ANDEŠON, LENA

Lena Andersson
   Lena Andešon (Lena Andersson) rođena je 1970. godine u Stokholmu. Odrasla je u stokholmskom predgrađu Tensta, a u Tošbiju, u oblasti Vermland, upisala sportsku gimnaziju. Tada je počela i da se takmiči u nordijskom skijanju, ali kad otkrije ljubav prema pisanju i shvati da joj je knjiga važnija od sporta, tu školu napušta da bi na stokholmskom Univerzitetu diplomirala engleski, nemački i politikologiju. Radi kao književna kritičarka u dnevnom listu Svenska Dagbladet i kolumniskinja u dnevnim novinama Dagens Nyheter i časopisu Fokus.
   Prvu knjigu Da li je to sve? (Var det bra så?) objavila je 1994. godine, slede romani Vredni muškarci i žene (Duktiga män och kvinnor, 2001) i Vi ste, znači, iz Švedske (Du är alltså svensk?, 2004), a romanom Patkovgrad (Duck City, 2006) privlači pažnju kako švedske tako i međunarodne književne javnosti. Ta knjiga Lenu Andešon predstavlja kao oštru satiričarku sklonu groteski. Patkovgrad je fantazmagorična slika društva blagostanja kome preti propast zbog zavisnosti građana od slasne i masne hrane. Više od devedeset odsto stanovnika je predebelo i boluje od dijabetesa, a najmoćniji čovek u zemlji, vlasnik čitave prehrambene industrije, radnike isplaćuje insulinom. Kad predsednik države objavi rat gojaznosti – takozvanu Operaciju Ahab ili Borbu protiv belog kita – zemlju zahvata masovna histerija. Dok predsednik redovno izveštava javnost o napretku u smanjivanju svoje telesne masnoće, vojnici upadaju u kuće i mere građane, pri čemu najdebljima preti interniranje u logore. Televizija svakodnevno izveštava o ubistvima debelih ljudi, a u okviru opšteg prevrednovanja u skladu s novim ciljem, Beket, sa svoja četiri procenta telesne masnoće, biva proglašen za najboljeg pisca svih vremena. Represija izaziva pojavu tajnih mesta na kojima se građani prepuštaju strasti prema jelu, a u porno-klubovima glavna opscenost su prizori prežderavanja.
   Društvena angažovanost i britkost uma koju potvrđuju i knjige Završena partija  (Slutspelat, 2009) i Razum i nadmenost (Förnuft och högmod, 2011) doneli su Leni Andešon ugled veoma pronicljive kritičarke aktuelnih društvenih prilika. Spisateljica, međutim, svoj pogled koji skenira iznenada usmerava na sferu privatnosti i 2013. godine objavljuje zbirku pripovedaka Ničija mama (Ingens mamma-antologi) i knjigu Ogrešenjeroman o ljubavi (Egenmäktigt förfarande – en roman om kärlek). Iste godine za taj roman dobija najveću švedsku književnu nagradu August, nazvanu po Augustu Strindbergu. U obrazloženju nagrade ističe se: „Subjekat, predikat, objekat. Sintaksa možda jeste jednostavna, ali Lena Andešon daje jezički najčešće korišćenoj izjavi ljubavi značajnu unutrašnju gramatiku. Roman Ogrešenje je ozbiljna igra u kojoj se Ester i Hugo sreću u bezvremenoj drami o strasti i moći, slobodi i razumu, drami koju spisateljica ne samo oblikuje već i secira. Koristeći okrutan humor i izuzetnu preciznost, Lena Andešon razotkriva sistematičnu samoobmanu zaljubljivanja.”
Pošto je nagrađeni roman izuzetno dobro primljen i preveden na vodeće svetske jezike, Lena Andešon objavljuje njegov nastavak  – Bez lične odgovornosti (Utan personligt ansvar, 2014).
   Ogrešenje pokazuje, uz mnogo šta drugo, da u književnosti ne postoje potrošene teme. Neuzvraćena ljubav je verovatno najzastupljeniji narativ celokupnog književnog stvaralaštva, ali u interpretaciji Lene Andešon dobija nov i intrigantan oblik. Ova prastara tema oneobičena je vizurom glavne junakinje romana, Ester Nilson, i njenim nastojanjima da protumači svet polazeći od toga da je on shvatljiv predanom, istinoljubivom istraživaču. U tome je Ester umnogome dvojnica svoje autorke.
