PENAK, DANIJEL

danijel penak
Danijel Penakjoni, kako je pravo Penakovo ime (Daniel Pennac), rodio se 1944. godine u Maroku. Njegova porodica selila se gde god bi prekomandovali oca, vojnog inženjera, tako da su živeli širom sveta: u afričkim državama Džibutiju, Etiopiji, Alžiru i Maroku, potom u Indokini  i, na kraju, u srcu Evrope, na jugu Francuske. Sa njima je putovala i porodična biblioteka, u kojoj je mali Danijel pronalazio radost i uživanje. Iako je obožavao da čita, Danijel je jedva naučio da piše. Smatrali su ga „lošim đakom“ –  njegovi učitelji su tvrdili da je izgubljen slučaj i potpuni duduk. Međutim, Danijel Penak je neumorno, strasno čitao, i vrlo rano počeo da prevodi i piše. Priseća se kako je u školi s drugovima iz razreda trampio literarne sastave za domaći iz matematike: „Tako sam i počeo da pišem – na školskoj crnoj berzi“.[1] Uprkos svemu, Danijel se nije predavao i završio je fakultet, zaposlio se kao nastavnik francuskog jezika, napisao tridesetak dela i postao priznati pisac ovenčan nagradama.
Svetsku slavu donela mu je saga o Malusenima (kod nas su prevedene četiri knjige ovog sedmotomnog serijala: Kriv za sve, Mala prodavačica proze, Vilinski karabin, Za plodove strasti). Roman Mala prodavačica proze (La petite marchande de prose, 1989) doneo mu je Prix du Livre Inter 1990; autobiografsko delo Školski jadi (Chagrin d'école, 2007) osvojilo je prestižnu Prix Renaudot 2007. godine, a nagrada za životno delo Grand Prix Metropolis bleu stigla je već 2008. godine. Gotovo sve Penakove knjige za decu hvaljene su i popularne, ali se posebno ističu romani Džukac Kucov (Cabot-Caboche, 1982), U oku vuka (L'œil du loup, 1984) i serijal Kamoove zgode i nezgode: Šifra Vavilon (L'agence Babel, 1992), Kamo i ja (Kamo et moi, 1992) Kamoovo bekstvo (L'Évasion de Kamo, 1992) i Ideja veka (L'idée du siècle, 1993).
Među Penakovim esejističkim delima naročito je uticajan romansirani esej posvećen čitalačkom iskustvu, kod nas preveden pod imenom Kao u romanu (Comme un roman, 1992). Penak piše i televizijska i filmska scenarija, najčešće ekranizacije svojih knjiga (Vilinski karabin, 1988, Gospoda deca, 1987) i dela drugih pisaca. Od stripova za koje je Penak pisao scenario, našoj publici najpoznatija je epizoda Taličnog Toma br. 8: Usamljeni jahač.  U Francuskoj je posebno popularan strip na kojem radi sa Žakom Tardijem Razvrat (Débauche), koji se bavi socijalnim temama poput nezaposlenosti.
Međutim, i pored svih svojih uspeha, Penak kaže da se još nije oslobodio sumnji u sebe koje je upio za vreme školovanja. Zato je važan deo svog života posvetio zalaganju za promenu i unapređenje obrazovnog sistema, koji bi trebalo da svakom detetu omogući da uživa u obrazovanju i da se razvije u skladu sa svojim mogućnostima i interesovanjima – a ne da ga učine nesigurnim i odbiju od obrazovanja. Na osnovu sopstvenih iskustava – kao „lošeg đaka“ i hvaljenog nastavnika, Penak neprestano osmišljava podsticajne nastavne metode, koje sprovodi u praksi – o njima je pisao u esejima i pretočio ih u svoja književna dela. Škola je, tako, vrlo često tema njegovih dela. Budući da je odnos prema učenju i obrazovanju centralna tema serijala o Kamou, da bismo bolje razumeli roman pred nama, zadržaćemo se i na drugim važnim Penakovim delima na tu temu.
