 1997) i Let naglavačke (Flying Upside Down, 1998). Njegova publika ga je 2001. ponovo nagradila za roman Kuga (Plague, 2000), ovoga puta sa dve nagrade koje žiriraju srednjoškolci: Angus Book Award i Lancashire Children’s Book of the Year Award. Temom smrtonosnog virusa bavili su se mnogi slavni pisci. U Rouzovom romanu bilo je verovatno više nauke nego u prethodnim obradama ove teme, i razorno dejstvo smrtonosne epidemije bilo je predstavljeno iz perspektive tinejdžera. Rouz je preusmerio energiju sa hemijskih eksperimenata i preciznih proračuna u brižljivo, kreativno baratanje jezikom, što mu je donelo glas odličnog pisca. Već njegova sledeća knjiga Nasleđe (Bloodline, 2002) našla se u užem izboru za jednu od najznačajnijih internacionalnih nagrada za književnost za decu i mlade – Deutscher Jugendliteraturpreis 2003. Knjiga se bavi etičkom dimenzijom genetskih eksperimenata na ljudima, i u uzbudljivom trileru pokreće lavinu pitanja koji zaslužuju dublje promišljanje. Teme rasizma i etička problematika genetskih istraživanja dominirale su u nekoliko narednih Rouzovih romana, kao što su Klon (Clone, 2002), Gen smrti (Death Gene, 2006) i Presađivanje (Transplant, 2003) koji je govorio o transplantaciji lica pre nego što je bilo gde u svetu izvedena.

„Rouzovi trileri su ne toliko naučna fantastika koliko naučna rasprava, i oni čitaocu usađuju sumnju da ako se stvari poput onih koje on opisuje već ne dešavaju, uskoro će se desiti”, kaže Jan Mark, novinar Gardijana povodom Rouzovog romana Snaga uragana (Hurricane Force, 2005) koji govori o potencijalno katastrofalnim posledicama manipulacija meteorološkim uslovima, i ekološkim i političkim, ako se iskoriste kao oružje ili resurs koji bi mogao produbiti ekonomsku nejednakost u svetu. Kako je to često slučaj sa naučnom fantastikom, i Rouzovi romani predviđaju budućnost ali ne s ambicijom da budu proročki već s jasnom intencijom da, predstavljajući ne baš svetlu viziju budućnosti, pozovu da se promisli o medicinskoj etici, religiji, rasizmu i politici, ukratko, da se razmisli o cilju pre nego što se nepovratno naprave koraci u neizvesnom i potencijalno pogubnom pravcu.

   Dok ovi Rouzovi romani mahom samo postavljaju važna pitanja o budućnosti nauke i sudbini planete i života na njoj, ostavljajući čitaoca da razmišlja o njima i pita se šta li je od svega toga već nepovratno pokrenuto, serijal Nijanse (Shades, 2008–2013) pokušava i da ponudi neke odgovore. Rouz je osmislio serijal kratkih, napetih romana sa herojima koji se bore protiv nesavesne upotrebe nauke. Junak prvog nastavka Četiri stepena više (Four Degrees More, 2008) tinejdžer Lejton pretvara se u superheroja Hladnog koji se bori protiv globalnog zagrevanja. U romanu Životinjska laboratorija (Animal Lab, 2008), dvoje protagonista se sukobljava: Džejmi koji želi da izleči svoju ćelavost i njegova sestra koja tvrdi da nijedan lek nije vredan mučenja životinja. U Asteroidu (Asteroid, 2011) grupa tinejdžera uspeva u onome što naučnicima ne polazi za rukom: da spreči udar asteroida u Zemlju.

Uporedo sa ozbiljnijim književnim delima iz žanra naučne fantastike, Rouz je pisao detektivske romane. Veliki komercijalni uspeh doživeo je osmotomni serijal o dvoje detektiva Loules i Tili (Lawless & Tilley, 1997–2000).

