LINDGREN, ASTRID

astrid lindgren
ASTRID LINDGREN je najomiljenija švedska i jedna od najvećih svetskih autorki knjiga za decu, čija su dela promenila književnost za mlade. Pamtimo je po junakinji Pipi Dugoj Čarapi i po neumornoj borbi za prava dece i životinja. Jedna mala planeta dobila je ime po njoj, a delovi švedskog satelita nazvani su po njenim
junacima. Njeno mišljenje su poštovali svi i na njenu inicijativu su menjani zakoni. Nagrada „Astrid Lindgren”, jedna od najvrednijih književnih nagrada za stvaralaštvo za decu, ustanovljena je u njenu čast. Proglašena je za najpopularniju švedsku ličnost u XX veku.
    Astrid Erikson se rodila 1907. kao drugo od četvoro dece. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u malom mestu Vimerbi, u južnoj švedskoj provinciji Smolandu, okružena brojnom porodicom, prirodom i životinjama. Zavolela je prirodu i sva živa bića, i postala strastven borac za prava životinja: na njeno zalaganje 1988. godine donet je Leks Astrid – zakon koji štiti domaće životinje od loših uslova na pretrpanim farmama. Pišući tadašnjem premijeru, Astrid je rekla „Svako prase ima pravo na srećan praseći život.” Njeni roditelji su deci davali mnogo slobode i podsticali ih da pričaju priče, maštaju i čitaju. Sećanja na srećno detinjstvo poslužila su joj kao inspiracija za knjige.
    Sa osamnaest godina, Astrid je dobila sina Larsa i preselila se u Stokholm, gde je provela ostatak života. Udala se za Sture Lindgrena, sa kojim je dobila kćer Karin. Dvadeset pet godina je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjogren i doprinela tome da u Švedskoj bude objavljeno mnogo dobrih knjiga za decu. Iako je počela da piše kasno, u trideset sedmoj godini, proslavila se pišući za decu. Već njen drugi roman, „Pipi Duga čarapa” (1945), postao je svetski hit. Astrid je postala omiljena i obožavana. Dobijala je svakodnevno hrpe pisama od čitalaca i dok god je imala snage, sama je odgovarala na njih.
    Njeno mišljenje je uvažavala i vlada kad je krojila zakone. Astrid se posebno borila protiv fizičkog kažnjavanja dece. Doprinela je donošenju zakona 1979, po kojem se u Švedskoj zabranjuje fizičko nasilje nad decom i na koji su njeni zemljaci naročito ponosni. Astrid Lingren je napisala osamdeset sedam knjiga, na osnovu kojih je snimljeno osamnaest filmova. Njena najpoznatija dela su: „Pipi Duga Čarapa” (1944), „Majstor detektiv Blomkvist” (1946), „Moj sin Mio” (1954), knjige o deci iz Galamdžijske ulice – „Luckasta Lota” (1958) i „Lota pravi lom” (1961), „Karlson na krovu” (1955), „Razmo u skitnji” (1956), „Emil iz Leneberja” (1971), „Braća Lavlje Srce” (1973) i „Ronja, razbojnička kći” (1981). Nagrađena je svim najvažnijim priznanjima za književnost i humanost, među kojima su i Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman „Moj sin Mio” (1956), Medalja Hansa Kristijana Andersena za „Razmus u skitnji” (1958), Zlatna medalja Švedske akademije (1971), Nagrada nemačkih knjižara za mir (1978), Zmajeva povelja – jedna od najvažnijih jugoslovenskih nagrada za književnost za decu (1985), Uneskova nagrada za književnost (1993), a za „posvećenost pravdi, nenasilju i razumevanju manjina, kao i za njenu ljubav i brigu o prirodi” dobila je počasnu nagradu The Right Livelihood Award (1994), koju nazivaju i alternativna Nobelova nagrada. Imala je devedeset četiri godine kada je umrla.

 