U esejističkom delu Kao u romanu, posvećenom uživanju u čitanju, Penak tvrdi da školski i obrazovni sistem ubijaju kod mladih ljudi volju za čitanjem, i represivnim metodama stvaraju kod dece otpor prema književnosti i obrazovanju uopšte. Zvanično, škola pokušava da oblikuje nove čitaoce, međutim, svojim varvarskim, diktatorskim, krutim i nasilnim metodama postiže upravo suprotno, i stvara zapravo generacije koje čitanje doživljavaju tek kao mučnu obavezu. U poglavlju ove knjige pod imenom „Glagol čitati ne podnosi imperativ“, Penak objašnjava da se jednako ne može nekome narediti „Zavoli čitanje“ kao što ne biste mogli ni izdati naredbu „Zavoli tu i tu osobu“. I to je suština Penakove vizije: ako želite da pridobijete decu za čitanje, književnost, obrazovanje, morate ih začarati i očarati, a znanje ume itekako da bude zavodljivo. Deci se umesto toga nudi kanonizovana kultura, s unapred određenim stavom šta im se mora svideti, šta će im biti zanimljivo, šta su vrednosti, šta je lepo i šta je uživanje. Takav diktat ubija volju za izgradnjom sopstvenog ukusa, za otkrivanjem, za preispitivanjem (sebe i književnosti), za prihvatanjem i prevazilaženjem... Čitanje i književnost postaju tek dosadna obaveza kojoj se mora prići zatvorenih očiju i zatvorenog srca. Penakovu filozofiju obrazovanja odlično je sumirao Teofil Pančić u prikazu knjige Kao u romanu.[2] „Pretnje i omalovažavanje postižu samo to da izmoreni klinci nekako otaljaju školu i zatim se zauvek oproste od knjige, s olakšanjem doživotno gnojeći oči i kontaminirajući mozak Santa Barbarom ili Čuvarima plaže. Jer ih niko nije terao da to gledaju, i niko ih nije trijumfalno obaveštavao da su rođeni idioti ako pročitanu knjigu nisu doživeli i razumeli na Jedino Ispravan Način, a to je onaj koji propisuje Autoritet s državnim pečatom. Zvuči naizgled paradoksalno, ali Penak se u knjizi posvećenoj čitalačkoj strasti i užitku, i svim (bezbrojnim) dobrim razlozima za Čitanje, zalaže i za: pravo da ne čitamo, pravo da preskačemo stranice, pravo da ne završimo knjigu, pravo da čitamo bilo šta, pravo da čitamo bilo gde (u metrou, u klozetu...) i tako dalje. Nešto što možemo nazvati prijateljskim ophođenjem s knjigom nužno podrazumeva i ovakve postupke; čitanje je, dakle, radost otkrivanja, a ne kuluk i pokora koju treba odraditi da bi se izbegla Kazna. Utoliko je autor i uspeo da odbrani svoju tezu o čitanju kao svojevrsnom poroku: njegovim potencijalnim uživaocima uvek prete oni koji se užasavaju konsekvenci prava na neobuzdano čitanje i slobodno tumačenje, tog neophodnog uslova da bi se moglo govoriti o vaspitanju slobodnih ljudi. Iako se francusko i srpsko društvo u malo čemu mogu suvislo porediti, kada se radi o represivnoj tradiciji moderne škole stvari zvuče savršeno poznato srpskom čitaocu (koji je, ako sledimo Penakov metod, pobedio represiju upravo tako što se nije uplašio i odustao od čitanja...).“ Teofil Pančić nepogrešivo prepoznaje suštinu Penakovog stava: zalaganje za slobodu čitanja (tačnije – za slobodu uživanja u čitanju), zapravo je borba za slobodu mišljenja i slobodnu volju, koje su preduslov postojanja slobodnog čoveka. Istorija je puna primera uskraćivanja „knjige“ ljudima, ne bi li se održali u podjarmljenom, ropskom položaju duha, a potom i svega ostalog. „Odbijajući da književnost piše velikim početnim slovom – ne iz nedostatka respekta nego baš zato da je sačuva za one koji se, tek što su kročili u život, susreću s njom kao s još jednim baukom Sveta Odraslih – Penak ispisuje diskretnu, filigransku pohvalu neuporedivoj lepoj bolesti čitanja, ne zaboravljajući da napomene ni to da čitanje jeste izvorno ‘beskorisno’ i uvek pomalo neurotična ‘krađa vremena’ od Života (šta god to bilo). Taj njegov pledoaje nije usmeren protiv sistema kao neophodnog poštapala za nauku, nego protiv Sistema kao ‘baršunastog’ represivnog aparata koji rasteruje naraštaje nesuđenih Čitalaca“, zaključuje Pančić.