Sve Rouzove knjige bave se aktuelnim temama i u njima tinejdžeri pronalaze ozbiljne sagovornike o gorućim problemima. Na primer, u Zabranjenom ostrvu (Forbidden Island, 2009) govori se o ograničavanju ljudskih prava u korist nacionalne sigurnosti, teme koja je postala naročito aktuelna posle terorističkih napada u Americi i donošenja Patriotskog zakona 2001. godine, koji daje gotovo bezgranična ovlašćenja državi u odbrani nacije protiv terorizma, često na štetu slobode pojedinca. Takođe, širenje interneta donelo je i mnoge opasnosti, koje Rouz istražuje u romanu Sajber teror (Cyber Terror).

   Najveću popularnost i najviše kritičkih priznanja doživeo je Rouzov serijal Tragovi. Prvih šest knjiga u serijalu napisano je za svega dve godine (2007–2009), ali kako interesovanje za njih nije jenjavalo, autor je nastavio da ih piše 2013. godine. U osnovi futuristički kriminalistički romani ovog serijala nude provokativan pogled na budućnost ljudske civilizacije i upozoravaju na probleme o kojima treba promisliti pre nego što bude prekasno. Tragovi objedinjuju sve najvažnije teme Rouzovog dela: sukob slobode pojedinca i dobrobiti društva, upotrebu nauke radi poboljšanja kvaliteta ljudskog života ali i razorne posledice njene nesavesne i neumerene primene.

Svet Tragova smešten je u kvazidistopijsku budućnost Ujedinjenog Kraljevstva. Velika Britanija se promenila, veliki današnji centri na jugu zemlje poput Londona postali su legla kriminala, nerazvijeni i zaostali krajevi, dok su se bogatstvo, kultura i nauka preselili na sada bogati sever. Ljudi žive u nekoj vrsti veoma organizovane, blagonaklone diktature, pod vlašću robotizovanih bezimenih Vlasti. Deca se sa pet godina odvajaju od roditelja i smeštaju u škole u kojima ih Vlasti odgajaju, biraju im zanimanja u skladu s njihovim talentima i sposobnostima, a kad dođe vreme, „uparuju“ ih sa odgovarajućim bračnim partnerom odabranim na osnovu genetskih predispozicija, godina i srodnih zanimanja (sportisti sa sportistkinjama, naučnici sa naučnicama, umetnici sa umetnicama itd.). Bela rasa, nekada pretežno zastupljena na britanskom ostrvu, gotovo je nestala i njeni retki pripadnici smatraju se izuzetkom, genetskom greškom u društvu u kome su svi smeđeg tena. Bezbroj stvari je zabranjeno: susreti s roditeljima, pušenje, držanje kućnih ljubimaca (mačke i psi su gotovo istrebljene vrste koje postoje još samo u rezervatima) i tako dalje. Niko ne poseduje lična prevozna sredstva već se koristi visokoautomatizovani javni prevoz – zanimljiv je sistem taksi vozila bez vozača koji umnogome podseća na sisteme automatizovanog prevoza koji se danas tek testiraju i razvijaju u zemljama s naprednom tehnologijom. Dakle, u Rouzovom svetu se sve što nije neophodno, što ne doprinosi funkcionalnosti, smatra suvišnim i prevaziđenim: ljubav, želje i tako dalje. S druge strane, ne odbacuje se ništa što bi moglo biti korisno: tako se učenici buntovnici, skloni postavljanju pitanja i preispitivanju ponuđenih istina, usmeravaju ka karijeri detektiva.

Romani prate Luka Hardinga, talentovanog buntovnika koji je sa šesnaest godina postao zvanično najmlađi forenzički istražitelj u istoriji, uvek u pratnji vernog mobilnog asistenta, robota Malka, i njegovu devojku, zabranjenu ljubav – muzičarku Džejd. Dok iz romana u roman Luk rešava sve komplikovanije slučajeve, Rouz nas uvodi sve dublje u problematiku „savršeno organizovanog” društva u kome se ništa ne prepušta slučaju a vrlo malo toga slobodnoj volji pojedinaca.

