KAZDEPKE, GŽEGOŽ

kazdepke
GŽEGOŽ KAZDEPKE je poljski pisac, scenarista i novinar. Rođen je 1972. godine u gradu Bjalistoku. Studirao je novinarstvo i političke nauke na Univerzitetu u Varšavi. Radio je kao glavni urednik dečjeg lista Świerszczyk (Mali cvrčak). Živi u Varšavi. Napisao je više od pedeset knjiga za decu. Veoma su popularni njegovi serijali o detektivu Pozitivcu (2007–2017) i o blizancima Bubi i Kubi (2004–2015), a najviše od svih, naravno, knjige o Kasperu i njegovom luckastom tati: „Kasperijada. Priče za mangupe i one druge” (Kacperiada. Opowiadania dla łobuzów i nie tylko, 2001) i „Kasper iz fioke” (Kacper z szuflady, 2013). Kad se pojavila „Kasperijada”, deca su bila toliko oduševljena da je knjiga postala „Dečji bestseler 2001. godine”. Odraslima se jednako svidela, pa je knjiga osvojila najvažniju poljsku nagradu za književnost za decu „Kornel Makušinski” i uvršćena je na počasnu listu najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY. Od tada je ime Gžegoža Kazdepkea poznato širom sveta.
 
Kazdepke piše i zabavne obrazovne knjige za decu na razne teme: o matematici, abecedi, bontonu, mitovima i legendama, dečjim pravima i osećanjima, o tome kako se rađaju deca... Zahvaljujući svom daru da uči kroz zabavu i igru, Kazdepke je dobio brojne nagrade za popularnu nauku za decu, a najvažniju „Edukacija XXI” dobijao je dvaput, 2003. godine za knjigu „Šta znači… 101 zanimljiva priča koja će nam omogućiti da razumemo značenje nekih izreka” i 2004. za knjigu „Bonton: umetnost lepog ponašanja za decu”.
     Gžegož Kazdepke posebno voli da uči decu zanimljivim stvarima o svetu oko nas i u nama, pa su i mnoga njegova književna dela satkana tako da, u stvari, navode decu da nauče nešto novo. Na primer, serijal o blizancima Bubi i Kubi (za koje se ne zna uvek ko je muško a ko žensko) uči decu kako da se snađu u raznim situacijama, kad se razbole, kad putuju, kad se posvađaju, kad spremaju novogodišnji maskenbal, kad pođu u školu... Knjige o detektivu Pozitivcu sadrže po nekoliko „kriminalističkih” zagonetki koje deca sama mogu da reše prateći trag Pozitivca. Zagonetke se odnose na različite pojave sa kojima se deca svakodnevno susreću, na primer, kako hladnoća polomi vazu na terasi. Čitav serijal podstiče decu da logično razmišljaju i da sami izvlače zaključke. Kazdepke je otkrio veliku tajnu: deca obožavaju da uče nove stvari i vole da se smeju, a kad se te dve stvari spoje, nastaju najbolje knjige za decu.
   U knjigama Gžegoža Kazdepkea uživaju i odrasli, jer znaju da i roditelji odrastaju gajeći decu, uče sa njima i od njih. Zato on ne predstavlja odrasle kao sveznajuća i svemoguća bića, koja imaju odgovor na svako pitanje, kojima ništa nije teško i koji su stvoreni odgovorni, niti decu kao nesposobne neznalice i slabiće kojima se sve prašta. Naprotiv, odgovornost se uči i razvija, i ne dolazi lako ni deci ni odraslima. Ni roditelji ne vole da ustaju rano, ali ustaju da bi odveli decu u vrtić, pa nekad i zakasne, zadremaju kad ne treba, i moraju mnogo da se trude da ispune sve obaveze. Isto tako, i deca moraju da se trude kao mame i tate, i nemaju poštedu zato što su mali. Kad mama zatekne Kaspera i tatu skroz musave kako prave Sneška, kaže: „Na šta to ličite?! Mokri, prljavi, znojavi! Kaspere, ne čudi me to što se tata glupira, ali zašto i ti radiš to isto?” Jer deca treba da budu pametnija od roditelja, a često i jesu.