   „Moje pisanje proizašlo je iz potrebe za istraživanjem”, objašnjava Lena Andešon u jednom intervjuu. „Osećam potrebu da ustanovim zašto je toliko mnogo stvari čudno. Zašto je tako teško videti ono što je očigledno. Zašto je ono što je zamagljeno tako izazovno kad su disciplina mišljenja i jasnoća jezika među najlepšim svojstvima ljudskog bića.”
   Kao dete, otkriva spisateljka, mrzela je mađioničarske trikove, odnosno to što je njihov jedini cilj da se ne shvati nešto što je zapravo objašnjivo i što bi, kad bi se naučilo, uvećalo obaveštenost. Mrzela je i što se od publike očekuje da to pasivno prihvati i potom bezbrižno zaboravi. Ona nije mogla da zaboravi i pitala se kako drugima to uspeva.
   „Ako raspolažeš znanjem, podeli ga s drugima! Ako nešto shvataš, objasni to! To osećanje je ostalo u meni i oblikovalo moj pogled na svet. Da su mi, posle gledanja mađioničarskih trikova, objasnili kako se oni izvode naučila bih nešto o iluzionizmu, mozgu, umu i manipulisanju, i bila bih fascinirana time. Ovako, iskusila sam jedino demonstriranje moći. A sva moć bila je u rukama mađioničara.”
Lena Andešon je, dakle, još u detinjstvu želela da razobliči, dekonstruiše izvođenje mađioničarskih trikova, u kojima je videla relacije moći i neravnopravnost između onih koji imaju autoritet i onih koji ga nemaju. A kao što je mrzela trikove, mrzela je i ponašanje odraslih koji su glumili pred decom da znaju manje od njih. Dok su druga deca sva srećna uzvikivala gde je nestala osoba ili traženi predmet, mala Lena nije shvatala šta to zapravo rade. Zašto uzvikuju odgovore kad je dovoljno da oni koji glume neznanje okrenu glavu i sami nađu ono što traže. Osećala se prevarenom u situaciji u kojoj su obe strane znale da je to što rade simulacija, ali to niko nije izrekao. „Nisam se protivila samoj igri, protivila sam se pretvaranju odraslih. Pravili su se da nam ustupaju moć, ali su nas samo činili smešnim. Zašto su izigravali budale? To nije bilo dostojanstveno.”
   Traganje za suštinom stvari, koja je saznatljiva, i istrajnost u nastojanju da se ona jasno i precizno predstavi jezikom, postaće karakteristike i Ester Nilson, glavne junakinje romana Ogrešenje. Na početku knjige saznajemo da je Ester s „razornom preciznošću“ opažala svet i verovala da su ljudi kadri da ga suštinski upoznaju „ako mu poklone dovoljno pažnje i ne lažu sami sebe“. Njoj su podareni ne samo izvanredna inteligencija i najviše obrazovanje nego i sklonost ka pisanju, a kad jednom prilikom upitaju junakinju knjige šta želi da postigne svojom poezijom, ona kaže da joj je cilj da drugi vide ono što je ona videla. To izgovara u trenutku kad je već dovoljno poznajemo da bi nam bilo jasno da smatra da je ono što je videla istinsko lice sveta.
I proslavljeni likovni umetnik Hugo Rask, u koga se Ester zaljubljuje, predstavlja se kao tragalac za suštinom i borac za istinu. Upravo zbog toga, kao i zbog njegovog neprekidnog isticanja moralnog aspekta umetničkog čina, u početnim fazama ljubavi Ester veruje da je u Hugu našla srodnu dušu i osobu kojoj može da se približi svojom najjačom stranom – umom. S njim nikada nije morala da igra nekakve igre, kaže nam pripovedač koji prati i analizira razvoj veze Ester i Huga, nije morala da se pretvara ili oseća nelagodno. Hugo joj je jednom i priznao da ni sa kim nije mogao da priča kao s njom. „Priča je bila njen afrodizijak, jedini koji je poznavala i kojim je vladala. Razgovorom je mogla da obori s nogu bilo koga ko deli njenu želju za razmenom misli.“
