ROUZ, MALKOLM

Malkolm Rouz fotka CB

MALKOLM ROUZ (rođen 1953. godine), odrastao je u Koventriju i doktorirao hemiju na Univerzitetu u Jorku. Prve priče je napisao dok je radio istraživanje za doktorat. Pisao je u slobodno vreme, bez ikakvih ambicija: „Za mene je pisanje bilo samo način da malo pobegnem od svakodnevice”.

Do 1996. godine predavao je hemiju na Otvorenom univerzitetu (Open University), uglednom britanskom univerzitetu koji, za razliku od tradicionalnih obrazovnih ustanova, nije stacioniran na jednom mestu već se može pohađati širom Velike Britanije i u drugim zemljama. Rouz se bavio i istraživačkim radom, uglavnom u oblasti organske hemije i njene primene u unapređenju zdravlja. Od ozbiljnih poslova odmarao se radeći nešto u čemu je uživao: pisao je. Budući da su mu brojne profesorske i istraživačke obaveze ostavljale malo vremena, Rouz je pisao noću. „Verovatno se baš zato najbolje scene u mojim romanima dešavaju po mrklom mraku”, šali se Rouz. Premda se u to doba Malkolmu Rouzu činilo da bi od hemičara teško mogao ispasti književnik, i svoje piskaranje je doživljavao tek kao zabavni hobi, na nagovor devojke (današnje žene), potražio je izdavača i – objavio prvu knjigu. Uspeh njegovih dela promenio je Rouzov stav prema književnom potencijalu naučnika. Danas to ovako obrazlaže:

   „Mnogi ljudi smatraju neobičnim ili fascinantnim to što naučnik može da bude i romanopisac, ali meni se to ne čini čudnim. Na kraju krajeva, naučnici moraju da budu kreativni i vrlo uporni da bi sproveli neko istraživanje. Osim toga, i naučnici mnogo pišu; neprestano pišu tekstove i članke o svojim istraživanjima. Svako ko je maštovit, ko je u stanju da se drži zadatka i ko zna kako da osmisli dobru rečenicu ima sve što je neophodno za pisanje romana. Povrh toga, moja istraživanja u hemiji bila su usmerena na to da doprinesem malo boljem razumevanju nekog aspekta ljudskog života. I roman takođe teži osvetljavanju nekih aspekata  ljudskog života. Ciljevi su slični, iako su sredstva različita.

Smatram da pisanje romana nije toliko udaljeno od hemije koliko biste na prvi pogled mogli pomisliti. U jednom životu pomešam hemikalije, promućkam ih, ostavim ih da se malo krčkaju i onda posmatram reakcije. U drugom, spojim različite likove, malo ih protresem sukobom i, ponovo, posmatram rezultat.”[1]

   Već prvi Rouzov roman Procep (Rift, 1985) postao je omiljen među tinejdžerima, a Rouz je privukao pažnju bibliotekara koji znaju koliko je teško ugoditi toj starosnoj grupi, mladim ljudima koji su, u mnogo čemu, još deca. Za njim su usledili romani TUP eksperiment (The OBTUSE Experiment, 1993) i Viši oblik ubistva (The Higher Form of Killing, 1994), koji se našao u užem izboru za najprestižniju svetsku nagradu za kriminalističku prozu Edgar Award, nazvanu prema rodonačelniku ovog žanra Edgaru Alanu Pou. Već ovi romani nagovestili su neverovatan internacionalni uspeh Rouzovih knjiga za mlade, pa je ono što je počelo kao hobi ubrzo postalo njegova profesija. Rouz je 1996. napustio profesorsku karijeru i posvetio se pisanju. Prva značajna književna nagrada stigla je već sledeće, 1997. godine, za roman U tunelu (Tunnel Vision) koji govori o grupi izgubljenih tinejdžera na korak od sunovrata u propast, o rasizmu i potrebi da se uklopi u okruženje po svaku cenu, Rouz je dobio Angus Book Award. To je nagrada za najbolji tinejdžerski roman koju dodeljuje žiri delom sačinjen od srednjoškolaca i, kao i uvek kad se čuje glas dece i mladih, dobijaju je književna dela koja najbolje komuniciraju sa generacijom savremenih čitalaca i odgovaraju na njihove potrebe, interesovanja i nude odgovore na njihove najvažnije dileme. Bez obaveza na fakultetu, Rouz je uspevao da objavi bar jedan roman godišnje. Držao se oprobanog recepta: pisao je isključivo za tinejdžere, istraživao njihov svet, ispitujući mogućnosti žanrova kriminalističkog i naučnofantastičnog romana, da bi se pozabavio raznim iskušenjima i problemima s kojima se mladi ljudi suočavaju na pragu zrelosti. Vrlo popularni bili su romani Krug košmara (Circle of Nightmares, 1997) i Let naglavačke (Flying Upside Down, 1998). Njegova publika ga je 2001. ponovo nagradila za roman Kuga (Plague, 2000), ovoga puta sa dve nagrade koje žiriraju srednjoškolci: Angus Book Award i Lancashire Children’s Book of the Year Award. Temom smrtonosnog virusa bavili su se mnogi slavni pisci. U Rouzovom romanu bilo je verovatno više nauke nego u prethodnim obradama ove teme, i razorno dejstvo smrtonosne epidemije bilo je predstavljeno iz perspektive tinejdžera. Rouz je preusmerio energiju sa hemijskih eksperimenata i preciznih proračuna u brižljivo, kreativno baratanje jezikom, što mu je donelo glas odličnog pisca. Već njegova sledeća knjiga Nasleđe (Bloodline, 2002) našla se u užem izboru za jednu od najznačajnijih internacionalnih nagrada za književnost za decu i mlade – Deutscher Jugendliteraturpreis 2003. Knjiga se bavi etičkom dimenzijom genetskih eksperimenata na ljudima, i u uzbudljivom trileru pokreće lavinu pitanja koji zaslužuju dublje promišljanje. Teme rasizma i etička problematika genetskih istraživanja dominirale su u nekoliko narednih Rouzovih romana, kao što su Klon (Clone, 2002), Gen smrti (Death Gene, 2006) i Presađivanje (Transplant, 2003) koji je govorio o transplantaciji lica pre nego što je bilo gde u svetu izvedena.