Kasperijada je odličan način da se uđe u svet Gžegoža Kazdepkea čije se knjige s pravom ubrajaju u najbolje savremeno evropsko stvaralaštvo za decu i njihove mame, tate, bake, deke, vaspitače i sve koji vole decu.

 

 

KONSTANTINOV, GEORGI

Georgi Konstantinov CB

Bugarski književnik Georgi Konstantinov u svojoj zemlji je poznat pre svega kao pesnik, dok se u svetu proslavio knjigama za najmlađe čitaoce.
Rođen je 1943. godine u Plevenu. Diplomirao je bugarski jezik na Univerzitetu u Sofiji. Radio je na Bugarskoj nacionalnoj televiziji (BNT), a zatim kao zamenik glavnog urednika u listu Narodna mladež, i glavni urednik časopisa Rodna reč i Plamen. Bio je zamenik ministra kulture, i glavni sekretar Udruženja bugarskih književnika (SBP), a od 2000. do 2014. godine bio je predsednik bugarskog PEN-a.
Dobitnik je brojnih priznanja, među kojima su Nagrada Udruženja bugarskih književnika (1979, 1983), Nacionalna nagrada za dečju književnost (1978), Nacionalna nagrada „Petko R. Slavejkov” za dečju književnost (2001), Nagrada za doprinos dečjoj književnosti „Konstantin Konstantinov” (2006) i Nagrada „Geo Milev” (2007). Dva puta je nominovan za Medalju Hansa Kristijana Andersena (1994, 1996), najvažniju međunarodnu nagradu za životno delo u oblasti stvaralaštva za decu i mlade.
Objavio je tridesetak zbirki poezije za odrasle a njegovi stihovi našli se u brojnim antologijama svetske poezije. Konstantinov piše angažovanu poeziju, često satiričnu, i bavi se položajem građanina u savremenom društvu, uvek sa optimizmom i verom u bolju budućnost. Više od 200 njegovih pesama pretočeno je u hitove poznatih bugarskih muzičkih izvođača.
Pisao je i poeziju za decu, ali retko, jer je verovao da deci treba pričati priče, a to je lakše u proznim delima. Iako je Konstantinov napisao samo nekoliko knjiga za decu, sve su postali savremeni klasici bugarske dečje književnosti i našle mesto u bugarskoj školskoj lektiri. Najpoznatije su Magarac s krilima (Магаре с крила, 1983), Priče o Rumpi-Rumpu (Приказки за Румпи-Румп, 1990) i njegovo najpopularnije i najprevođenije delo Doživljaji riđeg gusara Tufa (Приключенията на Туфо рижия пират, 1980–1997). Zapravo, priče o Tufu nastajale su preko dvadeset godina (1980–2006). Godine 1980. objavio je dužu pripovetku Tufo, riđi gusar (Туфо, рижия пират), i njen munjevit uspeh inspirisao je Konstantinova da je doradi i dopiše nove priče, dok nije uobličio istoimeni roman za decu, objavljen 1987. godine. Roman Tufo, riđa zvezda: novi doživljaji (Туфо, рижата звезда: Нови приключения) objavljen je 1995. godine. Svaka sledeća knjiga o Tufu sadržala je sve stare avanture i poneku novu, pomalo prerađene, jer je Konstantinov uvek modernizovao tekst i prilagođavao ga novim generacijama.
Odisejino izdanje prevod je izdanja iz 2016. godine, poslednjeg koje je autor doterao, i sadrži sve Tufove doživljaje.