Prva knjiga u serijalu, Nameštaljka, proglašena je najboljom internacionalnom knjigom za mlade objavljenom 2006. godine, odlukom dve organizacije: USIBBY (Američki ogranak IBBY) i Children's Book Council. Iako je zaplet prilično jednostavan, ova knjiga maestralno kombinuje tinejdžerske zebnje i misteriju zločina koji i u takvom, naizgled bezdušnom društvu, pokreću ljudske emocije i iracionalni nagoni. Ova knjiga uvodi u priču i potisnute tenzije u društvu gde se život odvija po strogom setu propisa – što neizbežno vodi kršenju pravila i opiranju autoritetima, na različite načine i u različitom stepenu: neko će krišom držati mačke, neko održavati tajne ljubavne veze a neko iskoristiti sistem da prikrije zločin motivisan osvetom i ljubomorom. Rouz podstiče znatiželju čitalaca i time što ne daje nikakvu genezu „savremenog“ sveta: ne znamo ni kad se tačno sve dešava, niti kako se desilo da se Britanija toliko promeni, niti šta je dovelo do nastanka takvog društva. Čitaocu je ostavljeno da sam zamisli sve to, ili da potraži dalje tragove za razrešenje te misterije u nastavcima serijala. Ova knjiga nagoveštava centralnu temu nekoliko romana: Lukova i Džejdina borba da budu zajedno, njihovo sukobljavanje sa Komitetom za uparivanje, jačanje njihove ljubavi uprkos razdvojenosti uslovljenoj različitim karijerama (Luk kao forenzički istražitelj mahom ima posla u južnjačkim sirotinjskim zabitima, dok je muzičarka Džejd poslom vezana za kulturne centre bogatog severnog dela zemlje).

   Luk kroz svoj prvi slučaj (u Nameštaljci) upoznaje prednosti i ograničenja sistema kojem služi, pogotovu što je, budući da svi tragovi vode ka njemu, prinuđen da ozbiljno razmotri sebe kao glavnog osumnjičenog, iako je potpuno siguran u svoju nevinost. I drugom slučaju – opisanom u romanu Zalutali metak (Lost Bullet) – Luk juri serijskog ubicu u sirotinjskim krajevima Londona, a žrtve povezuje samo jedno: sve su nevine. U trećem slučaju Prozivka (Roll Call) Luk juri da uhvati ubicu koji targetira žene istog imena (Emili Vander) pre nego što ih sve pobije, suočavajući se s teškim saznanjem da u ovom poslu, uprkos tome što ima spisak potencijalnih žrtava, mora da donosi teške odluke i da ipak ne može svakoga da spase. Poslednja provera (Double Check) uvodi pitanje smrtne kazne: Luk saznaje da je čovek koji čeka pogubljenje nevin i pokušava da ga oslobodi, dok mu Vlasti nameću nekoliko drugih slučajeva koje takođe treba rešiti u što kraćem roku. Jurnjava kroz cilj (Final Lap) vodi Luka u izrazito kompetitivni svet profesionalne atletike, gde će morati da upotrebi razne sposobnosti da bi okončao seriju zločina. Šesti nastavak u serijalu, Krvna braća (Blood Brother), uvodi jednu od omiljenih Rouzovih tema – genetiku, a Luku se pruža prilika da se susretne sa davno izgubljenim ocem, koga ne bi ni imao priliku da vidi da upravo njegov otac nije osumnjičen za velikih broj čudnih smrtnih slučajeva u bolnicama. U za sada poslednjem nastavku serijala, Slučaj sedmi: Ubilački klub (Murder Club) Luk je u vrlo nezavidnoj poziciji: pretrpeo je teško oštećenje mozga i izgubio je svog vernog Malka. Pre nego što se oporavio od operacije, dobio je novog mobilnog asistenta i novi zadatak. Naizgled jednostavan slučaj vodi ga u birokratsko srce sistema, do nastradale radnice bliske vladajućim strukturama, u čiju smrt su umešane kolege, a izgleda i sam sistem Vlasti. Istovremeno, Luk i Džejd su preduzeli sve što im je zakon dopuštao da promene odluku Komiteta za uparivanje i sada čekaju odluku. Ovaj roman će razrešiti mnoga pitanja koja je serijal postavio, ali ostaviće dovoljno nedoumica da čitaoci željno iščekuju nove nastavke.

