IBOTSON, EVA

Eva Ibbotson slika autorke
EVA IBOTSON (Eva Ibbotson, 1925–2010) rođena je u Austriji, ali je veći deo života provela u Velikoj Britaniji i pisala je uglavnom na engleskom jeziku. Romani za decu, koji su joj doneli najviša književna priznanja i svetsku slavu,  prevedeni su na više od osamdeset jezika.
Eva Marija Šarlota Mišel Vizner rodila se u uglednoj bečkoj porodici jevrejskog porekla. Njen otac Bertold Vizner, fiziolog, bio je jedan od prvih naučnika koji su se bavili veštačkom oplodnjom, a majka Ana Gmejer, spisateljica i dramaturškinja, sarađivala je s najslavnijim umetnicima toga vremena, kao što su pisac Bertold Breht i režiser Frederik Pabst. Evini roditelji razveli su se kada je imala dve godine, pa je detinjstvo provela neprestano se seljakajući. Otac je prihvatio mesto predavača na Edinburškom univerzitetu. Kad se njena majka, posle selidbi u Berlin i Pariz, konačno skrasila u Engleskoj, Eva joj se pridružila. Ubrzo su, bežeći od nacističkog režima, i mnogi drugi članovi Evine familije pobegli iz Austrije. Blistavi Beč svog detinjstva Eva je  mnogo godina kasnije oživela u svojim delima.
U Engleskoj, Eva Vizner se lako uklopila. Pohađala je čuveni internat Dartington Hol u Devonu. Uživala je u toj nestandardnoj školi s decom raznih nacionalnosti, u za to vreme vrlo savremenim metodama podučavanja, opuštenoj atmosferi i predivnoj prirodi. Iskustva iz tog perioda pretočila je u romane Jezerce vilinog konjica i Pesma za leto. Idući očevim stopama, Eva je upisala studije fiziologije na koledžu Bedford u Londonu i, kao odlična studentkinja, ubrzo prešla na Kembridž. Fakultet je, međutim, ubrzo napustila pošto nije mogla da podnese korišćenje životinja u istraživanjima. Na Kembridžu je upoznala ljubav svog života, Alana Ibotsona, prirodnjaka i entomologa, s kojim je provela ostatak života i dobila četvoro dece. Živeli su u Njukaslu, gde je Alan predavao na fakultetu. Dok je gajila decu, Eva je počela da piše, najpre ljubavne priče za časopise, a potom i knjige za decu i ljubavne romane.
Ljubavni romane Eve Ibotson često se svrstavaju u omladinsku literaturu: autorka ih je namenila odraslima, ali su bili vrlo popularni među mladima. Najpoznatiji su Grofica iz suterena (A Countess Below Stairs, 1981), Čarobne  flaute (Magic Flutes, 1982), Trupa labudova (A Company of Swans, 1985), Trg Madenski (Madensky Square, 1988), Prodavnica rukavica u Beču i druge priče (A Glove Shop in Vienna and other Stories, 1992), Jutarnji dar (The Morning Gift, 1993), Pesma za leto (A Song for Summer, 1997) i Ne želim nasledstvo (The Reluctant Heiress, 2009). To su uglavnom priče o devojci koja pronalazi ljubav i čije se plemenito poreklo otkriva na kraju romana. Njeni ljubavni romani bili su popularni u Nemačkoj i Americi, međutim, u Velikoj Britaniji, preplavljenoj odličnim romantičnim romanima, prolazili su prilično nezapaženo, čak i roman Magične flaute  koji je Asocijacija pisaca ljubavnih romana proglasila najboljim ljubavnim romanom 1983. godine u Engleskoj.
Njene prve knjige za decu, duhovite, „luckaste” priče o fantastičnim bićima, toplo su dočekane u Britaniji. Odmah po objavljivanju prve njene knjige napisane na engleskom Veliko duhovsko spasavanje (The Great Ghost Rescue, 1975) kritika je hvalila Evu Ibotson kao novu „satiričnu snagu u predtinejdžerskoj prozi”. Divili su se njenoj sposobnosti da stvori fantastične junake koji nisu strašni već smešni i zabavni, a publika je uživala u kombinaciji urnebesne komedije i fantastike.