Istoj temi na drugi način Penak pristupa u autobiografskom romanu Školski jadi, gde opisuje svoja gorka iskustva kao školarca. „To nije knjiga o školi uopšte, već o ‘duducima’ poput mene, o bolu zbog neshvatanja i šteti koju škola može da nanese“, kaže u intervjuu objavljenom u britanskom časopisu Independent. Najsnažnija Penakova uspomena iz školskih dana je sećanje na stid i strah, „strah od pitanja koje će mi postaviti a na koje neću umeti da odgovorim.“
Za četvrt veka nastavničke karijere, Penak se susretao s mnogom decom sa sličnim problemima koje je i sâm imao, ali kojima je, poučen sopstvenim iskustvom, pristupao potpuno drugačije nego njegovi nastavnici njemu i, pokazalo se u velikom broju slučajeva, kojima je tako uspeo da se ostvare. „Posao nastavnika“, objašnjava Penak u ovom intervjuu, „jeste da prihvati ta zbunjena bića, da pronađe u njima iskru životu i neguje ih dok ih ne povrati ih iz te njihove obrazovne kome, da pronađe način da priđe svakom đaku ponaosob. Neće da uči engleski na uobičajen način? Pokušaj da mu daš uspavanke, ili smešne besmislene stihove, citate Vudi Alena ili Čerčila, ili daj mu zadatak da odglumi neke scene iz pozorišnog komada ili da peva pesme Bitlsa.“ Dobar nastavnik strasno nastoji da pronađe način da priđe duduku¸odnosno đaku koji ne uspeva da se zainteresuje za učenje na standardan način – a naići ćete baš svuda, u bilo kojoj zemlji, u bilo kojem periodu, na poneko takvo dete, kome je potrebno spasavanje. A kakvi su ostali nastavnici? „Odrasli začas pomisle da je dete glupo.“ Oni nisu važni, dok god postoji neko ko želi da se pozabavi s takvom decom. „Potreban je samo jedan nastavnik – samo jedan“, piše Penak u Školskim jadima, „da nas sačuva od samih sebe i da učini da zaboravimo sve ostale.“ Od dobrog nastavnika primiš ne samo znanje, već i strast prema znanju, a ponekad, kao u Penakovom slučaju, i želju da to znanje dalje prenosiš. Penak strasno nastoji da bude taj jedan nastavnik koji će đaka zaraziti željom za znanjem i taj pisac koji će u detetu probuditi ljubav prema čitanju.
Svu svoju spisateljsku i profesorsku strast Penak je pretočio u serijal Kamoove zgode i nezgode, koji se bave školskim dogodovštinama junaka Kamoa i njegovog najboljeg druga.
U Ideja veka (Kamo. L'idée du siècle) Penak propoveda o onom jednom profesoru dovoljnom da promeni život svojih učenika: Kamoovo učitelj priprema svoje đake za prelazak u više razrede tako što imitira profesore koji će im od sledeće godine predavati. Njegova sušta suprotnost je nastavnik francuskog u Kamo i ja, koga se svi đaci boje, i paralisani strahom, ne uspevaju da nauče francuski, pa traže način da nekako savladaju strašnog nastavnika i završe razred. U Kamoovom bekstvu junak Kamo pokušava da savlada strah od vožnje bicikla, pretvarajući „časove vožnje“ u neobičnu društvenu igru i istraživanje. Penakove ideje o učenju s radošću i uživanjem ne odnose se samo na školske predmete, već i na sve ono što se životu može naučiti, poput vožnje bicikle.