    Svoj veliki internacionalni uspeh Rouzovi romani delom duguju ekspanziji distopijskih romana za mlade u čitavom svetu, koje poslednjih godina sve više čitaju i odrasli. I s dobrim razlogom: svetu je potreban novi pogled na budućnost ljudske civilizacije u kojoj etički, emotivni i kognitivni razvoj čovečanstva ne prati nesrazmerno ubrzani razvoj tehnologije. A upravo su etika, emocionalnost i samosvest osnove ljudskosti. Romani koji nude sumornu viziju budućnosti, u kojoj su potlačene mase primorane da se bore za svoju slobodu i za očuvanje ljudskosti – nalaze na svim listama bestselera ali i nagrađivanih knjiga.


[1] Svi citati preuzeti su sa Rouzovog sajta www.malcolmrose.co.uk (Prim. ured.)

 

 

SEDŽVIK, MARKUS

Marcus-Sedgwick-012
   Engleski pisac i ilustrator Markus Sedžvik rođen je 1968. godine u Istočnom Kentu. Slavu je stekao romanima za tinejdžere, u kojima se pojavljuju elementi magije, horora, bajke, naučne fantastike i distopije.
Karijeru je započeo u izdavaštvu, kao prodavac i urednik. Počeo je da piše 1984. godine. Kao tinejdžer, Sedžvik je bio fasciniran gotskom supkulturom i iz tog perioda ostalo mu je interesovanje za vampire, groblja, čarobnjake koji sklapaju pakt sa demonima, nordijske devojke s magičnim moćima, svet potopljen posle globalnog zagrevanja i slične mračne teme.
   Sedžvikov prvi roman Potopljena zemlja (Floodland, 2000), nazvan po istoimenom albumu benda Sisters of Mercy iz 1987, dobio je Branford-Boase nagradu za debitantski roman godine. Glavna junakinja romana je devojčica Zoe, rođena na ostrvu koje je bilo deo Engleske pre nego što se podigao nivo okeana, i koja pokušava da preživi na drugom ostrvu u potrazi za ograničenim izvorima hrane.
   Horor roman Veštičje brdo (Witch Hill, 2001) doneo je Sedžviku nekoliko nominacija za nagrade. Mračni konj (The Dark Horse, 2001), roman zanovan na motivima nordijske mitologije, potvrdio je da se pojavilo novo ime među najcenjenijim savremenim britanskim piscima i našao se u užem izboru za sve tri najznačajnije britanske nagrade: Gardijanovu, Blue Peter i Karnegijevu medalju (2002. godine).
   Sedžvik je pisao i antiratne romane sa radnjom smeštenom u vreme Prvog svetskog rata, kao što su Kukavice (Cowards, 2003) i Predskazanje (The Foreshadowing, 2005). Sedžvikovim delom ipak dominiraju natprirodno i fantastika, a ogromnu popularnost među tinejdžerima duguje pre svega mračnim, fantastičnim temama. Nizali su se komercijalno uspešni romani, svaki nominovan za nekoliko prestižnih nagrada: Knjiga o danima mrtvih (The Book of Dead Days, 2003) i Pesma mača u ruci (My Swordhand Is Singing, 2006, koja osvojila Booktrust Teenage Prize 2007. godine), Crveno kao krv, belo kao sneg (Blood Red, Snow White, 2007), Revolver (Revolver, 2010), Bela Vrana (White Crow, 2011) i Sreća prati lude (Lunatics and Luck, dobitnik Blue Peter Book Award 2011. godine).