Ali vremenom Ester otkriva da Hugo ni u umetnosti ni u privatnom životu nije borac za istinu kakvim se predstavlja. U umetnosti to je markirano optičkim varkama u njegovim delima nalik nekoj vrsti kulisa, naime postupkom koji se više nego simbolično zove prevara oka – trompe-l’œil. U kontaktu s ljudima, Hugo beži u laž da bi se sakrio od pogleda sveta, pogleda za kojim čezne ali koji ne može da izdrži. Ester postepeno naslućuje da Hugo Rask ni intelektualno ni moralno nije ono što je isprva mislila da jeste. „Jedna misao joj se kretala glavom, bojažljivo se, kao čovek sa agorafobijom, šunjala duž zidova lobanje, da bi se najzad i misao i uplašen čovek ipak otisnuli u šetnju: ovo nije osoba s kojom želi da živi.” Pokazuje se, međutim, da ta spoznaja nije otrežnjujuća. Početna intelektualna zaintrigiranost Hugom pretvara se, podsticana žudnjom za njegovim telom, u glad koja mora da bude zadovoljena, a kada se, posle kratke veze, pokaže da ta potreba nije uzajamna, um i obrazovanje glavne junakinje gube autonomnost i, prilagođavajući se diktatu njene žudnje, nastoje da promene značenje Hugovog sve očiglednijeg odbijanja. „Nije razumela“, sažima pripovedač konfuziju u svesti glavne junakinje. „Ako ikada napiše pesmu o tome, pomislila je, zvaće se: Ne razumem.“
   Vremenom će Ester Nilson početi da razumeva. Shvatiće da njeni i Hugovi razgovori, mada nabijeni erotikom, nisu i neophodni. „Ljudi mogu da žive bez interesantnih razgovora. Njihova primarna potreba nije verbalno-erotski suživot, već oslobođenost od tegoba. To uvek dolazi pre želje za suštinom i smislom.“ A kad Hugovo odbijanje postane toliko očigledno da je nemoguće zamagliti mu značenje, intelekt glavne junakinje dobija drugog zapovednika – nadu.
   Čula je sve što je trebalo da bi najzad shvatila da mora da ide svojim putem i da više nikad ne razmišlja o ovom čoveku. Ali ta činjenica nije ulazila u njen autonomni sistem uviđanja. Ostala je na površnijem nivou, gde se izgovori hrane onim što postoji. U večitom ratu između uvida i nade pobeđivala je nada, pošto je previše koštalo da se uvid proguta, a nada je stvari činila lakšim za život.“
   Razotkrivanje mehanizama nade u poslednjim pasusima knjige svojevrstan je kontrapunkt početku romana kada smo glavnu junakinju upoznali kao osobu koja živi u skladu sa ambicioznom verom u to da je svet shvatljiv onima koji ne lažu sebe.
„Mora se reći da nada u svojoj simbiozi s domaćinom ne računa na promenu unutrašnje volje voljene osobe. Nada koja naseljava ljudsko srce misli da volja još postoji; da voljena osoba zapravo – zapravo – želi ono što se pravi da ne želi, ili ne želi ono što se pravi da želi, ono što je zao svet navodi da želi; ukratko da nije onako kako deluje da jeste. Da je onaj mali nagoveštaj nečeg drugog – istina.“