Već njena druga knjiga za decu Sedam veštica, jedna venčanica (Which Witch?, 1979) – našla se u užem izboru za Karnegijevu medalju, najznačajnije priznanje za književnost za decu napisanu na engleskom jeziku. To je priča o ponosnom vešcu, Arimanu Groznom, kome je dozlogrdilo čarobnjaštvo, pa je odlučio da se oženi i dobije naslednika koji će ga odmeniti. Za ženu će odabrati vešticu koja pobedi na takmičenju organizovanom po uzoru na izbor za mis sveta, s tim što se ne ocenjuje lepota već mračna moć veštice. Posle silnih zabavnih peripetija, prelepa Beladona, jedina bela veštica među kandidatkinjama, uspeva da ispuni teške zadatke, da preživi nameštaljke i osvoji srce namćorastog čarobnjaka. U tome joj pomažu siroče Leonardo i svi članovi šarolikog domaćinstva Grozmora, Arimanovog zamka. Dobro, iskrenost i požrtvovanje nadmoćni su nad svakom, ma i najjačom, najcrnjom magijom. U Evinim knjigama se često pojavljuju vesele, trapave i smešne veštice, čiji su likovi zapravo zasnovani na njenoj baki i tetkama.
U knjizi Više od veštice (Not Just a Witch, 1989) Eva Ibotson majstorski uspeva da večnu borbu između dobra i zla predstavi kroz urnebesno smešnu priču o dve veštice koје se takmiče koja će bolje očistiti grad od zlih stanovnika. Nisu samo fantastična bića smešna već i ljudi, a neki od ljudskih likova toliko su groteskni da pored njih duhovi izgledaju normalni. U knjigama Eve Ibotson jedino su deca uvek izuzetna, puna duha, snage i skrivenih talenata koje odrasli često previde. „Iznenadili biste se. Na svakom ćošku ima dece čiji roditelji ne znaju koliko su srećni”, kaže tetka Eta u Ostrvu tetaka (Island of the Aunts, prvi naziv Monster Mission, 1999).
Eva Ibotson se neobičnim slučajem našla u centru svetske pažnje tri godine nakon objavljivanja knjige Tajna platforme 13 (The Secret of Platform 13, 1994), kad se pojavila prva knjiga o Hariju Poteru, zbog ogromne sličnosti dveju knjiga. U knjizi Eve Ibotson na stanici King Kros skrivena je čarobna platforma 13 koja se otvara svakih devet godina i ostaje otvorena samo devet dana. Ona je prolaz u magični svet u kojem žive čarobnjaci, vile, duhovi i druga fantastična bića. Šarena družina sastavljena od magičnih bića dolazi po dečaka, izgubljenog princa, koji živi u londonskoj porodici koja po mnogo čemu podseća na onu iz Malog Kukumavčilišta u kojoj živi Hari Poter: oba dečaka su siročići, nevoljeni i zlostavljani u porodici koja ih je usvojila i koja svu pažnju i ljubav poklanja sinu jedincu, u oba slučaja surovom, glupavom, proždrljivom i nevaljalom detetu. Uopšte, uvodni delovi knjiga o Hariju Poteru, njegov odnos s Darslijevima i razdvajanje magičnog i normalnog sveta neverovatno podsećaju na zaplet knjige Tajna platforme 13. Vodile su se polemike o tome da li je Džoan Rouling pokrala ideju Ibotsonove, ali ih je Eva presekla rekavši da je moguće da je Roulingova jednostavno, kako to biva u svetu književnosti, istovremeno došla na sličnu ideju. „Mada sam se ja prva setila”, dodala je Eva.