   Sedžvik se, zahvaljujući romanu Krv zimske noći (Midwinterblood, 2011), po peti put našao u užem izboru za Karnegijevu medalju. Radnja ovog romana počinje 2073. godine, kada novinar Erik posećuje misteriozno Ostrvo Blaženih, za koje se veruje da na njemu niko ne stari i da se deca ne rađaju. Erik se na ostrvu zaljubljuje u prelepu Merl, i upada u vrtlog tragičnih događaja koji seže daleko u prošlost. Prokletstvo njihove ljubavi potiče iz davnina, pre mnogo života, kada je jedan kralj odvojen od svoje kraljice i pogubljen. Duše kralja i kraljice lutaju kroz vekove tražeći način da budu zajedno i sreću se i zavole: kao majka i sin, umetnik i dete, ljubavnici, žrtve vampira – uvek se iznova približavajući onome što su tragično izgubili. U sedam povezanih priča iz različitih epoha, pratimo Erika i Merl kako, prolazeći kroz mnoge reinkarnacije, pronalaze jedno drugo, u nadi da nešto može da prekine začarani krug beskrajne krvi. Američko izdanje romana Beskrajna krv dobilo je 2014. godine nagradu Michael L. Printz, koju dodeljuje Američko udruženje biblioteka.
    Markus Sedžvik je takođe dva puta dobijao Počasnu Michael L. Printz nagradu, za Revolver 2011. i za Nebeski duhovi (The Ghosts of Heaven, 2016) i tako postao pisac sa najviše odlikovanja u istoriji najprestižnije američke nagrade za stvaralaštvo za omladinu.
    Sedžvik je autor nekoliko slikovnica, a ilustrovao je i zbirku mitova i narodnih priča za odrasle. Napisao je i rimovanu verziju Andersenove bajke Carevo novo odelo. U saradnji s bratom Džulijenom (Julian Sedgwick) i ilustratorom Džonom Higinsom (John Higgins) objavio je strip Mračni satanski mlinovi (Dark Satanic Mills, 2013).
    Pored pisanja romana i scenarija za stripove, Sedžvik piše i književne recenzije za britanski The Guardian, drži kurseve kreativnog pisanja i sa bratom radi na zajedničkim filmskim projektima. Zanimljivo je da se Sedžvik bavi i kamenoklesarstvom i drvorezom, te da je uradio ilustracije u drvorezu za nekoliko knjiga. U slobodno vreme glumi i svira bubnjeve kao član putujuće trupe International Band of Mystery, inspirisane komičnim filmovima o Ostinu Pauersu.

 

 