   Krug se time zatvara a Ester Nilson ostaje markantna figura u dugoj povorci tragičnih književnih junaka koji su u svojoj potrazi za istinom slepi za očigledno. Međutim, iako se nesposobnost glavne junakinje da se suoči sa istinom produžava do mere koja bi mogla biti mučna za čitanje, priča o neuzvraćenoj ljubavi i slepilu Ester Nilson osvetljena je, od početka do kraja knjige, difuznom svetlošću prvoklasne duhovitosti. Ta duhovitost zasniva se pre svega na lucidnosti komentara. Izrečena glasom pripovedača ili glavne junakinje, u knjizi se nižu izuzetno pronicljiva zapažanja, istovremeno i gorka i gotovo vedra u svojoj prosvetiteljskoj jasnoći. Tako će nam, na primer, o Esterinoj potrebi da se nađe s Hugom i ispriča se s njim, glas pripovedača reći: „Ona bi bar trebalo da zna da onaj ko ostavlja ne oseća bol, niti oseća potrebu da priča jer nema o čemu da priča. Onaj ko ostavlja je stavio tačku. To je taj veliki bol. Onaj ko je ostavljen ima potrebu da priča do beskonačnosti. I sva ta priča je samo pokušaj da se kaže onom drugom da je pogrešio. Ako samo shvati pravu prirodu stvari, neće birati kako je izabrao, već će je voleti. Pričanje ne teži razjašnjenju, kao što tvrdi onaj koji bi da priča, nego uveravanju i nagovaranju.“
   Mada sličnih analiza ima bezbroj, Ogrešenje nije traktat nego roman o ljubavi, a svoj romaneskni identitet dokazuje kako veštim obrtima priče i velikom plastičnošću lika Huga Raska i njegovog okruženja, tako i pasažima fine, suzdržane poetičnosti: „U svom uzavrelom stanju Ester nije mogla da shvati da izjave mogu biti lagane kao pepeo i jednako ugljenisane. Razvejavale su se lenjo, lelujavo padale. Reči nisu teški monumenti o namerama i istinama. Reči su zvuci kojima se ispunjava tišina.“
Kao što je već nagovešteno, kroz priču o ljubavi Lena Andešon priča i o relacijama moći, o potčinjenosti i superiornosti, ali i tu priču oneobičava strategijama glavne junakinje koja u svojoj potrebi za sistemom i ravnotežom ide dotle da zahteva neku vrstu pravne zaštite ostavljenih, na šta upućuje i citat iz zakona na početku romana.
Premda shvata da biti voljen nije urođeno ili stečeno pravo, Ester u okviru klasične kulture časti nalazi moralni kodeks kadar da reguliše relacije moći prisutne u ljubavnoj vezi. O svom viđenju tog kodeksa piše i članak namenjen jednom stručnom časopisu. U članku kaže da bi kulturu časti trebalo shvatiti ne kao ograničenje slobode već kao rezultat uvida u to da nemamo pravo da pobegnemo od izuzetnosti stvorene između dvoje ljudi koji su postali bliski. U kontaktu s drugom osobom nastaje odgovornost: što je kontakt dublji i ogoljeniji, to su obaveze šire. Utoliko je, zaključuje Ester, i ustanovljena kultura časti koja „teži tome da navede ljude da ne počinju da se viđaju ukoliko jedna strana zna da ne želi ništa s drugom stranom već da namerava da je odbaci.“ I dalje: „Nemoj lažno obećavati nekome ko se nada nešto za šta znaš da se neće desiti!“ I konačno: „Kultura časti uspostavljena je kao odbrana od toga da se ljudi samovoljno služe jedni drugima.“
   Složena analiza okončava se konstatacijom: „Članak je odbijen.“
   Brojne književne reference u romanu Ogrešenje mahom pripadaju klasičnoj književnosti 20. veka, sa čijim se likovima pa i stvaraocima Ester Nilson povremeno identifikuje, ali po velikoj zastupljenosti dijaloške forme, opštoj intonaciji i ritmu pripovedanja, to je roman proistekao iz savremenog trenutka. Koliko god da priča o Ester i Hugu ima univerzalan, vanvremenski karakter, način na koji je ispričana deo je pisma 21. veka. A s obzirom na upečatljivost glavne junakinje, žestinu njene borbe i razmere njenog slepila, moguće je očekivati da će u veku u kome je nastala Ester Nilson postati podjednako istaknuta književna markacija opsesivne ljubavi kakve su u svom vremenu bili likovi Eme Bovari i Šarla Svana.