Moglo bi se reći da je roman Šifra Vavilon zapravo književna obrada ideje koju je pomenuo u citiranom intervjuu: kako na kreativan način podstaći dete koje voli engleski da nauči taj jezik. Majka jednog duduka za engleski dosetila se da bi deci moglo biti zanimljivo dopisivanje, pa još dopisivanje s likovima klasika svetske književnosti. I, pokazalo se, bila je u pravu: situacija se potpuno obrnula, deca ne prestaju da čitaju i pišu pisma, iako im Kamoov najbolji drug objašnjava koliko je besmisleno dopisivati se s duhovima. Deca su naučila strane jezike, ali i dobila priliku da progovore o stvarima koje ih muče, o kojima nisu mogli da govore s ljudima iz svog okruženja. Penak slika dirljiv portret dečaka koji je ostao bez oca, samo s majkom, i oboje pokušavaju da izađu na kraj sa tim bolnim gubitkom. Kroz knjigu provejava i priča o pravom drugarstvu, za koje je potrebna spremnost da se žrtvuje i pomogne, ali i hrabrost da se suprotstavi i posvađa, ako treba. (Kao suprotnost Kamou i njegovom najboljem drugu, pojavljuje se lik Velikog Lantjea, koji je svačiji i ničiji drug, koji ne može da podnese svađe, ali zato i nije ni sa kim blizak). Likovi klasika svetske književnosti, predstavljeni su u ovoj knjizi kao junaci koji se dopisuju sa decom našeg doba kojima, odjednom, njihove (književne) sudbine deluju mnogo bliskije i zanimljivije. Tako u ovoj knjizi Penak ne samo da daje ideju kako se deca mogu podstaći da nauče strane jezike već i na vrlo inventivan način promoviše klasike kao zanimljivo štivo, tako što njihove junake predstavlja kao „drugove iz inostranstva” i približava njihove priče savremenoj deci. Danijel Penak ne bi važio za jednog od najboljih pisaca današnjice, da njegove knjige ne nude višeslojno čitalačko iskustvo, već prema tome koliko ko želi i može da se upusti u njega. Sva Penakova dela, i za decu i za odrasle, očaravaju čitaoce lepotom francuskog jezika, koji Penak obožava. Ne čudi što se za većinu njegovih dela za decu preporučuje da se čitaju naglas, niti što prevodioci njegovih dela dobijaju nagrade širom sveta jer je potrebno veliko umeće da bi se izašlo na kraj sa tako izazovnim tekstovima. Brižljivo izgrađena melodija teksta, igre rečima, jezičke bravure – ne izostaju ni u ovoj knjizi. U Šifri Vavilon, na prvi pogled bi se reklo da imamo posla sa naratorom bez književnih ambicija, on pripoveda o događajima direktno, razgovornim tonom, međutim, on vešto, majstorski ispreda priču a jezik je razigran, bogat i melodičan. Velikoj popularnosti romana o Kamoovim avanturama doprineo je lik glavnog junaka: Kamo je dobrodušan, brižan, pomalo tužan a ipak duhovit, vrlo pametan dečak iz koga vrcaju ideje. Kamo se vrlo dobro snalazi u svom okruženju, reklo bi se da čvrsto stoji na zemlji, ali isto tako ume i da se upusti u avanture kroz svetove mašte.
Kamoove zgode i nezgode doživele su ogromnu popularnost širom sveta. Vole ih prosvetni radnici koji u njima nalaze inspiraciju za zanimljivu i podsticajnu nastavu. Hvale ih bibliotekari kao knjige koje privlače tinejdžere u biblioteke. Vole ih i roditelji, jer im pomažu da bolje razumeju svoje decu. A najviše ih vole tinejdžeri širom sveta, koji u njima prosto beskrajno uživaju – a kao što nas Penak uči, uživanje u književnosti je prvi korak ka osvajanju bogatog čitalačkog iskustva i ispunjenog života slobodnog čoveka.


[1] Danijel Hahn i Sem Holms, „Danijel Penak, direktor škole radosti” (Daniel Hahn and Sam Holmes, Daniel Pennac: Head teacher from the school of joy), Independent, 17. 9. 2010.

[2] Teofil Pančić, P(r)orok čitanja, recenzija knjige Danijela Penaka Kao u romanu; nedeljnik Vreme, br. 429, 9. januar 1999.

 

 

Copyright 2012. izdavačka kuća ODISEJA Dobračina 5, 11000 Beograd | tel.+381 11 26 20 521 | +381 11 33 73 960 | fax. +381 11 26 21 375