„Rouzovi trileri su ne toliko naučna fantastika koliko naučna rasprava, i oni čitaocu usađuju sumnju da ako se stvari poput onih koje on opisuje već ne dešavaju, uskoro će se desiti”, kaže Jan Mark, novinar Gardijana povodom Rouzovog romana Snaga uragana (Hurricane Force, 2005) koji govori o potencijalno katastrofalnim posledicama manipulacija meteorološkim uslovima, i ekološkim i političkim, ako se iskoriste kao oružje ili resurs koji bi mogao produbiti ekonomsku nejednakost u svetu. Kako je to često slučaj sa naučnom fantastikom, i Rouzovi romani predviđaju budućnost ali ne s ambicijom da budu proročki već s jasnom intencijom da, predstavljajući ne baš svetlu viziju budućnosti, pozovu da se promisli o medicinskoj etici, religiji, rasizmu i politici, ukratko, da se razmisli o cilju pre nego što se nepovratno naprave koraci u neizvesnom i potencijalno pogubnom pravcu.

   Dok ovi Rouzovi romani mahom samo postavljaju važna pitanja o budućnosti nauke i sudbini planete i života na njoj, ostavljajući čitaoca da razmišlja o njima i pita se šta li je od svega toga već nepovratno pokrenuto, serijal Nijanse (Shades, 2008–2013) pokušava i da ponudi neke odgovore. Rouz je osmislio serijal kratkih, napetih romana sa herojima koji se bore protiv nesavesne upotrebe nauke. Junak prvog nastavka Četiri stepena više (Four Degrees More, 2008) tinejdžer Lejton pretvara se u superheroja Hladnog koji se bori protiv globalnog zagrevanja. U romanu Životinjska laboratorija (Animal Lab, 2008), dvoje protagonista se sukobljava: Džejmi koji želi da izleči svoju ćelavost i njegova sestra koja tvrdi da nijedan lek nije vredan mučenja životinja. U Asteroidu (Asteroid, 2011) grupa tinejdžera uspeva u onome što naučnicima ne polazi za rukom: da spreči udar asteroida u Zemlju.

Uporedo sa ozbiljnijim književnim delima iz žanra naučne fantastike, Rouz je pisao detektivske romane. Veliki komercijalni uspeh doživeo je osmotomni serijal o dvoje detektiva Loules i Tili (Lawless & Tilley, 1997–2000).

Sve Rouzove knjige bave se aktuelnim temama i u njima tinejdžeri pronalaze ozbiljne sagovornike o gorućim problemima. Na primer, u Zabranjenom ostrvu (Forbidden Island, 2009) govori se o ograničavanju ljudskih prava u korist nacionalne sigurnosti, teme koja je postala naročito aktuelna posle terorističkih napada u Americi i donošenja Patriotskog zakona 2001. godine, koji daje gotovo bezgranična ovlašćenja državi u odbrani nacije protiv terorizma, često na štetu slobode pojedinca. Takođe, širenje interneta donelo je i mnoge opasnosti, koje Rouz istražuje u romanu Sajber teror (Cyber Terror).