Kao i mnogi drugi poznati pisci, Georgi Konstantinov je počeo da piše za decu – uz svoje dete. Zabavljao je svog sina Konstantina veselim pričama, između ostalog avanturama riđeg mačora koji upada u razne nevolje širom sveta, čiji je lik inspirisan nestašnim riđim kućnim ljubimcem porodice Konstantinov. Georgi je odlučio da smešne priče o riđanu ponudi i drugoj deci. Trebalo je još samo naći neobično, upečatljivo ime za tog jedinstvenog mačora. Pomogao mu je prijatelj slikar, kome se dopala epizoda sa vanzemaljcima, pa je pomenuo NLO (neidentifikovani leteći objekat) koji se na engleskom piše UFO (unidentified flying object), što ga je podsetilo na tufo – bugarski naziv za grm koji u jesen poprima jarkoriđu boju, kao krzno glavnog junaka. I tako je Tufo dobio ime.
A pesnik za odrasle okrenuo se prozi za decu. Smatrao je da deci, radoznalim bićima koje zanima sve na svetu, treba pričati duhovite i zanimljive priče u kojima se ista stvar osvetljava sa raznih strana, kroz nekoliko povezanih događaja. „Možda zato i vole Tufa”, kaže Konstantinov. Tufo je i sam kao dete, samo što dobija priliku da iz prve ruke iskusi mnogo toga o čemu deca mogu samo da maštaju: plovidbu gusarskim brodom, let u svemir, cirkusku slavu i prijateljstva sa mnogim neobičnim likovima. Tufo kaže: „Kod kuće je najlepše, jer odande možeš da pobegneš”. Knjige o Tufovim doživljajima deci nude priliku da kroz književnu avanturu pobegnu od kuće i dožive neverovatne stvari, ostajući sve vreme u sigurnosti svog doma. A kada porastu, otisnuće se i sama u svet i doživeti možda još neobičnije i luđe pustolovine. Jer knjige poput Tufa kod dece bude radoznalost, razvijaju avanturistički duh i osnažuju veru u sebe. Istovremeno, Tufo pokazuje deci i da treba da budu srećna što imaju dom, mogućnost da pogreše, da biraju vlasti slobodnim izborima, a naročito što mogu da se obrazuju, jer to nije dostupno svima, a svako znanje će im nekada dobro doći. Iako neobrazovan i nestašan, Tufo nepogrešivo razlikuje dobro i zlo, spreman je uvek da pomogne i ima neiscrpni rezervoar saosećanja sa svim bićima koje sreće, ma koliko drugačija bila od njega. Konstantinov je razumeo još jednu važnu stvar: iako će deca uvek želeti da istražuju svet i otkrivaju nove stvari njihov svet se menja, mašta se o drugim stvarima, a misterije iz vremena detinjstva njihovih roditelja zamenile su nove. Zato je Konstantinov neumorno radio na modernizaciji teksta. Na primer, u prvoj verziji Tufo se pojavio na crno-belom televizoru, pa je Kosta trčao kod komšije da na televizoru u boji proveri da li je to njegov riđi mačak. U savremenim verzijama, crno-beli televizor je nestao, jer malo koje dete danas može da ga zamisli.
„Neke dečje knjige ostavljaju trag u našoj duši, ali kada ih čitamo kasnije u životu, čini nam se da su izgubile šarm. Srećom, postoje knjige koje ne gube
privlačnost i posebnost”, kaže Konstantinov, i zato takvim knjigama treba pomoći da komuniciraju sa savremenom decom.
Doživljaji riđeg gusara, Tufa i dalje, trideset godina od nastanka, obogaćuju i uveseljavaju detinjstvo svakog čitaoca.
 