 

 

ARU-VINJO, ŽAN-FILIP

Zan Filip Aru Vinjo slika autora
Francuski pisac Žan-Filip Aru-Vinjo, autor je tridesetak knjiga za decu i mlade.
Rođen je u Bordou 1958. godine, kao drugo dete u porodici sa šestoricom dečaka, nalik junacima ove autobiografske knjige. Živeo je širom Francuske – u Šerburu, Tulonu i Antibima, pre nego što se nastanio u blizini Pariza. Posle studija bio je profesor francuskog jezika u srednjoj školi. U detinjstvu je ludovao za knjigama i vrlo rano se okušao kao pisac. Njegov prvi roman Le Rideau sur la nuit objavljen je u čuvenoj Galimarovoj Beloj ediciji, i osvojio je nagradu za najbolji prvi roman.
Aru-Vinjo je 1989. objavio prvi roman iz kriminalističkog serijala za decu Istraga u srednjoj školi, koji su ga proslavili. Do 2012. napisao je sedam nastavaka.Od tada neumorno piše i za decu i odrasle, televizijske scenarije a njegov pozorišni komad Žene izveden je u prestižnom teatru u Avinjonu.
   Od njegovih dela za decu treba izdvojiti popularne knjige o Pjer-Polu Kilberiju zvanom Pjer-Pol Zeleno Dupence, kao i autobiografske priče o porodici Žanova. Prve četiri priče o Žanovima (Čorba od zlatnih ribica, 2007; Omlet sa šećerom, 2008; Čokoladno letovanje, 2009. i Leteći kamamber, 2009) sabrane su u jednu knjigu i tako objavljene 2012. godine.
   Uporedo sa predavanjem u školi i pisanjem, Žan-Filip Aru-Vinjo je od 1994. godine postao konsultant za dečju i omladinsku književnost u najvećoj francuskoj i jednoj od najznačajnijih svetskih izdavačkih kuća  – Galimaru. Uređuje tri biblioteke namenjene uzrastu od 9 do 12 godina, koje poput Zelenih svezaka, njegovog omiljenog štiva iz detinjstva, predstavljaju probrane klasike i savremene pisce. „Urednički posao je”, kaže Aru-Vinjo, „samo drugi način negovanja neprolazne strasti za reči, priče i knjige.”
 

 

 

BŽEZINOVA, IVONA
ivona bzezinova
IVONA BŽEZINOVA (Ivona Březinová, 1964), nagrađivana češka autorka, ubraja se u sam vrh savremenog evropskog stvaralaštva za decu.
   Odrasla je u gradiću Usti nad Labom. Doktorirala je češki jezik i književnost. Danas živi u Pragu gde predaje kreativno pisanje na Književnoj akademiji i uređuje radio-emisije. Dok je odgajala svoje dve ćerke konačno je našla vremena da ostvari san iz detinjstva i oproba se u dečjoj književnosti. Ova talentovana spisateljica ubrzo je stekla naklonost publike i kritike i posvetila se književnoj karijeri.
Napisala je pedesetak knjiga za decu i mlade, među kojima ima bajki, tinejdžerskih romana, fantastike i realističkih romana. Pažnju kritike i široke publike privukla je pre svega knjigama na temu problema s kojima se mladi suočavaju odrastajući u savremenom svetu, kao što su Začarana učionica (Začarovaná třída, 2002) koja se bavi integracijom Roma u društvo, trilogija Devojke na povocu (Holky na vodítku, 2002-2003) koja pripoveda o tinejdžerkama koje se nose sa bolestima zavisnosti i anoreksijom, ili priča Bombonice za deda Edu (Lentilka pro dědu Edu, 2006) koja pomaže najmlađima da izađu na kraj s bolešću u najbližem okruženju. Osnovne odlike stvaralaštva Ivone Bžezinove, bez obzira na temu koju obrađuje, ipak su duhovitost, istinsko poznavanje interesovanja i potreba mladih. Dete je radoznalo biće još neograničeno predrasudama odraslih, koje žudi da razotkrije tajne sveta koji ga okružuje, tog zanimljivog mesta punog avantura i misterija. Obrazovanje je prosto odgovor na prirodnu znatiželju deteta, na ljudsku potrebu da istražuje i saznaje. S takvim stavom, Bžezinova zaista uspeva da obrazovanje predstavi kao zabavnu avanturu: lekcije u Začaranoj učionici ili izučavanje neolitskog života u Letovanju u praistoriji (Praprázdniny, 1999), deluju kao provod koji bi svako dete poželelo. Nepoznato i neobično nije strašno nego prosto nešto novo što treba razumeti i prisvojiti. Na primer, život romske dece je drugačiji nego život većine Evropljana, ali kada ga upoznamo, vidimo da je jednako magičan kao i svako detinjstvo (Začarana učionica). Kad se, na primer, junakinje knjige Vera, Nika i sedam baka (Věra, Nika a sedm babiček, 1996.) nađu u komplikovanoj modernoj porodici nastaloj spajanjem rasturenih bioloških porodica, njih dve će stvoriti sopstveni magični svet u kome umesto začaranih princeza imaju sedam čarobnih baka. Svi problemi se lakše savladavaju uz humor i otvorenost za novo i drugačije. Ivona Bžezinova govori jezikom koji je deci blizak i razumljiv, a njeni junaci su prava današnja deca koju pokreću radoznalost, simpatije, takmičarski duh, nestašluk, ljubav... Kad se sve to uzme u obzir, ne čudi popularnost njenih knjiga među mladima širom Evrope.
 