U knjigama iz tog perioda sve vrvi od šašavih duhova, razmaženih princeza, čarobnjaka i fantastičnih bića svih sorti. Crv i uobražena princeza (The Worm and the Toffee Nosed Princess, 1983) „zabavna je i pomalo vaspitna priča” o uobraženosti. Posle uspeha Velikog duhovskog spasavanja, Eva Ibotson ponovo isteruje duhove iz zamka u knjizi Kako su duhovi opsedali Hajrama S. Hopguda  (The Haunting of Hiram C. Hopgood, u Americi je roman objavljen pod imenom The Haunting of Granite Falls, 1987). Gospodin Hopgud (Nadobar), bogat naftaš iz Teksasa, kupuje engleski zamak od naslednika, dvanaestogodišnjeg siročeta Aleksa Mekbafa koji jedva čeka da ga se ratosilja, pošto više ne može da priušti održavanje starog i oronulog doma svojih predaka. Hopgud želi da preseli zamak u Teksas i njegov jedini zahtev je da mu zamak stigne bez duhova. Aleks smišlja genijalni plan kako da izađe na kraj s duhovima, koji uključuje jednog vikinškog ratnika, bezubog vampira Stanislausa i paklenog psa. Usput se još i zaljubljuje u Hopgudovu desetogodišnju kći Helenu koju duhovi spasavaju od kidnapera. Simpatični duhovi i siroče junaci su i romana Kućna dostava duhova (Dial-a-Ghost, 1996). Kad nasledi imanje, da bi se odbranio od zlih rođaka, Oliver iznajmljuje porodicu duhova koja drži agenciju za rentiranje usluga opsedanja kuća. Zli rođaci su na kraju poraženi, a Oliver kuću pretvara u utočište za duhove beskućnike i fantastičnu turističku atrakciju.
Eva Ibotson se, nakon smrti svog muža, od vesele dečje fantastike, u kojoj je sve prštalo od šala i likova koji su lakog srca prolazili kroz svakojake peripetije, okrenula pisanju ozbiljnijih romana za decu u kojima su emocije, do tada potisnute i preklapane humorom, došle do izražaja. Tragom džinovskog lenjivca (Journey to the River Sea, 2001) pisala je u spomen na svog muža, prirodnjaka. Upustila se u opsežno istraživanje prirode i istorije Brazila u kom nikada nije bila. Zaplet knjige je osmišljen kao Pepeljuga za stariju decu: Maja, siroče, nađe se u rukama surovih staratelja, rođaka plantažera kaučuka u Brazilu, koji posluje na ivici zakona, i posle mnogo nevolja, oslobađa se i nastavlja da živi sa svojim princem divljine u amazonskom carstvu. Premda se umnogome razlikuje od njenih komično-fantastičnih knjiga, ovaj roman ne oskudeva ni u humoru ni u magiji, koji su prosto sada druge vrste. Umesto iz fantastičnih vratolomija, uzbudljivost romana Tragom džinovskog lenjivca izvire iz drame, neizvesnosti, nagoveštaja ljubavnog zapleta i poetske pravde koja se naslućuje od samog početka. I magija je druge vrste: umesto očigledno fantastičnih elemenata, ovaj roman prepun je suptilnijih, čudesnih detalja. Priča o usamljenoj devojčici i njenoj stamenoj guvernanti duboko u amazonskoj džungli prepletena je s čudima prašume, s njenim vlažnim vazduhom, jarkim svetlom i egzotičnim živim svetom. Roman Tragom džinovskog lenjivca je 2001. godine osvojio Zlatnu Nestlé Smarties nagradu za dečju knjigu i bio u užem izboru za Karnegijevu medalju, Gardijanovu, Whitebread i Blue Peter nagrade. Predstava urađena po ovom romanu dugo se izvodila u engleskim pozorištima.
Usledila je Kazanska zvezda (The Star of Kazan, 2004) koja se ubraja u najlepše romane za decu. Priča je smeštena u habzburšku Austriju, a ponavljaju se i drugi glavni motivi knjiga Eve Ibotson: siročići u rukama zlih staratelja, otkrivanje tajanstvenog porekla i fantastika. Junakinja Anika je siroče koje odrasta u kući troje pomalo ćaknutih i ekscentričnih ali dobrih univerzitetskih profesora, okružena ljubavlju dve kuvarice. Njene pomajke znaju šta je važno u životu: da se dobro jede, lepo slaže sa komšijama, pomaže ljudima i da se bude dobar čovek. Nema svrhe jurcati za parama, kad su najlepše stvari besplatne: prizor razigranih lipicanera u carskim štalama, zadovoljstvo kad skuvaš dobar sos ili provedeš veče s prijateljima. Anika pravi društvo i bolesnoj starici, nekada slavnoj plesačici, delom zato što je žali onako usamljenu i zaboravljenu, a delom i zato što uživa u njenim pričama o danima slave. Njen život se iz korena menja kad se pojavi njena biološka majka i odvodi je u surovu, sivu kuću negde na severu. Međutim, majčinsko srce kuvarica naslućuje da je njihova devojčica u nevolji i one hitaju da joj priteknu u pomoć (naravno, uz podršku smotanih profesora). Anika će u starom zamku otkriti mnoge tajne, saznaće ko je njena prava majka, kao i šta je sve prava majka u stanju da učini za svoje dete. Kazanska zvezda bila je u užem izboru za Karnegijevu medalju (2005) i osvojila je Zlatnu Nestlé Smarties nagradu za dečju knjigu.