 

 

 

KRAJČEVIĆ, SPOMENKA

SPOMENKA
Spomenka Krajčević rođena je 1949. u Beogradu, gradu koji je obeležio njen život i njeno stvaralaštvo. Posle studija Opšte književnosti sa teorijom književnosti, magistrirala je na Katedri za germanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu (1973). Dvadeset godina radila je u Tanjugu, najpre kao prevodilac, potom kao urednica privredne redakcije. Uporedo se bavila i književnim prevođenjem a danas je jedan od najistaknutijih srpskih prevodilaca s nemačkog.

Za prevod knjige Austerlic V. G. Zebalda dobila je prestižnu nagradu „Miloš Đurić” (2009). Da postoji nagrada za prevod književnosti za decu, sigurno bi je dobio Spomenkin prevod kultnog dela Paula Mara Ujka Florijanov leteći buvljak koje je, premda izuzetno cenjeno i popularno na nemačkom govornom području, smatrano neprevodivim, dok se nije pojavio prevod na srpski. Treba pomenuti i njene prevode dela Bernarda Šlinka (Čitač, Bekstva od ljubavi, Povratak kući, Vikend, Gordijev čvor, Letnje laži) i Marlen Haushofer (Kako smo ubili Stelu), Elijasa Kanetija (O smrti), Kristine Nestlinger (Hugo, dete u najboljim godinama; Gost iz Engleske, Kad se umeša mislilac, Od ponedeljka će sve biti drugačije), Mihaela Endea (DŽim Dugme i Luka mašinovođa), kao i dnevnika Maksa Friša, čije su romani svojevremeno bili tema njenog magistarskog rada.

Osamdesetih godina oko časopisa za decu Tik-Tak okupila se grupa autora koji su bitno uticali na formiranje savremene srpske scene stvaralaštva za decu. Spomenka Krajčević je tako zakoračila u svet književnosti za decu najpre kao saradnik u časopisu Tik-Tak, a zatim kao urednica u izdavačkim kućama Zepter Book World i Draganić, gde je uređivala časopise Veliko dvorište i Malo dvorište. Objavila je dve zbirke priča za decu: Tajni život životinja (Nolit, 1986) i Vrteška (Nolit, 2001).

Za odrasle je počela da piše mnogo kasnije. Junak i tema njenih impresionističko-putopisnih zapisa, Beograd, predstavljen je kroz tri knjige: Kalemegdan izbliza (2008), Krugom dvojke (2010) i Šetnje Adom (2014). Putopisi se obično pišu o dalekim, egzotičnim predelima. Spomenka Krajčević pokazuje da se može putovati i po rodnom gradu, po vertikali i horizontali – kroz njegove predele, njegovu istoriju, legende, arhivsku građu, odsjaje u svesti posmatrača. Umesto putopiscu-prolazniku, grad se ovde otkriva pažljivom, stalno prisutnom posmatraču, koji upija poznate predele, istražuje njegove slojeve i gradi nove, sopstvenim doživljajima ili domišljanjem. NJen pripovedač, šetač, vraća se istim mestima, ali on sam nikada nije isti, jer je uslovljen diktatima različitih raspoloženja i slojevima iskustva. Tako se u prustovskoj percepciji menjaju i sami prizori. Scene su povezane naizgled nasumičnom radnjom – šetnjom. Međutim, u autorkinom doživljaju šetnje nema ničega nasumičnog i slučajnog, već je to, naprotiv, kreativni, izražajni čin, iskaz nastao odabirom ponuđenih mogućnosti, konotativno obojen raspoloženjem šetača. U prvoj knjizi beogradskih putopisa, Kalemegdan izbliza, sažeto je njeno viđenje šetanja:

Različite putanje i načini hoda upućuju i na razlike u onome što se na Kalemegdanu traži i nalazi. Što, onda, znači da je Kalemegdan, budući za svakog, pa i u svakoj prilici, drugačiji, podloga za verzije koje stvaraju njegovi šetači.

Po povratku sa jedne zimske šetnje naletela sam na potvrdu slike koja mi je još bila pred očima. U knjizi Prakse svakodnevnog života  Mišel de Serto kaže otprilike sledeće: grad je jezik, riznica mogućnosti, a hodanje je čin govora tog jezika. Za svoje šetače, i Kalemegdan je jezik.

Koristeći Beograd kao jezik, kako trilogija odmiče, šetnjom ispisane rečenice postaju sve ličnije, a doživljaji, impresije, domišljanja i asocijativni nizovi sve slobodniji. To, paradoksalno, knjigu Šetnje Adom čini istovremeno ličnijom, više autobiografskom, i literarnijom, manje putopisnom a bližoj umetničkoj prozi. Žanrovskoj složenosti dela doprinosi i položaj pripovedača: on nije samo junak, već i deo predela, neko ko vizuelno i značenjski obeležava staze kojima redovno prolazi. Spomenka Krajčević, figura koja u određeno doba dana i godine brzim hodom promiče Kalemegdanom ili Adom, postala je jedan od gradskih repera, pojava koja se gotovo izvesno može očekivati, poput spomenika koji sačekuju prolaznike na beogradskim ćoškovima.