NESBE, JU

Ju Nesbe fotka CB
JU NESBE (Jo Nesbø) je najuspešniji norveški pisac svih vremena: njegove knjige prevedene su na pedesetak jezika i prodale su se u više od dvadeset pet miliona primeraka – a to znači da Nesbe ima pet puta više čitalaca nego što cela Norveška ima stanovnika. Njegov uspeh je utoliko veći što se zaista retko dešava da neko iz male zemlje, neko ko piše na jeziku kojim se govori samo u jednom zabačenom deliću planete, postane takva zvezda kao Nesbe. Njegovoj popularnosti sigurno su doprineli i filmovi snimljeni po njegovim knjigama, kao i brojne književne nagrade. Iako Nesbe piše kriminalističke romane – žanr na koji se obično gleda s visine i koji retko kad konkuriše za ozbiljne literarne nagrade, kritičari su prepoznali njihovu vrednost i tvrde da to nisu „obični krimići“ već složeni savremeni romani koji ispituju uzroke pojave zla u svetu i pronicljivo istražuju mračne dubine ljudske duše. Njegove knjige za decu, na prvi pogled samo maštovite, luckaste priče o smešnim stranama života, zapravo se bave i mnogim ozbiljnim i teškim stranama odrastanja. Ovaj talentovani Norvežanin predvodi popularni rok bend Di Derre, peva i piše pesme. Zbog svega toga Ju Nesbe je 2013. dobio prestižnu nagradu Per Gint (Peer Gynt), koja se svake godine dodeljuje osobi ili instituciji koja doprinosi razvoju norveškog društva i ugledu te zemlje u svetu.
Ju Nesbe je talentovan za toliko raznovrsnih stvari da je, čini se, mogao postati šta god poželi, a zaista se i oprobao na toliko različitih polja da njegova biografija više podseća na priču о sudbinu junaka nekog fantastičnog romana nego na život čoveka iz jedne od najuređenijih, najbogatijih i najmirnijih zemalja na svetu. Priča o Nesbeu počinje 1960. godine u norveškom gradiću Molde, rođenjem malog Jua. Rastao je ne odvajajući se od lopte, maštajući o tome da postane fudbaler. Taman kad su snovi počeli da mu se ostvaruju – davao je golove igrajući za Molde, prvoligaški klub iz svog grada, a svi su mu predviđali blistavu karijeru – Ju se povredio i morao je da se oprosti od fudbala. Posvetio se školi i, posle studija ekonomije na čuvenoj Norveškoj ekonomskoj školi u Bergenu, preselio se u Oslo, zaposlio se kao broker na berzi i, kažu vrlo uspešno, trgovao akcijama. Nesbe se u to vreme bavio i novinarstvom, a sa prijateljima je 1992. osnovao bend Di Derre čije su se pesme ubrzo našle na norveškim top-listama. Oženio se i dobio ćerku. Činilo se da Nesbeu polazi za rukom (i nogom) sve čega se dotakne. Sa skoro četrdeset godina, Nesbe je otkrio svoj spisateljski dar. Njegovi prvi romani o detektivu Hariju Huleu (1997–1998) odmah su osvojili publiku širom sveta i brojne nagrade, između ostalih prestižnu Glass Key Award (1998) za najbolji skandinavski kriminalistički roman. Otkad je shvatio koliko je pisanje knjiga zabavno, i koliko mu dobro ide, Nesbe se posvetio književnosti. Pored desetak romana o detektivu Hariju Huleu, napisao je još nekoliko hvaljenih kriminalističkih romana, prepoznatljivih po složenom, vešto osmišljenom zapletu, vrcavim dijalozima i oštroumnim zapažanjima o savremenom svetu. Nesbe kaže da su njegove priče često zasnovane na istinitim događajima, da pomno istražuje slučajeve, rad policije i psihologiju zločinaca, pokušavajući da odgonetne kako je moguće da u nekom mirnom, uređenom mestu, popust Osla, nastane izvitopereni um zločinca. Dobar pisac, kao i dobar detektiv, kaže Nesbe, treba ne samo da otkrije ko je zločinac, da rasvetli njegove motive, već i da se postara da se ništa slično ne dogodi ponovo . Ako razumemo svet, možda ga možemo i popraviti. Njegovi likovi detektiva, naročito popularni Hari Hule, moraju da se izbore i sa sopstvenim slabostima i mračnim porivima. Niko nije savršen, ali su granice jasne, zna se šta je nedopustivo, i zlo se uvek kažnjava. Slično je i u njegovim knjigama za decu.
Ali prvo da vam ispričamo kako je počeo da piše za decu. Jedne večeri je Nesbeova obožavana ćerka jedinica, Selma, pitala oca da li bi mogao da napiše neku knjigu za decu. Pitao ju je ima li neku ideju o čemu bi ta knjiga trebalo da bude. Rekla je da bi volela da čita priču o devojčici i dečaku i ludom profesoru. Ali dečak mora da bude manji od devojčice (Selma u to vreme nije volela krupne dečake). Nesbe je porazmislio o ćerkinoj molbi i rekao da pristaje pod jednim uslovom: u knjizi mora da se prdi! Selma je prevrnula očima – jer je ona fina devojčica i nije ljubitelj prdenja kao njen otac – ali se složila. Upozorila ga je: „Tata, samo molim te nemoj da preteraš!“ I tako je nastao Doktor Proktor.
Kada se 2007. u knjižarama pojavio Doktor Proktorov prdiprah (Doktor Proktors prompepulver) klinci su poludeli za tom knjigom u kojoj sve pršti od urnebesnih avantura, vatrometa i paljbe iz topova i ... turova, prepunoj smešnih dijaloga, fantastičnih životinja i drugarstva. Postala je najprodavanija domaća knjiga za decu svih vremena. Kritičari, učitelji i roditelji nisu se uplašili od „bezobraznog” naslova već su prepoznali Nesbeov talenat da na luckast, duhovit i istovremeno mudar način priča o stvarima koje muče savremenu decu. Majušni Bule, dete bez oca koji bi ga zaštitio, dete koje se često seli pa nema ni drugove da ga brane, veselo dočekuje maltretiranje dežurnih školskih siledžija, jer zna da se na nasilje ne sme odgovarati strahom, i da se prava snaga ne ogleda u ogromnim telima i mišićima „Idiotusa Kolosalusa“. Možda je Bule „minijatura“ po visini i širini, ali je zato džin po snalažljivosti, poštenju i hrabrosti. Lisa je toliko inteligentna i maštovita da je dobronamerna ali mediokritetska okolina ne shvata ozbiljno, pa joj ni u kući ni u školi ne veruju. Takvim osobama su potrebni neobični, nesvakidašnji prijatelji poput luckastog profesora i Buleta, da bi mogle da procvetaju i ostvare svoj potencijal. Pre ili kasnije, svako nađe svoje društvo. U svetu doktora Proktora, niko nije savršen i nikome nije lako. Ipak, zna se šta se sme a šta ne sme: za krađu i prodavanje sumnjivih supstanci deci istog trena se ide u najtamniju tamnicu. Surovost prema životinjama i ljudima se kad-tad skupo plati. A prdež, pa može da bude neprijatnog mirisa, ali je bezopasan. I smešan. A smeh je lekovit. Može se reći da je doktor Proktor stvorio novo gorivo – prdiprah industrijske snage – i tako uvećao prirodna bogatstva naše planete. A može se reći i da nas Nesbe kroz priču o genijalnom izumu doktora Proktora zapravo podseća na veliko prirodno blago – na smeh – koji može snažnije od bilo čega da nas katapultira u kosmos! Veliki pisac Nabokov jednom je primetio da između „komičkog“ i „kosmičkog“ ima samo jedno slovo razlike.
Ogromna popularnost prvog romana podstakla je Nesbea da napiše još tri nastavka: Doktor Proktorova vremeplovna kupka (Doktor Proktors tidsbadekaret, 2008) koji je proglašen za najbolju dečju knjigu 2008. godine, Doktor Proktor i smak sveta. Možda (Doktor Proktor og verdens undergang. Kanskje, 2010) i Doktor Proktor i velika pljačka (Doktor Proktor og det store gullrøveriet, 2012). Po ovom popularnom serijalu je 2014. snimljen norveški film Doktor Proktorov prdiprah.
Knjige o doktoru Proktoru zavolela su deca i detinjasti odrasli širom sveta, a književni kritičari su se utrkivali u pohvalama za ove pametne i predivno napisane knjige. Zato ovu knjigu preporučujemo svoj deci u našoj galaksiji, a naročito malim prdonautima od osam do dvanaest godina koji upravo otkrivaju da je knjiga moćan i predivan svemirski brod koji može da te odnese gde god poželiš, u susret milionima novih svetova.

 

 

PASILINA, ARTO

arto pasilina
   Arto Pasilina (Arto Paasilinna), jedan od najznačajnijih i bez premca najprevođeniji finski pisac, privukao je pažnju svetske javnosti na savremeno finsko književno stvaralaštvo i pokrenuo internacionalno interesovanje za ovu malu nordijsku zemlju. Njegove knjige prodate su u milionskim tiražima širom sveta, što je posebno značajno kad se ima na umu da finski jezik govori samo oko pet miliona ljudi.
 