   Najveću popularnost i najviše kritičkih priznanja doživeo je Rouzov serijal Tragovi. Prvih šest knjiga u serijalu napisano je za svega dve godine (2007–2009), ali kako interesovanje za njih nije jenjavalo, autor je nastavio da ih piše 2013. godine. U osnovi futuristički kriminalistički romani ovog serijala nude provokativan pogled na budućnost ljudske civilizacije i upozoravaju na probleme o kojima treba promisliti pre nego što bude prekasno. Tragovi objedinjuju sve najvažnije teme Rouzovog dela: sukob slobode pojedinca i dobrobiti društva, upotrebu nauke radi poboljšanja kvaliteta ljudskog života ali i razorne posledice njene nesavesne i neumerene primene.

Svet Tragova smešten je u kvazidistopijsku budućnost Ujedinjenog Kraljevstva. Velika Britanija se promenila, veliki današnji centri na jugu zemlje poput Londona postali su legla kriminala, nerazvijeni i zaostali krajevi, dok su se bogatstvo, kultura i nauka preselili na sada bogati sever. Ljudi žive u nekoj vrsti veoma organizovane, blagonaklone diktature, pod vlašću robotizovanih bezimenih Vlasti. Deca se sa pet godina odvajaju od roditelja i smeštaju u škole u kojima ih Vlasti odgajaju, biraju im zanimanja u skladu s njihovim talentima i sposobnostima, a kad dođe vreme, „uparuju“ ih sa odgovarajućim bračnim partnerom odabranim na osnovu genetskih predispozicija, godina i srodnih zanimanja (sportisti sa sportistkinjama, naučnici sa naučnicama, umetnici sa umetnicama itd.). Bela rasa, nekada pretežno zastupljena na britanskom ostrvu, gotovo je nestala i njeni retki pripadnici smatraju se izuzetkom, genetskom greškom u društvu u kome su svi smeđeg tena. Bezbroj stvari je zabranjeno: susreti s roditeljima, pušenje, držanje kućnih ljubimaca (mačke i psi su gotovo istrebljene vrste koje postoje još samo u rezervatima) i tako dalje. Niko ne poseduje lična prevozna sredstva već se koristi visokoautomatizovani javni prevoz – zanimljiv je sistem taksi vozila bez vozača koji umnogome podseća na sisteme automatizovanog prevoza koji se danas tek testiraju i razvijaju u zemljama s naprednom tehnologijom. Dakle, u Rouzovom svetu se sve što nije neophodno, što ne doprinosi funkcionalnosti, smatra suvišnim i prevaziđenim: ljubav, želje i tako dalje. S druge strane, ne odbacuje se ništa što bi moglo biti korisno: tako se učenici buntovnici, skloni postavljanju pitanja i preispitivanju ponuđenih istina, usmeravaju ka karijeri detektiva.

Romani prate Luka Hardinga, talentovanog buntovnika koji je sa šesnaest godina postao zvanično najmlađi forenzički istražitelj u istoriji, uvek u pratnji vernog mobilnog asistenta, robota Malka, i njegovu devojku, zabranjenu ljubav – muzičarku Džejd. Dok iz romana u roman Luk rešava sve komplikovanije slučajeve, Rouz nas uvodi sve dublje u problematiku „savršeno organizovanog” društva u kome se ništa ne prepušta slučaju a vrlo malo toga slobodnoj volji pojedinaca.