Kada se šetnja gradom prelama kroz svet ovakvog, naročitog pripovedača, koji je oblikuje svojim bogatim čitalačkim i životnim iskustvom, svojom protestantski odgovornom potrebom da utvrdi i proveri istorijske tragove, i stidljivim ali nesavladivim porivom za stvaranjem – nastaje složena slika grada kao polazišta i ishodišta brojnih priča.

Prizori su inspiracija ili pre pokretač za priče koje ne moraju imati nikakve veze s realnošću osim varnice koje su upalile u svesti šetača. Upravo su te kratke prozne crtice, književna nadgradnja faktografske građe, ono što očarava u knjigama Spomenke Krajčević. Tek nagoveštene u delu Kalemegdan izbliza, raštrkane po Krugu dvojke, konačno su pronašle svoje mesto u knjizi Šetnje Adom, gde prožimaju čitavo narativno tkivo u savršenoj ravnoteži s onim drugim, nefikcionalnim sastojkom. Scene su mahom osvetljene lakom, difuznom duhovitošću, bilo da se romantizovane predstave sagledavaju s ironijske distance, bilo da komični obrti izviru iz životnih situacija. Ima u njima i cinizma, i impresionističkog poleta da se brzo, pre nego što nam promakne pred očima, uhvati nešto važno – lepota, paradoks, neka činjenica života, ima i poigravanja s bezbrojnim mogućnostima razvoja događaja koju samo književnost nudi prkoseći ograničenosti stvarnosti, ima i poetskih slika, i zanimljivih anegdota. Preplitanjem svih tih elemenata nastaje specifična, uznemirujuća i zanosna proza po kojoj se Spomenka Krajčević prepoznaje.

 

 

LINDGREN, ASTRID

astrid lindgren
ASTRID LINDGREN je najomiljenija švedska i jedna od najvećih svetskih autorki knjiga za decu, čija su dela promenila književnost za mlade. Pamtimo je po junakinji Pipi Dugoj Čarapi i po neumornoj borbi za prava dece i životinja. Jedna mala planeta dobila je ime po njoj, a delovi švedskog satelita nazvani su po njenim
junacima. Njeno mišljenje su poštovali svi i na njenu inicijativu su menjani zakoni. Nagrada „Astrid Lindgren”, jedna od najvrednijih književnih nagrada za stvaralaštvo za decu, ustanovljena je u njenu čast. Proglašena je za najpopularniju švedsku ličnost u XX veku.
    Astrid Erikson se rodila 1907. kao drugo od četvoro dece. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u malom mestu Vimerbi, u južnoj švedskoj provinciji Smolandu, okružena brojnom porodicom, prirodom i životinjama. Zavolela je prirodu i sva živa bića, i postala strastven borac za prava životinja: na njeno zalaganje 1988. godine donet je Leks Astrid – zakon koji štiti domaće životinje od loših uslova na pretrpanim farmama. Pišući tadašnjem premijeru, Astrid je rekla „Svako prase ima pravo na srećan praseći život.” Njeni roditelji su deci davali mnogo slobode i podsticali ih da pričaju priče, maštaju i čitaju. Sećanja na srećno detinjstvo poslužila su joj kao inspiracija za knjige.
    Sa osamnaest godina, Astrid je dobila sina Larsa i preselila se u Stokholm, gde je provela ostatak života. Udala se za Sture Lindgrena, sa kojim je dobila kćer Karin. Dvadeset pet godina je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjogren i doprinela tome da u Švedskoj bude objavljeno mnogo dobrih knjiga za decu. Iako je počela da piše kasno, u trideset sedmoj godini, proslavila se pišući za decu. Već njen drugi roman, „Pipi Duga čarapa” (1945), postao je svetski hit. Astrid je postala omiljena i obožavana. Dobijala je svakodnevno hrpe pisama od čitalaca i dok god je imala snage, sama je odgovarala na njih.
    Njeno mišljenje je uvažavala i vlada kad je krojila zakone. Astrid se posebno borila protiv fizičkog kažnjavanja dece. Doprinela je donošenju zakona 1979, po kojem se u Švedskoj zabranjuje fizičko nasilje nad decom i na koji su njeni zemljaci naročito ponosni. Astrid Lingren je napisala osamdeset sedam knjiga, na osnovu kojih je snimljeno osamnaest filmova. Njena najpoznatija dela su: „Pipi Duga Čarapa” (1944), „Majstor detektiv Blomkvist” (1946), „Moj sin Mio” (1954), knjige o deci iz Galamdžijske ulice – „Luckasta Lota” (1958) i „Lota pravi lom” (1961), „Karlson na krovu” (1955), „Razmo u skitnji” (1956), „Emil iz Leneberja” (1971), „Braća Lavlje Srce” (1973) i „Ronja, razbojnička kći” (1981). Nagrađena je svim najvažnijim priznanjima za književnost i humanost, među kojima su i Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman „Moj sin Mio” (1956), Medalja Hansa Kristijana Andersena za „Razmus u skitnji” (1958), Zlatna medalja Švedske akademije (1971), Nagrada nemačkih knjižara za mir (1978), Zmajeva povelja – jedna od najvažnijih jugoslovenskih nagrada za književnost za decu (1985), Uneskova nagrada za književnost (1993), a za „posvećenost pravdi, nenasilju i razumevanju manjina, kao i za njenu ljubav i brigu o prirodi” dobila je počasnu nagradu The Right Livelihood Award (1994), koju nazivaju i alternativna Nobelova nagrada. Imala je devedeset četiri godine kada je umrla.