Eva Ibotson se romanom Zveri zamka kamene kandže (The Beasts of Clawstone Castle, 2005) vraća šaljivim pričama o duhovima. Roman Džin iz Buljave tvrđave (The Ogre of Oglefort, 2009), priča o džinu koji ima nervni slom, bio je u užem izboru za Gardijanovu nagradu za najbolju knjigu za decu. Na ceremoniji dodele te nagrade, prethodni dobitnik, Mal Pit, opisao je knjigu rečima „kao da čitate braću Grim očima Montija Pajtona”.
Poslednja dečja knjiga Eve Ibotson, roman Jedan pas i njegov dečak (One Dog and his Boy, 2011), spaja humor prvih knjiga za decu i emotivnost onih napisanih pred kraj života. Halovi roditelji vole svog sina, ali mu ipak ne ispunjavaju želju da usvoji psa jer bi mogao da im uništi nameštaj. Ipak, za Halov rođendan malo popuste i iznajme psa Fleka, nadajući se da će dečaka uskoro minuti želja za ljubimcem. Kad Hal sazna da mora vratiti Fleka, beži od kuće i oslobodi još nekoliko pasa iz agencije za iznajmljivanje ljubimaca. Budući da je ponuđena ogromna nagrada onome ko pronađe dečaka, gomila bezobzirnih progonitelja juri Hala i njegove pse širom zemlje. Uz pomoć putujućeg cirkusa i dece iz sirotišta, neobična družina stiže do slobode. U ovom romanu prepliću se raznoliki žanrovski elementi: lirska priča o bezuslovnom prijateljstvu, satirično ruganje odraslima opterećenim materijalnim stvarima, klasična avantura sa putovanjem u nepoznato i bezbroj komičnih situacija. Eva Ibotson je u oproštajni dar svojim čitaocima – roman Jedan pas i njegov dečak – utkala sve svoje umeće.
Eva Ibotson je napisala i nekoliko televizijskih scenarija, a po njenim knjigama su snimani filmovi.   
 U knjigama Eve Ibotson junaci su najčešće siročići, koji nesrećnim sticajem okolnosti dospevaju u pogrešne ruke, bilo kod sebičnih, proračunatih staratelja, bilo pod vlast nevaljalih fantastičnih bića. Oni su uvek jake ličnosti, sposobne da ovladaju situacijom u kojoj su se našle. Dva su razloga za to, kaže autorka. Jedan je tehnički, deo spisateljskog zanata, koji služi tome da se napiše knjiga koju će deca rado čitati: „Mama i tata te sigurno neće pustiti da kreneš u džunglu samo sa četkicom za zube. Ko, prema tome, može najlakše da bude protagonista avanture? Ja radim isto što i svi pisci, oblikujem situacije za uzbudljive avanture. A za to su najzgodniji siročići jer njima skoro ništa ne stoji na putu ka dečjim avanturama.” Međutim, to nisu tužne priče o razorenom detinjstvu, lošim uslovima u kojima odrastaju siročići, niti se Eva Ibotson bavila tragičnim temama. Stalno je naglašavala da piše iz želje da zabavi i oraspoloži, iz potrebe da napiše srećan kraj, čak i kad je sazrela kao pisac i počela da se bavi složenijim temama. Zato likove siročića koristi da bi oblikovala zabavnu priču, a ne da bi se bavila položajem deteta u svetu.