   Rođen je 1942. godine u finskoj Laponiji, u gradiću Kitila, na oko sto pedeset kilometara od polarnog kruga. Njegova porodica je izbegla iz Petsama, kad je taj grad, koji je do Drugog svetskog rata bio finski, pripao Sovjetskom Savezu i promenio ime u Pečong. Živeli su u prilično teškim uslovima, „kao izbeglice u sopstvenoj zemlji“, posebno nakon očeve smrti, koji je državnom službom porodici obezbeđivao egzistenciju. Arto je tada imao sedam godina. Uprkos finansijskim teškoćama, osmoro dece provelo je detinjstvo ispunjeno avanturama i kreativnošću i odraslo u poznate i priznate ljude. Arto, Erno i Mauri postali su pisci, Rejno je novinar, TV voditelj, režiser i član Evropskog parlamenta, a njihova sestra Sirpa slikarka. 
   Аrto je rano počeo da piše. Kad je imao deset godina, napravio je novine koje je delio svojim ukućanima. Iako je morao da počne da radi već sa sedamnaest godina, i to kao drvoseča, nije prestajao da piše – što publicistiku, što romane. Članke je objavljivao pod pseudonimom dok nije postao glavni urednik regionalnog časopisa Pohjolan Työ. Potom je radio kao novinar u Nuoren Voiman Liitto i Nuori Voima-lehti, a krajem šezdesetih bio je urednik i kolumnista u nedeljniku Apu
   Pasilinin prvi književni pokušaj završio se nesrećno: izdavač je toliko izmenio njegov roman da je duboko povređeni dvadesetogodišnjak spalio rukopis. Dve godine kasnije objavio je prvu knjigu, reportažnu prozu Lovac na medvede (Karhunkaataja Ikä-Alpi, 1964), a potom prvi roman Operacija Finlandija (Operatio Finlandia) 1972. godine. Pasilina kaže da je, kako se bližio tridesetoj, osećao da novinarstvo postaje „sve površnije i besmislenije“ i želeo je promenu. Prekretnica u njegovom životu bio je roman Godina zeca (Jäniksen vuosi) čije je objavljivanje 1975. godine sam finansirao, prodavši čamac, baš kao što i junak ovog romana prodaje čamac da bi došao do novca za bekstvo od dotadašnjeg života. Knjiga je odmah doživela ogroman uspeh, i sve do danas jedna je najpriznatijih i najpoznatijih finskih knjiga. Godina zeca prevedena је na preko četrdeset jezika, dobila je nekoliko internacionalnih nagrada, između ostalih Air Inter (Francuska, 1989), Acerbi (Italija, 1994), a 1994. godine uvršćena je u Uneskovu zbirku reprezentativnih umetničkih dela, na kojoj se nalaze odabrana remek-dela svetske književnosti. Na osnovu ove knjige napravljene su mnoge pozorišne predstave i dve filmske adaptacije, jedna istoimena u Finskoj (1977), a druga u Francuskoj pod imenom Knjiga o Vatanenu (Le Lièvre de Vatanen, 2006).
   Zahvaljujući uspehu Godine zeca, Pasilina je mogao da se posveti književnosti. Objavljivao je jedan roman godišnje i povremeno pisao za novine. Pored Godine zeca, njegovi najpoznatiji romani su Sretan čovek (Onnellinen mies, 1976), Mlinar koji zavija (Ulvova mylläri, 1980), Za boga miloga (Herranen aika, 1980), Šuma obešenih lisica (Hirtettyjen kettujen metsä, 1983), Gromovnikov sin (Ukkosenjumalan poika, 1984), Slatka trovačica (Suloinen myrkynkeittäjä, 1988), Nezaboravno kolektivno samoubistvo (Hurmaava joukkoitsemurha, 1990), Život je kratak (Elämä lyhyt, Rytkönen pitkä, 1991), Leteći drvoseča (Lentävä kirvesmies, 1996). Objavio je i desetak knjiga iz oblasti dokumentarne literature. Na Pasilinin šezdeseti rođendan, pojavile su se dve knjige o njegovom životu – biografija koju je napisao novinar Ejno Lejno (Lentojätkä. Arto Paasilinnan Elama) i autobiografija Devet noći sna (Yhdeksän unelmaa). Njegova dela prevođena su širom sveta, u mnogim zemljama postala su bestseleri, a pogotovo su popularna u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj.
 
   Pasilina uglavnom piše pitke, duhovite, otkačene avanturističke romane o Fincima i njihovoj naravi. Njegovi junaci su najčešće autsajderi i čudaci koji raskidaju veze sa dotadašnjim životom i beže od civilizacije, odbacujući urbane okove radi života u divljini i idilične samodovoljnosti. To mu je, s jedne strane, donelo reputaciju oštrog kritičara savremenog društva i birokratije, pobunjenika protiv ispraznosti modernih društvenih okvira, i, s druge, reputaciju ironičnog, reskog eko-filozofa. Finci su, načelno, narod okrenut prirodi, a oko tri četvrtine njihove zemlje prekriveno je šumama. Međutim, u Pasilininim romanima nije reč o uživanju u divljini koje je blisko finskom mentalitetu, još manje o povratku u pastoralnu prošlost ili o romantičarskom ili new age veličanju jednostavnog života u prirodi. Sasvim suprotno, Pasilina je zagledan u budućnost ljudskog roda, u natkolektivno ljudsko stanje, krajnji razvoj individue koja je prerasla svaku potrebu za kolektivom, u pojedinca kojem više nije potrebno gotovo ništa od onoga što ljudska zajednica nudi, ili kojem se šteta od života s drugima čini veća od blagodeti. Arto Pasilina pripoveda o eskapizmu, o pobuni modernog čoveka koga guše društvene stege. Ta pojava prelazi nacionalne granice i zapravo govori o čitavoj jednoj evropskoj generaciji – zato su njegove knjige tako toplo primljene širom Evrope. Kao u nekakvom naučnom ogledu, Pasilina izmešta čoveka iz interakcije sa savremenim svetom, jer se u tako zamućenoj sredini ne može jasno sagledati, i smešta ga u laboratorijske uslove, u nekultivisanu prirodu, u divljinu, da bi ga tamo posmatrao izolovanog, prepuštenog elementarnim potrebama, kako onim materijalnim tako i duhovnim. Pred očima čitalaca odvija se gorko-zabavan eksperiment u kome, pod sečivom analitičnog, ciničnog a ipak saosećajnog pripovedača-naučnika, posmatramo ogoljenog čoveka, oslobođenog svega što je društveni konstrukt, koji je prinuđen da se suoči sa sobom, otkrije šta mu je zaista neophodno da bi pronašao novi modus vivendi koji više neće biti u neskladu sa njegovim bićem. Tako, ako bi se i moglo reći da Pasilina zagovara poštovanje prirode i život u skladu s prirodom – on prvenstveno ima na umu ljudsku prirodu, osakaćenu i ugušenu. Zato gotovo svaki njegov junak pokušava da se izbori za pravo da poštuje sebe, svoje najličnije, najsebičnije porive (makar i suicidalne), za pravo da provede život u skladu sa sopstvenim karakterom i potrebama, nauštrb društvenih normi, konvencija i svih oblika stega. Pripovedač u Godini zeca ovako sumira svoj utisak o junaku romana (i najslavnijem Pasilininom junaku): „Po mom shvatanju, Vatanenov život je, sa stanovišta istorijskog razvoja individualnosti, revolucionaran i u pravom smislu prevratnički; u tome je njegova veličina.“ Premda im se smeje i bespoštedno ih razotkriva, Pasilina svoje junake po pravilu nagrađuje prosvetljujućom samospoznajom i, nakon neočekivanog susreta sa nestvarno zgodnom srodnom dušom – ljubavlju. Delom zahvaljujući takvom raspletu, a delom zahvaljujući karakterističnom Pasilininom humoru, njegovim delima dominira optimističan duh.
   Pasilinin „pobunjeni čovek“ nije mislilac ni heroj, već odmetnik i skitnica. Begunac od poznatog, sumornog i besmislenog života, on se upušta u lutanje kroz nepoznato, zaboravljeno, izolovano, naizgled bez cilja, a zapravo s jedinim ciljem da otkrije sebe i pronađe način života koji može da prihvati. To traganje gotovo sve Pasilinine junake vodi na putovanjе kroz predele van glavnih tokova savremene civilizacije, sporednim putevima, divljinom, zabačenim mestima. Iako smo u književnosti već sretali slične obrasce, na primer u pikarskim romanima, karakteristično pasilinovsko putovanje mnogo je bliže jednom filmskom žanru: road movie. Načelno, analogija s filmom često se nameće kad treba opisati duh njegovog stvaralaštva, jer se, umesto tradicionalnim romanesknim sredstvima usmerenim ka pružanju dubokog uvida u psihologiju likova, Pasilina služi filmskim jezikom: kreira situacije u kojima su junaci prisiljeni da delovanjem iskažu svoj karakter. Njegovi junaci „delaju a ne pripovedaju“, iz čega i izvire pretežno dramski karakter njegovih dela. Zato i ne čudi što se Pasilinini romani često izvode na pozornici i doživljavaju brojne filmske adaptacije. 
 