 

NABHAN, VALID

Malta Walid-Nabhan portrait   VALID NABHAN  je rođen 1966. u jordanskoj prestonici Amanu, u palestinskoj izbegličkoj porodici. Njegovi roditelji i rođaci bili su među 700.000 ljudi koji su 1948. godine napustili Palestinu, odmah nakon formiranja samostalne izraelske države. Egzodus gotovo polovine stanovništva, poznat kao „Nakba” (arapski – katastrofa, kataklizma, propast), postao je jedan od ključnih trenutaka u palestinskoj istoriji i kolektivnoj sudbini. Valid Nabhan je odrastao pod snažnim uticajem porodičnog sećanja na taj događaj i preživljavanja njegovih posledica, a kako se školovao i živeo u nekoliko evropskih zemalja, izrastao je u istinskog kosmopolitu čiji su karakter i pogled na svet jednako duboko ukorenjeni u arapsko poreklo i evropsku kulturno-istorijsku baštinu.
Već u Amanu, u školi Ujedinjenih nacija, susreo se sa različitim kulturama, međutim, tamo je iskusio i diskriminaciju, jer su po njegovim rečima u Jordanu palestinske izbeglice bili građani drugog reda. Nikad nije osećao da pripada u Jordanu, niti je poželeo da tamo provede život.
Otišao je u Jugoslaviju, koja je u to vreme davala stipendije mladim Palestincima, i upisao građevinu. Iako je želeo da studira žurnalistiku, Valid se priklonio očevoj želji da mu sinovi postanu inženjeri. Naučio je srpskohrvatski jezik koji govori i danas. Međutim, već posle godinu dana studija, zaključio je da ne želi da bude inženjer i vratio se u Jordan. „Razočarao sam oca, ali moja braća su mu ispunila želju i postala inženjeri”, priča Nabhan. Otac nije imao sluha za njegove želje i, po povratku u Jordan, ukinuo mu je finansijsku podršku. Kako više nije bio student, Valid je morao na odsluženje vojnog roka koji u Jordanu traje dve godine. O tom periodu često govori kao o iskustvu koje mu je promenilo život. Posle šest meseci poliranja oružja u kasarni, prebačen je u pustinju. „Morali smo da stražarimo čitavu noć, u mrklom mraku, gde vam i šuškanje papira uteruje strah u kosti. Međutim, tokom tih zvezdanih letnjih noći, osetio sam kako u meni nešto previre: misli, potreba da pišem, a pre svega moji stihovi”, seća se Valid. „Šta možeš da radiš u ta tri sata pustoši? Ništa osim da se suočiš sa sobom.“ Vojska je škola života, kaže Valid: „U mojoj jedinici bilo je ljudi svih fela – doktora, inženjera, advokata, lopova, brbljivaca, nepismenih, i morao si da se snađeš u toj raznorodnoj ekipi da bi preživeo.” Vojska mu je, kako kaže, postavila unutrašnji časovnik, pa i dan-danas ustaje u pet ujutru, sat vremena pre nego što stigne na posao u mlekaru gde radi kao mikrobiolog.
Posle vojske, 1990. godine, Valid Nabhan je otišao na Maltu. Njegov brat Ahmed radio je u to vreme u palestinskoj ambasadi na Malti kao radio-operater. „U to vreme retko je ko i čuo za Maltu, a ako jeste, čuo je zbog Mintofa. Čudno, jer imamo staru izreku ‘kao da zoveš na molitvu na Malti’. Izreka je nastala zbog verovanja da muslimani nisu uspeli da preobrate u islam ni jednog jedinog Maltežanina.” Upisao je studije mikrobiologije. Radio je u bolnici gde je brzo naučio malteški jezik. Maltu je odmah zavoleo i poželeo da se uklopi: „Ljudi koji putuju upadnu u zamku da misle da su negde samo u poseti, samo u prolazu, i ubede sami sebe da nisu deo te zemlje. Skončaju tako što sami sebe marginalizuju a onda optuže zemlju domaćina da ih nije integrisala. Ne može se živeti na margini, moraš prosto uroniti u svet oko sebe. Ja sam se oduvek osećao kao deo ovog [malteškog] naroda.” I sam „serijski migrant”, veruje da mnogi migranti na Malti prave tu grešku. „Rasizam je odvratan, ali diskriminacija je dvosmerna ulica.”