ŠRUT, PAVEL

pavel-srut
Pavel Šrut, češki pesnik, prevodilac, kolumnista, autor brojnih knjiga za decu i muzičkih tekstova, rođen je 1940. godine u Pragu. Po završetku studija anglistike i hispanistike, radio je kao urednik u izdavačkoj kući Naša armija. Međutim, brzo je napustio posao i od 1972. godine radi kao slobodni prevodilac. Posebno su hvaljeni njegovi prevodi pesnika Dilana Tomasa, D. H. Lorensa, Leonarda Koena, Džona Apdajka i Federika Garsija Lorke. Ne računajući dugogodišnji angažman na radio-stanici Vltava, Šrut do danas nije prihvatao stalni posao, da bi imao vremena da se posveti pisanju, pre svega poezije i dečjih knjiga. Pisao je i muziku za čuvene češke rok bendove, a u poslednjih dvadeset pet godina piše i feljtone i književne prikaze. Živi u gradiću Zdice.
   Pavel Šrut je počeo da objavljuje poeziju šezdesetih godina prošlog veka, u vreme kad je Čehoslovačka bila pod sovjetskom okupacijom. Bilo je to teško vreme za pesnike – većini nije bilo dozvoljeno da objavljuju ništa osim knjiga za decu, jer su vlasti strahovale od revolucionarnih, disidentskih ideja u njihovim stihovima. Neki autori, poput Šruta, dovijali su se objavljujući samizdate – izdanja gde je autor i izdavač i jedina odgovorna osoba za sadržaj knjige. Osim toga, okretali su se nenadziranom terenu književnosti za decu, nalazeći načina da svoje ideje provuku kroz dečje knjige. Zato je za češku književnost tog perioda karakteristično da često ima neki „skriveni“ sloj namenjen odraslima raspoloženim za ozbiljno, disidentsko štivo. Moglo bi se reći da je prinudna usmerenost najvećih literarnih talenata na dečje knjige doprinela visokom kvalitetu književnosti za decu koju je stvarala Šrutova generacija „zabranjenih“ pesnika.
   Vremena su se promenila i danas književnici koji su živeli iza „gvozdene zavese“, kako se naziva totalitarni komunistički režim u zemljama Varšavskog bloka, mogu slobodno da pišu i objavljuju knjige. Poezija Pavela Šruta čita se širom sveta, a on se smatra jednim od najznačajnijih čeških pesnika. Dobitnik je prestižnih nagrada, poput Seifertovy ceny (2000) i Ceny Karla Čapka (2012). Čuvene su njegove zbirke pesama Brožované básně (Broširane pesme) i Zlá milá: Scénář k básni (Zla mila: scenario za pesmu).
   Uprkos pesničkoj slavi i internacionalnom uspehu, Pavel Šrut nikada nije prestao da piše za decu. Stvaralaštvo za decu – poezijа, drame i romanи – predstavlja najveći deo njegovog književnog opusa. Šrut je 2010. godine nominovan za Medalju Hansa Kristijana Andersena, najznačajniju internacionalnu nagradu za stvaralaštvo za decu, poznatu kao Mali Nobel i iste godine dodeljena mu je specijalna nagrada Zlatá stuha za životno delo.
Čuvene su njegove knjige Mačka u violini (Kočka v houslích, 1969), Mali Tom i Veliki Tom, i druge veoma američke priče (Prcek Tom a Dlouhán Tom a jiné velice americké pohádky, 1990, 2010), Velika knjiga čeških priča (Velká kniha českých pohádek, 2003) i Priče braće Zeca i druge priče (Pohádky brášky Králíka a další, 2007).
Pavel Šrut često sarađuje s ilustratorkom Galinom Miklinovom (Prag, 1970), koja je dočarala i svet čarapokradica. Posle uspeha prve zajedničke knjige Paukčić Paja (Pavouček Pája, 2001), kao plod njihove saradnje nastalo je osam knjiga od kojih su najznačajnije Veliko namćorisanje (Veliký tůdle, 2003) koja je 2004. godine dobila nagradu Zlatá stuha, zatim Čudovišta i monstrumi (Příšerky a příšeři, 2005), kao i dve knjige koje su se našle na počasnoj listi IBBY: Mačji kralj (Kočičí král, 1992, 2009) i Veronika i kokosov deka (Verunka a kokosový dědek, 2004). Vrhuncem njihovog stvaralaštva ipak se smatra knjiga Čarapokradice (Lichožrouti, 2008), koja je dvaput dobila najznačajniju češku literarnu nagradu Magnesia Litera: 2009. godine proglašena je Najboljom knjigom za decu a 2011. Najboljom dečjom knjigom prve decenije 21. veka. Nastavak ove knjige, Povratak čarapokradica (Lichožrouti se vracejí, 2010), našao se u užem izboru za nagradu Zlatá stuha. Knjige o čarapokradicama doživele su neverovatan internacionalni uspeh, a ova mala stvorenja postala su toliko popularna da su izašla iz knjige i danas žive i u stripovima, animiranim filmovima i lutkarskom pozorištu. Na specijalnom sajtu (www.lichozrouti.cz) obožavaoci mogu da pročitaju najnovije vesti, pogledaju klipove i diskutuju o događajima iz sveta čarapokradica.