Prva knjiga u serijalu, Nameštaljka, proglašena je najboljom internacionalnom knjigom za mlade objavljenom 2006. godine, odlukom dve organizacije: USIBBY (Američki ogranak IBBY) i Children's Book Council. Iako je zaplet prilično jednostavan, ova knjiga maestralno kombinuje tinejdžerske zebnje i misteriju zločina koji i u takvom, naizgled bezdušnom društvu, pokreću ljudske emocije i iracionalni nagoni. Ova knjiga uvodi u priču i potisnute tenzije u društvu gde se život odvija po strogom setu propisa – što neizbežno vodi kršenju pravila i opiranju autoritetima, na različite načine i u različitom stepenu: neko će krišom držati mačke, neko održavati tajne ljubavne veze a neko iskoristiti sistem da prikrije zločin motivisan osvetom i ljubomorom. Rouz podstiče znatiželju čitalaca i time što ne daje nikakvu genezu „savremenog“ sveta: ne znamo ni kad se tačno sve dešava, niti kako se desilo da se Britanija toliko promeni, niti šta je dovelo do nastanka takvog društva. Čitaocu je ostavljeno da sam zamisli sve to, ili da potraži dalje tragove za razrešenje te misterije u nastavcima serijala. Ova knjiga nagoveštava centralnu temu nekoliko romana: Lukova i Džejdina borba da budu zajedno, njihovo sukobljavanje sa Komitetom za uparivanje, jačanje njihove ljubavi uprkos razdvojenosti uslovljenoj različitim karijerama (Luk kao forenzički istražitelj mahom ima posla u južnjačkim sirotinjskim zabitima, dok je muzičarka Džejd poslom vezana za kulturne centre bogatog severnog dela zemlje).

   Luk kroz svoj prvi slučaj (u Nameštaljci) upoznaje prednosti i ograničenja sistema kojem služi, pogotovu što je, budući da svi tragovi vode ka njemu, prinuđen da ozbiljno razmotri sebe kao glavnog osumnjičenog, iako je potpuno siguran u svoju nevinost. I drugom slučaju – opisanom u romanu Zalutali metak (Lost Bullet) – Luk juri serijskog ubicu u sirotinjskim krajevima Londona, a žrtve povezuje samo jedno: sve su nevine. U trećem slučaju Prozivka (Roll Call) Luk juri da uhvati ubicu koji targetira žene istog imena (Emili Vander) pre nego što ih sve pobije, suočavajući se s teškim saznanjem da u ovom poslu, uprkos tome što ima spisak potencijalnih žrtava, mora da donosi teške odluke i da ipak ne može svakoga da spase. Poslednja provera (Double Check) uvodi pitanje smrtne kazne: Luk saznaje da je čovek koji čeka pogubljenje nevin i pokušava da ga oslobodi, dok mu Vlasti nameću nekoliko drugih slučajeva koje takođe treba rešiti u što kraćem roku. Jurnjava kroz cilj (Final Lap) vodi Luka u izrazito kompetitivni svet profesionalne atletike, gde će morati da upotrebi razne sposobnosti da bi okončao seriju zločina. Šesti nastavak u serijalu, Krvna braća (Blood Brother), uvodi jednu od omiljenih Rouzovih tema – genetiku, a Luku se pruža prilika da se susretne sa davno izgubljenim ocem, koga ne bi ni imao priliku da vidi da upravo njegov otac nije osumnjičen za velikih broj čudnih smrtnih slučajeva u bolnicama. U za sada poslednjem nastavku serijala, Slučaj sedmi: Ubilački klub (Murder Club) Luk je u vrlo nezavidnoj poziciji: pretrpeo je teško oštećenje mozga i izgubio je svog vernog Malka. Pre nego što se oporavio od operacije, dobio je novog mobilnog asistenta i novi zadatak. Naizgled jednostavan slučaj vodi ga u birokratsko srce sistema, do nastradale radnice bliske vladajućim strukturama, u čiju smrt su umešane kolege, a izgleda i sam sistem Vlasti. Istovremeno, Luk i Džejd su preduzeli sve što im je zakon dopuštao da promene odluku Komiteta za uparivanje i sada čekaju odluku. Ovaj roman će razrešiti mnoga pitanja koja je serijal postavio, ali ostaviće dovoljno nedoumica da čitaoci željno iščekuju nove nastavke.

    Svoj veliki internacionalni uspeh Rouzovi romani delom duguju ekspanziji distopijskih romana za mlade u čitavom svetu, koje poslednjih godina sve više čitaju i odrasli. I s dobrim razlogom: svetu je potreban novi pogled na budućnost ljudske civilizacije u kojoj etički, emotivni i kognitivni razvoj čovečanstva ne prati nesrazmerno ubrzani razvoj tehnologije. A upravo su etika, emocionalnost i samosvest osnove ljudskosti. Romani koji nude sumornu viziju budućnosti, u kojoj su potlačene mase primorane da se bore za svoju slobodu i za očuvanje ljudskosti – nalaze na svim listama bestselera ali i nagrađivanih knjiga.


[1] Svi citati preuzeti su sa Rouzovog sajta www.malcolmrose.co.uk (Prim. ured.)

 

 

Copyright 2012. izdavačka kuća ODISEJA Dobračina 5, 11000 Beograd | tel.+381 11 26 20 521 | +381 11 33 73 960 | fax. +381 11 26 21 375