   Godina zeca, publici i autoru najdraži roman, sadrži sve ključne teme Pasilininog opusa. Protagonista, novinar Karlo Vatanen, sažali se na zeca kojeg je njegov kolega, fotograf, pregazio kolima. Vatanen pronalazi povređenu, uplašenu životinju, napravi joj udlagu za nogu, uzima je pod zaštitu i bez ikakvog plana zalazi dublje u šumu. Od tog trenutka, on i zec su nerazdvojni. Vatanen napušta posao, kuću i ženu, prodaje brodić i luta finskom divljinom sa zecom koji mu viri iz džepa, a kad poraste, iz korpe. Njih dvojica će biti toplo primani ali i hapšeni, i uplešće se u bezbroj avantura. Uvek spreman da se baci na neki težak, fizički posao koji oslobađa um, i uvek spreman da pomogne, Vatanen će ostaviti snažan utisak na ljude koje sreće. Prepuštajući se stihiji života, Vatanen će čak pronaći i srodnu dušu, zanosnu advokaticu – za koju se ne seća ni kako ju je sreo, ni kako se zove, ni šta su radili, ali će mu dobro doći kad završi u zatvoru i koja nakon Vatanenovog bekstva iz zatvora, i sama nestaje, na osnovu čega se da zaključiti da će mu se priključiti u lutalačkom životu. Od trenutka kad je utekao od sopstvenog sumornog života, Vatanena više ne sputavaju nikakve društvene norme, ambicije niti inhibicije. Čvrsto se drži jedino – zeca. Taj zec je zapravo oličenje neukrotivog dela Vatanenove duše, divljeg i plašljivog, privrženog i nestalnog, krvoločnog i saosećajnog, spremnog na sve u borbi za opstanak – opstanak koji odjednom znači nešto posve drugo. Ma koliko bio spreman da se prosto prepusti događajima, prihvatajući sve što mu život donese, Vatanen ne pristaje samo na jedno: da mu oduzmu njegovog zeca, taj slobodni delić njegovog duha. Vatanena i njegovog zeca nemoguće je zarobiti, porobiti, ukrotiti. Svako ko to pokuša, doći do istog zaključka kao i pripovedač, koji ovu priču završava rečima: „S Vatanenom nema šale.“ 
   Pasilina koristi Vatanenova lutanja i da bi, kroz niz labavo povezanih epizoda, predstavio niz neobičnih, bizarnih, zanimljivih likova, i da bi se satirično osvrnuo na razne delove društva, profesije, pa i osobine raznih nacija. Taj postupak srećemo i u ostalim njegovim romanima, koji strpljivom čitaocu otkrivaju živopisno, karikaturalno i surovu preciznu ocrtanu mapu finskog i savremenog evropskog društva. 
 
   Pasilinini junaci i junakinje su, poput Vatanena, jake ličnosti, a uglavnom i ekscentrici i usamljenici. Junak romana Mlinar koji zavija, Gunar Hutunen, postepeno se odvaja od sveta – najpre pokušava da renovira stari mlin, i usput usavršava svoj dar da imitira životinje, što beskrajno zabavlja decu, ali do ludila dovodi komšije koji ne mogu da spavaju od njegovog zavijanja. Za njega ima razumevanja samo zaljubljena Sanelma, žena koja populariše gajenje organskog povrća. Kad ga proglase manično-depresivnim i strpaju u psihijatrijsku bolnicu, Gunar pobegne u šumu i živi od onog što tamo ulovi i ubere. Iako samo želi da ga ostave na miru, vlasti ga ipak progone. Gunar pribegava nasilju – preseče seoske telefonske žice, napadne banku – a njegovo vučje zavijanje postaje očajnički vrisak osujećene slobode. Većina stanovnika sela prikazana je satirično, izvrgnuta ruglu zbog korupcije, sitničavosti, razmetljivosti i izbegavanja obaveza prevarom i prenemaganjem. Pasilinina oštrica usmerena je pre svega ka lokalnim moćnicima koji su mlinarevi „tužioci, progonitelji i tamničari”. Međutim, i pored kritike, preovlađuje utisak komičnog pogleda na svet, jer se Pasilina smeje svim svojim likovima, pa i glavnom protagonisti, koji nije ni pozitivan ni negativan junak već tipičan „junak našeg doba“.
 
   Najčuvenija Pasilinina junakinja je Linea Raskava iz romana Slatka trovačica, sedamdesetosmogodišnja udovica koja živi sama u selu na južnoj obali Finske. Njen nećak grubijan dolazi s namerom da joj ukrade penziju. Stiže sa dva pajtosa u ukradenim kolima, naprave joj haos u kući i ubiju joj mačku, čime u njoj bude novo osećanje – mržnju i odluku da otruje mučitelje. Iako na kraju nikoga ne otruje, Linea uspeva da preokrene situaciju i nadjača siledžije, i usput pronalazi srodnu dušu, penzionisanog mornara pijanca. Roman se završava ironičnim obrtom: slatka bakica završiće u paklu, „gde se šalju svi članovi finskog porekla, uvek i bez izuzetaka“. Svi Pasilinini junaci mogli bi da završe u paklu, čak i da nisu Finci, jer su to ponosna, svojevoljna i, kad treba braniti slobodu životnog izbora, vrlo tvrdoglava stvorenjа. 
 