Preplitanje fantastike i realnosti u delima Eve Ibotson ima sličnu funkciju: da priča bude zanimljivija i smešnija. „Smešno je to što ja zapravo uopšte ne volim fantastiku”, izjavila je jednom prilikom. „Uopšte ne volim duhove i ne verujem u fantastična bića i stvarno sam iznenadila samu sebe kad sam počela da pišem o njima. Doživljavam ih kao nekakve ekscentrične autsajdere koji me uvek prate i zasmejavaju. Moje veštice nisu naročito opasne ni uspešne, pre su kao neke siromašne rođake koje uvek nešto zabrljaju. Volim kad se za nešto što izgleda moćno i važno ispostavi da je obična prevara, a za sve te likove da su zapravo poput nas.”
Još od njenih prvih knjiga za decu kritika je slavila dar Eve Ibotson da „živim opisima jezivog i grotesknog čitaocima pruži uživanje, a da čak i najgrozniji njeni likovi uspevaju da budu dopadljivi”. Sve te trapave veštice, zbunjeni duhovi, bezubi vampiri, sluđene vile, čarobnjaci i džinovi treba da nasmeju i zabave čitaoce. „Za mene je humor od neprocenjive važnosti. Kad čovek ume da se smeje, to je lekovit proces. Ima jedna jevrejska poslovica: Kad si gladan, pevaj, kad si povređen, smej se! (...) Uvek težim humoru. Ja ga, naravno, ne koristim uvek svesno: to oslikava način na koji čovek sagledava život, mada možda ponekad i pogreši u tome. Ja prosto nisam htela da život uzmem previše ozbiljno.”
Radnja romana Eve Ibotson često je smeštena u predratni Beč o kakvom joj je pričala majka: u svet izobilja, jednostavnosti, blistav i klasno podeljen, s neverovatno bogatom kulturom, hranom, muzikom, luksuzom, okružen divnom alpskom prirodom. Eva Ibotson je govorila da je poverovala u svet o kojem joj je majka pripovedala i želela je da ga oživi i slavi u svojim romanima, „da pronađe početak svim majčinim pričama”. Kućna posluga je igrala važnu ulogu u takvom društvu, omogućavala je lagodan život bogatašima nevičnim kućnim poslovima, pa je Eva, sećajući se svog detinjstva velikim delom provedenog u kuhinji, pokušala da oživi svet kuhinje, kuvarica, guvernanti i lakeja koji su ispotiha i neprimetno odgajali i vaspitavali decu svojih gospodara. Duboko poštovanje prema tom svetu izbija u svim njenim knjigama: u Kazanskoj zvezdi, kuvarice Aniki, za razliku od žene koja se predstavlja kao njena biološka majka, pružaju pravu majčinsku ljubav a u Tragom džinovskog lenjivca indijanska posluga i stroga, kruta gospođica Minton jedini su kojima je zaista stalo do Majine dobrobiti, dok je njeni surovi rođaci ostavljaju da izgori u požaru. Likovi posluge često su oličenje ljubavi, topline doma i mudrosti.
Eva Ibotson je pisala do poslednjeg časa. Trudila se da što bolje oblikuje priču, da se što lepše izrazi na jeziku koji joj nije bio maternji. Prepravljala bi rukopis bezbroj puta, sve dok ne bude zadovoljna rezultatom, ali se time nikada nije hvalisala. Bila je, međutim, ponosna na duhovitost i vrlinom smatrala svoju potrebu da smehom izleči i ulepša život, svoj i svojih čitalaca.
 Sve knjige Eve Ibotson imaju srećan završetak – ona je govorila da ne bi pristala na drugačiji kraj ni da joj ponude milion funti, da zapravo i piše da bi sebi i svojim čitaocima pružila zabavu, zadovoljstvo i knjige koje mogu da posluže kao inteligentno bekstvo od svakodnevice. „Moj cilj je da stvaram lake, zabavne knjige, možda pomalo vaspitne, ali u kojima ništa ne ugrožava srećan kraj. Za svaku moju knjigu moglo bi se reći da je pokušaj da se rečima napiše dobar bečki valcer!”
 

 

 

Copyright 2012. izdavačka kuća ODISEJA Dobračina 5, 11000 Beograd | tel.+381 11 26 20 521 | +381 11 33 73 960 | fax. +381 11 26 21 375