 

 

VILSON, DŽEKLIN

dzeklin vilson
DŽEKLIN VILSON  je rođena 1945. kao Džeklin Ejtken, u Batu, u Velikoj Britaniji. Počela je da piše veoma rano: svoj prvi „roman” od dvadesetak stranica napisala je sa devet godina. Nije naročito volela školu, pa ju je napustila sa šesnaest godina. Zaposlila se najpre u izdavačkoj kući, zatim je dve godine radila kao novinarka, a onda se konačno posvetila pisanju. Napisala je nekoliko kriminalističkih serijala i brojne predstave koje su se izvodile na Radiju 4, ali su joj tek knjige za mlade donele svetsku slavu i značajne nagrade. Džeklin vodi radionice kreativnog pisanja za decu. I sama strasna čitateljka, u svojoj biblioteci ima preko petnaest hiljada knjiga! Živi u Kingstonu na Temzi i ima jednu kćer.
Godine 2002. Džeklin Vilson je dodeljen Orden Reda Britanskog carstva za zasluge u obrazovanju u školama, a od 2005. do 2007. nosila je titulu Dečjeg laureata. Tokom svog mandata zalagala se za objavljivanje više knjiga za slepe. Dobila je nekoliko počasnih doktorata. Godine 2008. dobila je i plemićku titulu, pa je sada Dama Reda Britanskog carstva (DBE).
Džeklin Vilson je napisala stotinak knjiga za decu i omladinu, a mnoge od njih su ekranizovane. Dobila je prestižnu Smarties nagradu; nagradu Children's Book za roman Dvostruka igra (Double act), koji se našao i u užem izboru za Karnegijevu medalju; nagradu Blue Peter po izboru publike za Priču o Trejsi Biker 2002. godine; Gardijanovu nagradu za dečju književnost za roman Ilustrovana mama, koji je 1999. proglašen najboljom knjigom za decu u Velikoj Britaniji.
Knjige Džeklin Vilson govore o savremenoj deci koja se nose sa svakodnevnim problemima, suočena sa smrću ljubimca (The Cat Mummy), razvodom roditelja (The Suitcase Kid), njihovom bolešću (Ilustrovana mama) ili napuštanjem (knjige o Trejsi Biker). Džeklin Vilson se bavi svim osetljivim temama o kojima roditelji oklevaju da razgovaraju s decom: gubitkom prijatelja, tugom za preminulom drugaricom (Vicky Angel), batinama i bežanjem od kuće (Tajne), homoseksualnošću (Poljubac), položajem dece sa specijalnim potrebama (Žurke u pidžamama). Njeni junaci uglavnom potiču iz nekompletnih ili nefunkcionalnih porodica, pa se pored uobičajenih teškoća koje prate odrastanje, suočavaju i sa ozbiljnijim problemima.
Džeklin Vilson najčešće piše u prvom licu, tonom kojim bi se dete poveravalo svojim vršnjacima, zbog čega se mladi čitaoci lako identifikuju s njenim junacima. Zahvaljujući retkom daru da o ozbiljnim životnim temama pripoveda zabavno i bez tračka sentimentalnosti, bez pridikovanja i s nesvakidašnjim razumevanjem dece, njihovog načina života i problema koji ih okupiraju, Džeklin Vilson je postala jedan od najomiljenijih pisaca za mlade na planeti.
 
 

 

 

Copyright 2012. izdavačka kuća ODISEJA Dobračina 5, 11000 Beograd | tel.+381 11 26 20 521 | +381 11 33 73 960 | fax. +381 11 26 21 375