   Nezaboravno kolektivno samoubistvo objedinjuje tipične Pasilinine teme. Kao i u ostalim romanima, Pasilina se bavi finskim mentalitetom. Na samom početku nam kaže da su Finci narod sklon depresiji, povlačenju u sebe i u svoj svet, a s druge strane vrlo nepopustljivi u svemu što započnu i spremni na saradnju čim primete zajedničkog protivnika. Pasilina nudi insajderski uvid u finske ćudi i ćefove, ali se i poigrava sa zapadnjačkom predstavom o narodu koji ne važi baš za veseljake: čudaci iz severnih šuma, koji žive u polumraku tokom zimskih meseci, u saunama udaraju jedni druge brezovim grančicama i među prvima su u svetu po stopi samoubistava. Glavni junaci, pukovnik Kempajnen i direktor Relonen, zato se i ne čude što su obojica odabrali isto mesto i vreme za samoubistvo. Međutim, slučajni susret obojicu spreči da svoj naum izvedu do kraja, i služi kao povod da se sklopi prijateljstvo i da se samoubistvo sagleda na drugi način, ne više kao jedini izlaz iz sopstvene tame već kao pojavu raširenu u njihovom društvu. Tako dolaze na ideju da daju oglas i okupe ljude sa sličnim mislima. Kad se neočekivano velika grupa kandidata za samoubistvo jednom okupila, od isprva neodređenog poduhvata, brzo se razvija konkretan plan: iznajmiće autobus u kome će zajednički okončati život na nekom svečanom, lepom mestu. Kolektiv samoubica kreće na putovanje Evropom, tražeći to idealno mesto, a razni krajevi Finske, severne Norveške, Nemačke, francuskog Alzasa, Švajcarske i Portugalije služe kao scenografija za nove epizode, ponovo pasilinovski labavo povezane, u kojima se uvode novi likovi i nove teme, a glavni junaci iznova dovode u nove apsurdne situacije. Likovi su opisani u nekoliko reči, pre svega svojom profesijom, što je često izvor komike usled nesklada sa onim što rade u datom trenutku. Čini se da Pasilina ta razna zanimanja koristi ne samo kao način individualizacije junaka već i kao šlagvort za novu epizodu i povod da se pozabavi problemima koji se tiču tih profesija, da bi se satirično osvrnuo na apsurdno funkcionisanje finskog društva i ljudsku tragikomičnu nesposobnost da se u tom haosu snađu. Jednako se slatko smeje vojnicima bez vojske i malim preduzetnicima čija bankrotstva preživi samo poneko odelo, bilo da su ulagali u cirkus s vidrama, brod koji ne može da zaplovi, penzionerima i zanatlijama koje je prosto pregazilo vreme, pa i ljudima koji prosto nisu imali sreće u životu, poput zlostavljane nastavnice domaćinstva bez doma ili obolelima od neizlečivih bolesti. U životu nema ničega toliko ozbiljnog da se ne može nasmejati na njegov račun. Ipak, Pasilina je posebno oštar prema birokratama: za njih kao da nema iskupljenja, čak i kad su i sami žrtve apsurdnog sistema kojem služe, poput inspektora tajne službe Rankale čiji požrtvovan rad ostaje bez priznanja zato što je – tajan. Rankala i Odbor sastavljen od predstavnika državne vlasti iz raznih oblasti, koji pokušava da dokuči misteriju autobusa krcatog anonimnim samoubicama, nikada neće uspeti da razjasne slučaj, jer bezdušni državni aparat ne može da razume nasumično životno kretanje, promenu planova, transformišuća iskustva, kompleksnost odluke živeti ili umreti za koju je neophodno najpre utvrditi šta za koga znači život. Zato je slepo poslušni birokrata, inspektor Rankala, i morao da umre, jer jednoznačni, nedvosmisleni odgovor koji je toliko istrajno pokušavao da dobije – daje jedino smrt. Rasplet ovog romana mogao bi se sažeti na zaključak da se junacima okruženim prijatnim društvom i čarima leta vratila volja za životom, ili, možda: da su se, putujući preko sopstvenih granica, umesto na kolektivno samoubistvo u nečovečnim društvenim okvirima, odlučili za individualni život na slobodi. 
   Zanimljiv je podatak da je te godine kad je knjiga Nezaboravno kolektivno samoubistvo objavljena značajno opala stopa samoubistva u Finskoj, što je inspirisalo norveškog izdavača da je reklamira kao antidepresiv, sa promoterima maskiranim u doktore. 
 
   Retki su pisci koji o ozbiljnim temama govore tako pitko i zabavno. Satirični aspekt, kritika društva, najbolje se i prihvata kroz humor. Međutim, Pasilinino umeće ogleda se u veselom predstavljanju složene ljudske prirode: suštinski sebične uprkos povremenim instinktivnim saosećajnim potezima, bezobzire u svojoj potrebi za slobodom, divlje i neukrotive. Arto Pasilina je, poput najboljih filmova, pronašao način da se obrati širokom krugu savremene publike i da bude po ukusu književnih sladokusaca.
 

 

 