Nabhan je koristio svaku priliku da se obrazuje: na bristolskom univerzitetu završio je studije biomedicine 1998. godine a 2003. na Malti stekao master diplomu iz oblasti ljudskih prava i demokratizacije. Skrasio se na Malti, koju smatra svojom domovinom, ali na pitanje o svom nacionalnom identitetu nema jednostavan odgovor: „Veoma mi je teško da tačno odredim svoj kulturni identitet. Posle 25 godina života na Malti, osećam se kao hrišćanin, iako sam odgajan kao musliman”, kaže pisac koji tvrdi da nije religiozan.  
Kontroverzni odnos prema religiji dovodio ga je u žižu javnosti možda i češće nego njegova literarna dostignuća. Javno je osuđivao svaki religijski fundamentalizam, pa i islamski, što nije dobro shvaćeno među radikalnijim delovima izuzetno brojne arapske zajednice na Malti, koja ga je proglasila muslimanskim jeretikom. Više puta je ulazio u otvoreni sukob sa predstavnicima muslimanskih zajednica, naročito sa Baderom Zinom koga je javno nazivao islamskim fundamentalistom. Nabhan se javno protivio izgradnji nove džamije, tvrdeći da će dve džamije izazvati nepotrebnu podelu među muslimanima. Usred sukoba sa Zinom i televizijskih duela, demoliran je Nabhanov automobil ali je on prošao bez povreda. Najviše reakcija izazivao je njegov mnogo puta javno izrečen stav da muslimani na Malti ne bi trebalo da se mole na javnim mestima, iz poštovanja prema svojim hrišćanskim domaćinima. To je izazvalo bes i kod umereno religioznih muslimana, koji su se našli uvređeni tezom koja apriori poriče postojanje malteških muslimana, odnosno implicira da su svi muslimani na Malti samo „gosti”, dok su njihovi domaćini – svi pravi Maltežani – hrišćani. Nabhanov stav nije naišao ni na odobravanje boraca za ljudske slobode i prava koji se zalažu za pravo veroispovesti i javno praktikovanje religije.
Nije ni čudo što Nabhan kao jedinu pouzdanu, određenu činjenicu o sebi ističe to da je malteški pisac.
Počeo je da da piše kao tinejdžer, profesori i školski drugovi su ga podsticali da razvija talenat. Već je u Jordanu objavljivao kratke  priče i pesme pisane na arapskom jeziku. Međutim, kako je menjao zemlje i jezike, bilo je perioda diskontinuiteta u njegovom stvaralaštvu. Iako je malteški jezik lako i brzo progovorio, mučio se da nauči da piše na njemu. Neobično, premda praktično, odlučio je da pisanje na malteškom vežba upravo tako što će pisati književna dela. Bilo mu je potrebno deset godina na Malti i poznanstvo sa Adrijanom Grimom, osnivačem „Inizjameda”[1], da bi objavio prva dela na malteškom. 
Objavio je dve zbirke kratkih priča na malteškom (Lura d-Dar u Ġrajjiet Oħra li ma Ġrawx, 2009; Leħen tal-Fuħħar u Stejjer Oħra, 2011) i roman koji se nalazi pred vama, Egzodus roda (L-Eżodu taċ-Ċikonji, 2013). Njegova poezija i članci objavljivani su u brojnim časopisima, a prva zbirka pesama Fi Triqti Lejha štampana je 2014. godine. Nabhan prevodi savremenu književnost sa malteškog na arapski jezik i za sebe tvrdi da je malteški pisac.
 