PENAK, DANIJEL

danijel penak
Danijel Penakjoni, kako je pravo Penakovo ime (Daniel Pennac), rodio se 1944. godine u Maroku. Njegova porodica selila se gde god bi prekomandovali oca, vojnog inženjera, tako da su živeli širom sveta: u afričkim državama Džibutiju, Etiopiji, Alžiru i Maroku, potom u Indokini  i, na kraju, u srcu Evrope, na jugu Francuske. Sa njima je putovala i porodična biblioteka, u kojoj je mali Danijel pronalazio radost i uživanje. Iako je obožavao da čita, Danijel je jedva naučio da piše. Smatrali su ga „lošim đakom“ –  njegovi učitelji su tvrdili da je izgubljen slučaj i potpuni duduk. Međutim, Danijel Penak je neumorno, strasno čitao, i vrlo rano počeo da prevodi i piše. Priseća se kako je u školi s drugovima iz razreda trampio literarne sastave za domaći iz matematike: „Tako sam i počeo da pišem – na školskoj crnoj berzi“.[1] Uprkos svemu, Danijel se nije predavao i završio je fakultet, zaposlio se kao nastavnik francuskog jezika, napisao tridesetak dela i postao priznati pisac ovenčan nagradama.
Svetsku slavu donela mu je saga o Malusenima (kod nas su prevedene četiri knjige ovog sedmotomnog serijala: Kriv za sve, Mala prodavačica proze, Vilinski karabin, Za plodove strasti). Roman Mala prodavačica proze (La petite marchande de prose, 1989) doneo mu je Prix du Livre Inter 1990; autobiografsko delo Školski jadi (Chagrin d'école, 2007) osvojilo je prestižnu Prix Renaudot 2007. godine, a nagrada za životno delo Grand Prix Metropolis bleu stigla je već 2008. godine. Gotovo sve Penakove knjige za decu hvaljene su i popularne, ali se posebno ističu romani Džukac Kucov (Cabot-Caboche, 1982), U oku vuka (L'œil du loup, 1984) i serijal Kamoove zgode i nezgode: Šifra Vavilon (L'agence Babel, 1992), Kamo i ja (Kamo et moi, 1992) Kamoovo bekstvo (L'Évasion de Kamo, 1992) i Ideja veka (L'idée du siècle, 1993).
Među Penakovim esejističkim delima naročito je uticajan romansirani esej posvećen čitalačkom iskustvu, kod nas preveden pod imenom Kao u romanu (Comme un roman, 1992). Penak piše i televizijska i filmska scenarija, najčešće ekranizacije svojih knjiga (Vilinski karabin, 1988, Gospoda deca, 1987) i dela drugih pisaca. Od stripova za koje je Penak pisao scenario, našoj publici najpoznatija je epizoda Taličnog Toma br. 8: Usamljeni jahač.  U Francuskoj je posebno popularan strip na kojem radi sa Žakom Tardijem Razvrat (Débauche), koji se bavi socijalnim temama poput nezaposlenosti.
Međutim, i pored svih svojih uspeha, Penak kaže da se još nije oslobodio sumnji u sebe koje je upio za vreme školovanja. Zato je važan deo svog života posvetio zalaganju za promenu i unapređenje obrazovnog sistema, koji bi trebalo da svakom detetu omogući da uživa u obrazovanju i da se razvije u skladu sa svojim mogućnostima i interesovanjima – a ne da ga učine nesigurnim i odbiju od obrazovanja. Na osnovu sopstvenih iskustava – kao „lošeg đaka“ i hvaljenog nastavnika, Penak neprestano osmišljava podsticajne nastavne metode, koje sprovodi u praksi – o njima je pisao u esejima i pretočio ih u svoja književna dela. Škola je, tako, vrlo često tema njegovih dela. Budući da je odnos prema učenju i obrazovanju centralna tema serijala o Kamou, da bismo bolje razumeli roman pred nama, zadržaćemo se i na drugim važnim Penakovim delima na tu temu.
U esejističkom delu Kao u romanu, posvećenom uživanju u čitanju, Penak tvrdi da školski i obrazovni sistem ubijaju kod mladih ljudi volju za čitanjem, i represivnim metodama stvaraju kod dece otpor prema književnosti i obrazovanju uopšte. Zvanično, škola pokušava da oblikuje nove čitaoce, međutim, svojim varvarskim, diktatorskim, krutim i nasilnim metodama postiže upravo suprotno, i stvara zapravo generacije koje čitanje doživljavaju tek kao mučnu obavezu. U poglavlju ove knjige pod imenom „Glagol čitati ne podnosi imperativ“, Penak objašnjava da se jednako ne može nekome narediti „Zavoli čitanje“ kao što ne biste mogli ni izdati naredbu „Zavoli tu i tu osobu“. I to je suština Penakove vizije: ako želite da pridobijete decu za čitanje, književnost, obrazovanje, morate ih začarati i očarati, a znanje ume itekako da bude zavodljivo. Deci se umesto toga nudi kanonizovana kultura, s unapred određenim stavom šta im se mora svideti, šta će im biti zanimljivo, šta su vrednosti, šta je lepo i šta je uživanje. Takav diktat ubija volju za izgradnjom sopstvenog ukusa, za otkrivanjem, za preispitivanjem (sebe i književnosti), za prihvatanjem i prevazilaženjem... Čitanje i književnost postaju tek dosadna obaveza kojoj se mora prići zatvorenih očiju i zatvorenog srca. Penakovu filozofiju obrazovanja odlično je sumirao Teofil Pančić u prikazu knjige Kao u romanu.[2] „Pretnje i omalovažavanje postižu samo to da izmoreni klinci nekako otaljaju školu i zatim se zauvek oproste od knjige, s olakšanjem doživotno gnojeći oči i kontaminirajući mozak Santa Barbarom ili Čuvarima plaže. Jer ih niko nije terao da to gledaju, i niko ih nije trijumfalno obaveštavao da su rođeni idioti ako pročitanu knjigu nisu doživeli i razumeli na Jedino Ispravan Način, a to je onaj koji propisuje Autoritet s državnim pečatom. Zvuči naizgled paradoksalno, ali Penak se u knjizi posvećenoj čitalačkoj strasti i užitku, i svim (bezbrojnim) dobrim razlozima za Čitanje, zalaže i za: pravo da ne čitamo, pravo da preskačemo stranice, pravo da ne završimo knjigu, pravo da čitamo bilo šta, pravo da čitamo bilo gde (u metrou, u klozetu...) i tako dalje. Nešto što možemo nazvati prijateljskim ophođenjem s knjigom nužno podrazumeva i ovakve postupke; čitanje je, dakle, radost otkrivanja, a ne kuluk i pokora koju treba odraditi da bi se izbegla Kazna. Utoliko je autor i uspeo da odbrani svoju tezu o čitanju kao svojevrsnom poroku: njegovim potencijalnim uživaocima uvek prete oni koji se užasavaju konsekvenci prava na neobuzdano čitanje i slobodno tumačenje, tog neophodnog uslova da bi se moglo govoriti o vaspitanju slobodnih ljudi. Iako se francusko i srpsko društvo u malo čemu mogu suvislo porediti, kada se radi o represivnoj tradiciji moderne škole stvari zvuče savršeno poznato srpskom čitaocu (koji je, ako sledimo Penakov metod, pobedio represiju upravo tako što se nije uplašio i odustao od čitanja...).“ Teofil Pančić nepogrešivo prepoznaje suštinu Penakovog stava: zalaganje za slobodu čitanja (tačnije – za slobodu uživanja u čitanju), zapravo je borba za slobodu mišljenja i slobodnu volju, koje su preduslov postojanja slobodnog čoveka. Istorija je puna primera uskraćivanja „knjige“ ljudima, ne bi li se održali u podjarmljenom, ropskom položaju duha, a potom i svega ostalog. „Odbijajući da književnost piše velikim početnim slovom – ne iz nedostatka respekta nego baš zato da je sačuva za one koji se, tek što su kročili u život, susreću s njom kao s još jednim baukom Sveta Odraslih – Penak ispisuje diskretnu, filigransku pohvalu neuporedivoj lepoj bolesti čitanja, ne zaboravljajući da napomene ni to da čitanje jeste izvorno ‘beskorisno’ i uvek pomalo neurotična ‘krađa vremena’ od Života (šta god to bilo). Taj njegov pledoaje nije usmeren protiv sistema kao neophodnog poštapala za nauku, nego protiv Sistema kao ‘baršunastog’ represivnog aparata koji rasteruje naraštaje nesuđenih Čitalaca“, zaključuje Pančić.