Egzodus roda je najznačajnije Nabhanovo delo. Kaže da je namerno u naslovu upotrebio reč „egzodus” koja reprezentuje izgon izraelskog naroda. (U srpskim prevodima Biblije drugo poglavlje najčešće je prevođeno kao „Izlazak” pa je veza manje očigledna.) A rode, rode su deo sasvim ličnog iskustva, i one sugerišu autobiografsku prirodu knjige. Dok je živeo u Jordanu, sedamnaestogodišnjeg Valida Nabhana probudilo je ogromno jato roda koje je letelo na sever, protežući se s kraja na kraj horizonta, potpuno zaklanjajući nebo. Bila je to pojava koja se viđa jednom u životu (inače, rode migriraju preko Sirije i Turske, a ne iznad Jordana). Iako više nikada nije video rode kad se sele, ta scena se urezala u Nabhanovu svest kao simbol njegovog naroda, ljudi-selica. Nabhan priznaje da je dobar deo zapleta autobiografski, „ali roman se prvenstveno bavi palestinskom melodramom, i svoju porodicu sam uzeo kao primer jer sam znao da su skoro sve palestinske porodice prošle kroz slična iskušenja i stradanje”, kaže Nabhan. „To je priča o junaku koji završi na Malti, o nekome ko je mnogo toga preturio preko glave u prošlosti a nema mnogo čemu da se nada ni u budućnosti. Ima tu i priče o ljubavi osuđenoj na neuspeh. Mnogo malih priča provlači se kroz knjigu, ali velika priča koja ih sve povezuje govori o Palestini i Malti, jer junak nije mogao da se oslobodi prošlosti niti je mogao da ovde izgradi budućnost.”
Roman Egzodus roda osvojio je uglednu maltešku Nacionalnu nagradu za literaturu 2014. godine i Nagradu Evropske unije za književnost (European Union Prize for Literature) 2017. godine.
Srpsko izdanje ove knjige prvi je njen prevod na strani jezik. Važan deo malteškog kolonijalnog nasleđa jeste to što je engleski jezik u ravnopravnoj upotrebi sa malteškim. Dok stanovnici Malte imaju prednost što govore engleski koji je lingua franca našeg doba, i lako komuniciraju bez potrebe za prevodiocima, iz istog razloga književnost pisana na malteškom retko se prevodi i u svetu postoji veoma malo prevodilaca sa tog jezika. Tako su mnoga važna dela koja potiču iz ove zemlje sa veoma bogatom i zanimljivom istorijom i kulturom ostala u nacionalnim okvirima.
 
 
 

[1] Inizjamed je volonterska organizacija osnovana 1998. godine na Malti sa ciljem da promoviše maltešku umetnost i kulturu, a radi i na promociji i povezivanju mediteranskih kulturnih ostvarenja.

 
 

    


 

 

Copyright 2018. izdavačka kuća ODISEJA Dobračina 5, 11000 Beograd | tel.+381 11 26 20 521 | +381 11 33 73 960 | fax. +381 11 26 21 375