Istoj temi na drugi način Penak pristupa u autobiografskom romanu Školski jadi, gde opisuje svoja gorka iskustva kao školarca. „To nije knjiga o školi uopšte, već o ‘duducima’ poput mene, o bolu zbog neshvatanja i šteti koju škola može da nanese“, kaže u intervjuu objavljenom u britanskom časopisu Independent. Najsnažnija Penakova uspomena iz školskih dana je sećanje na stid i strah, „strah od pitanja koje će mi postaviti a na koje neću umeti da odgovorim.“
Za četvrt veka nastavničke karijere, Penak se susretao s mnogom decom sa sličnim problemima koje je i sâm imao, ali kojima je, poučen sopstvenim iskustvom, pristupao potpuno drugačije nego njegovi nastavnici njemu i, pokazalo se u velikom broju slučajeva, kojima je tako uspeo da se ostvare. „Posao nastavnika“, objašnjava Penak u ovom intervjuu, „jeste da prihvati ta zbunjena bića, da pronađe u njima iskru životu i neguje ih dok ih ne povrati ih iz te njihove obrazovne kome, da pronađe način da priđe svakom đaku ponaosob. Neće da uči engleski na uobičajen način? Pokušaj da mu daš uspavanke, ili smešne besmislene stihove, citate Vudi Alena ili Čerčila, ili daj mu zadatak da odglumi neke scene iz pozorišnog komada ili da peva pesme Bitlsa.“ Dobar nastavnik strasno nastoji da pronađe način da priđe duduku¸odnosno đaku koji ne uspeva da se zainteresuje za učenje na standardan način – a naići ćete baš svuda, u bilo kojoj zemlji, u bilo kojem periodu, na poneko takvo dete, kome je potrebno spasavanje. A kakvi su ostali nastavnici? „Odrasli začas pomisle da je dete glupo.“ Oni nisu važni, dok god postoji neko ko želi da se pozabavi s takvom decom. „Potreban je samo jedan nastavnik – samo jedan“, piše Penak u Školskim jadima, „da nas sačuva od samih sebe i da učini da zaboravimo sve ostale.“ Od dobrog nastavnika primiš ne samo znanje, već i strast prema znanju, a ponekad, kao u Penakovom slučaju, i želju da to znanje dalje prenosiš. Penak strasno nastoji da bude taj jedan nastavnik koji će đaka zaraziti željom za znanjem i taj pisac koji će u detetu probuditi ljubav prema čitanju.
Svu svoju spisateljsku i profesorsku strast Penak je pretočio u serijal Kamoove zgode i nezgode, koji se bave školskim dogodovštinama junaka Kamoa i njegovog najboljeg druga.
U Ideja veka (Kamo. L'idée du siècle) Penak propoveda o onom jednom profesoru dovoljnom da promeni život svojih učenika: Kamoovo učitelj priprema svoje đake za prelazak u više razrede tako što imitira profesore koji će im od sledeće godine predavati. Njegova sušta suprotnost je nastavnik francuskog u Kamo i ja, koga se svi đaci boje, i paralisani strahom, ne uspevaju da nauče francuski, pa traže način da nekako savladaju strašnog nastavnika i završe razred. U Kamoovom bekstvu junak Kamo pokušava da savlada strah od vožnje bicikla, pretvarajući „časove vožnje“ u neobičnu društvenu igru i istraživanje. Penakove ideje o učenju s radošću i uživanjem ne odnose se samo na školske predmete, već i na sve ono što se životu može naučiti, poput vožnje bicikle.
Moglo bi se reći da je roman Šifra Vavilon zapravo književna obrada ideje koju je pomenuo u citiranom intervjuu: kako na kreativan način podstaći dete koje voli engleski da nauči taj jezik. Majka jednog duduka za engleski dosetila se da bi deci moglo biti zanimljivo dopisivanje, pa još dopisivanje s likovima klasika svetske književnosti. I, pokazalo se, bila je u pravu: situacija se potpuno obrnula, deca ne prestaju da čitaju i pišu pisma, iako im Kamoov najbolji drug objašnjava koliko je besmisleno dopisivati se s duhovima. Deca su naučila strane jezike, ali i dobila priliku da progovore o stvarima koje ih muče, o kojima nisu mogli da govore s ljudima iz svog okruženja. Penak slika dirljiv portret dečaka koji je ostao bez oca, samo s majkom, i oboje pokušavaju da izađu na kraj sa tim bolnim gubitkom. Kroz knjigu provejava i priča o pravom drugarstvu, za koje je potrebna spremnost da se žrtvuje i pomogne, ali i hrabrost da se suprotstavi i posvađa, ako treba. (Kao suprotnost Kamou i njegovom najboljem drugu, pojavljuje se lik Velikog Lantjea, koji je svačiji i ničiji drug, koji ne može da podnese svađe, ali zato i nije ni sa kim blizak). Likovi klasika svetske književnosti, predstavljeni su u ovoj knjizi kao junaci koji se dopisuju sa decom našeg doba kojima, odjednom, njihove (književne) sudbine deluju mnogo bliskije i zanimljivije. Tako u ovoj knjizi Penak ne samo da daje ideju kako se deca mogu podstaći da nauče strane jezike već i na vrlo inventivan način promoviše klasike kao zanimljivo štivo, tako što njihove junake predstavlja kao „drugove iz inostranstva” i približava njihove priče savremenoj deci. Danijel Penak ne bi važio za jednog od najboljih pisaca današnjice, da njegove knjige ne nude višeslojno čitalačko iskustvo, već prema tome koliko ko želi i može da se upusti u njega. Sva Penakova dela, i za decu i za odrasle, očaravaju čitaoce lepotom francuskog jezika, koji Penak obožava. Ne čudi što se za većinu njegovih dela za decu preporučuje da se čitaju naglas, niti što prevodioci njegovih dela dobijaju nagrade širom sveta jer je potrebno veliko umeće da bi se izašlo na kraj sa tako izazovnim tekstovima. Brižljivo izgrađena melodija teksta, igre rečima, jezičke bravure – ne izostaju ni u ovoj knjizi. U Šifri Vavilon, na prvi pogled bi se reklo da imamo posla sa naratorom bez književnih ambicija, on pripoveda o događajima direktno, razgovornim tonom, međutim, on vešto, majstorski ispreda priču a jezik je razigran, bogat i melodičan. Velikoj popularnosti romana o Kamoovim avanturama doprineo je lik glavnog junaka: Kamo je dobrodušan, brižan, pomalo tužan a ipak duhovit, vrlo pametan dečak iz koga vrcaju ideje. Kamo se vrlo dobro snalazi u svom okruženju, reklo bi se da čvrsto stoji na zemlji, ali isto tako ume i da se upusti u avanture kroz svetove mašte.
Kamoove zgode i nezgode doživele su ogromnu popularnost širom sveta. Vole ih prosvetni radnici koji u njima nalaze inspiraciju za zanimljivu i podsticajnu nastavu. Hvale ih bibliotekari kao knjige koje privlače tinejdžere u biblioteke. Vole ih i roditelji, jer im pomažu da bolje razumeju svoje decu. A najviše ih vole tinejdžeri širom sveta, koji u njima prosto beskrajno uživaju – a kao što nas Penak uči, uživanje u književnosti je prvi korak ka osvajanju bogatog čitalačkog iskustva i ispunjenog života slobodnog čoveka.


[1] Danijel Hahn i Sem Holms, „Danijel Penak, direktor škole radosti” (Daniel Hahn and Sam Holmes, Daniel Pennac: Head teacher from the school of joy), Independent, 17. 9. 2010.

[2] Teofil Pančić, P(r)orok čitanja, recenzija knjige Danijela Penaka Kao u romanu; nedeljnik Vreme, br. 429, 9. januar 1999.

 

 

PETROVIĆ, JASMINKA

jasminka petroviccb
Jasminka Petrović je rođena 1960. u Beogradu. Studirala je španski jezik i književnost. Uređivala je dečju emisiju na Radio Pingvinu, časopis National Geographic Junior, pisala za mnoge dečje časopise i učestvovala u programima koji podstiču dečju maštu i stvaralaštvo. Ima dvoje dece i dva unuka. Često sarađuje s mlađom ćerkom, ilustratorkom Anom Petrović, premda je većinu njenih knjiga ilustrovao čuveni Dobrosav Bob Živković.
Srpsko stvaralaštvo za decu obeležila je svojim delima, ali i zalaganjem za poboljšanje položaja deteta i razvoj dečje kulture. Nekoliko njenih knjiga prevedeno je na više od dvadeset jezika.
   Napisala je mnogo knjiga, od kojih su najpoznatije romani Ovo je najstrašniji dan u mom životu, 35 kalorija bez šećera i Leto kada sam naučila da letim; priče Giga pravi more, Kaži teti „Dobar dan”, Mame, O dugmetu i sreći, Riba ribi grize rep, Bezobrazne note i nevaljale ajkule, Od čitanja se raste, zbirka dramskih igara Da li ste vi žaba?; priručnici Seks za početnike, Škola, Bonton, Dugina dolina – Velika šahovska avantura, Kako postati i ostati glup, Porodica. Pisala je scenario za tri sezone dečje TV emisije Kukuriku šou, i scenario za dramu „Miljakovac, tj. Novi Zeland“. Jedan je od organizatora književnog festivala za decu „Krokodokodil“.
   Od brojnih nagrada koje je Jasminka Petrović dobila najznačajnije su: „Srebrno Gašino pero” za najduhovitiju dečju knjigu, Festival humora u Lazarevcu (Kaži teti dobar dan, 2004. i Leto kada sam naučila da letim, 2016), „Neven” (Kako postati i ostati glup, 2005 i Leto kada sam naučila da letim, 2016), regionalna nagrada „Mali princ” (Ovo je najstrašniji dan u mom životu, 2007) i italijanska nagrada „In viaggio nelle parole“ SOGNI za priču Il sogno del giardiniere (2011). Tri puta je osvajala nagrade Zmajevih dečjih igara – dva puta „Rade Obrenović”, za roman Ovo je najstrašniji dan u mom životu (2006) i za doprinos stvaralaštvu za decu (2010), i „Plavi čuperak“ za roman Leto kada sam naučila da letim (2016). Najbrojniji dečji žiri na svetu četiri puta je dodelio Jasminki Petrović nagradu Dositejevo pero (Ovo je najstrašniji dan u mom životu“, 2007; 35 kalorija bez šećera, 2009; Od čitanja se raste, 2013; Leto kada sam naučila da letim, 2016.)  Na Međunarodnom festivalu humora za decu u Lazarevcu 2016, predstava pozorišta Dadov po romanu Ovo je najstrašniji dan u mom životu osvojila je pet nagrada, uključujući i nagradu za najbolju knjigu po kojoj je urađena dramatizacija.
   Knjige ove autorke prepoznaju se po toplom humoru i sagledavanju sveta iz ugla deteta koje živi u savremenom društvu. „Detinjstvo je izuzetno teško, ali lepo”, tvrdi Jasminka Petrović. Iako svet opisuje bez ulepšavanja ili prikrivanja ružnih strana, ona uvek uspeva da pronađe i predstavi vedriju stranu stvarnosti. „Smatram da sve što hoćeš da kažeš treba da kažeš duhovito. Učimo ih [decu] da se smeju na svoj račun, učimo ih humoru koji leči”, izjavila je u jednom intervjuu. Jasminka ne zazire od teških tema: pisala je o dečacima u vreme rata (Giga pravi more), o dečaku koji boluje od cerebralne paralize (Priča o dugmetu i sreći) i anoreksičnim devojkama (35 kalorija bez šećera), o razvodu i gubitku (Ovo je najstrašniji dan u mom životu), o zaceljivanju rana na posleratnom Balkanu (Leto kada sam naučila da letim). Razorni uticaj velikih lomova (kao što su rat, razvod, gubitak itd.), na koje deca ne mogu da utiču, Jasminka Petrović predstavlja s dubokim razumevanjem deteta i poštovanjem njegovih osećanja kakvo se retko sreće u književnosti za decu. Međutim, Jasminki ništa manje nisu važne ni sve one velike-male muke sa kojima se deca svakodnevno suočavaju: potreba da budu prihvaćena u društvu, da nauče gde prestaje igra a počinje stvarni svet, pun obaveza i neprijatnosti, zatim navikavanje na školu i novu sredinu, prihvatanje sopstvenih mana i vrlina, stvaranje ličnih vrednosti u svetu koji nudi mnogo toga zanimljivog, ali i opasnog. Kao i svi dobri pisci za decu, Jasminka zna da je svako dete najbolje u nečemu i ohrabruje ga da otkrije taj svoj dar, nešto što može postati izvor njegove snage i inspiracije. Humor u njenim delima služi da se surova stvarnost učini podnošljivijom, ali i kao važno pedagoško sredstvo: obojeno smehom lakše se prihvata ono što ti se kod sebe i oko sebe ne sviđa. Umesto da plačeš zbog svojih mana, smej se sebi i pretvori nedostatke u izvor veselja – poručuje im autorka. Mladim čitaocima Jasminka Petrović se obraća kao sebi ravnima. Ona poznaje jezik dece, njihove probleme, navike i nove trendove, pa lako uspostavlja kontakt.
   Knjige Jasminke Petrović ne nude deci gotova rešenja za dileme, niti pouke i lekcije kojima se treba slepo verovati već ih ohrabruju da sama razmisle, istraže, ispitaju i donesu zaključak – i to je još jedan od razloga njihove velike popularnosti. Šalje ih u avanture, pa ako treba i na drugu planetu, kao Nikolu, junaka knjige Hoću kući. Jer ponekad je potrebno otići u najluđu, najopasniju kosmičku avanturu da bi se došlo do najjednostavnijeg zaključka: Ja volim svoje roditelje, takvi kakvi su skrojeni su po mojoj  meri, a ja po njihovoj. I upravo to poverenje u sposobnost deteta da razume sebe i svet oko sebe čini knjige Jasminke Petrović tako dragocenim sastojkom detinjstva dece širom sveta.

 

 

Copyright 2012. izdavačka kuća ODISEJA Dobračina 5, 11000 Beograd | tel.+381 11 26 20 521 | +381 11 33 73 960 | fax. +381 11 26 21 375