   Začarana učionica (Začarovaná třída, 2002) je najslavnija knjiga Ivone Bžezinove. Prevedena je na dvadesetak jezika i nagrađena brojnim nagradama, od kojih su najvažnije Magnesia Litera za najbolju češku knjigu za decu i mlade 2002. godine i počasna nagrada IBBY 2004. Ovaj roman je deo evropskog Barfie programa (Books and Reading for Intercultural Education), čiji je cilj da promoviše knjige koje razvijaju toleranciju i interkulturalni dijalog. Začarana učionica pripoveda o trojici romskih dečaka koji često menjaju škole prateći svoje roditelje, putujuće mađioničare. Zato njihovo obrazovanje i nije na zavidnom nivou  –  ne bi se moglo reći da tečno čitaju i pišu, niti da im matematika ide od ruke. Dečaci nailaze na bezbroj predrasuda i zbog njih upadaju u nevolje. Međutim, zahvaljujući čarobnim moćima, uspevaju da dokažu da to što nisu dobri đaci ne znači i da nisu dobri drugovi i inteligentni, pošteni ljudi. Kod nekog manje hrabrog i mudrog pisca, neko od ovo troje dece bi do kraja školske godine postalo đak generacije, pokazalo bi se kao genije za matematiku ili nešto tome slično. Međutim, Ivona Bžezinova se bespoštedno obračunava sa socijalno određenim predrasudama, zalažući se za daleko otvoreniji pristup razvijanju tolerancije: lako je prihvatiti one koji žive kao mi i dobri su u istim stvarima u kojima smo mi dobri – ali se prava ljudskost ogleda tek u sposobnosti da prihvatimo one koji će se po stilu života uvek razlikovati od nas (premda s nama dele moralna načela). Dakle, tolerancija prema Drugima i Drugačijima moguća je samo onda kada ih prihvatimo takve kakvi jesu, s pravom da zauvek budu drugačiji od većine. Tako Ivona Bžezinova najmlađim čitaocima razumljivo predočava komplikovan problem multikulturalnosti, u korenu saseca predrasude i pretvara „drugost“ u pozitivan kvalitet, nešto što obogaćuje naš svet.
   U romanu za mlađe tinejdžere Letovanje u praistoriji, Ivona Bžezinova se vraća svojoj omiljenoj temi: ljudskoj radoznalosti, žeđi za znanjem i svetu kao zdencu tajni i čudesa. Grupa arheologa porodično letuje u neolitskom naselju, pokušavajući da rekonstruiše neolitski način života. Na početku romana, autorka izokreće uloge: roditelji se igraju dok se deca dosađuju i čeznu za poznatom svakodnevicom svog vremena. Vremenom se i mladi sve više uživljavaju u tu naučnu igru, počinju i sami da istražuju i prepuštaju se čarima leta. Međutim, ma koliko im zabavno bilo, klinci će pokušavati da prekrše pravila svog „plemena“. Najmlađi će pokušati da se domognu čokolade, malo stariji će se takmičiti u raznoraznim veštinama, krišom gledati devojčice dok se kupaju, a jednom će se čak i ponapijati kao „praistorijske životinje“. Tinejdžeri će se iskradati u diskoteku, krišom slušati vokmen i čitati knjige, zavlačiti u pećine i – zaljubljivati se. Odrasli će previše kruto shvatiti pravila igre, ali će, kad njihovi mladunci upadnu u nevolju, smesta prekršiti pravila svih svetova, praistorijskog i modernog, i ispasti jednako smešni kao što su bili i u žaru igre. Neke stvari se nisu promenile od praistorije. Srećom da su ljudi izmislili pismo i knjige, pa je danas naš svet još čudesniji a mi možemo da uživamo u delima zabavnih i talentovanih autora kao što je Ivona Bžezinova.

 

 

DOJL, RODI

DoyleRod
Irski romanopisac, scenarista i dramaturg Rodi Dojl (1958) stekao je svetsku slavu kad je osvojio prestižnu Bukerovu nagradu za roman Padi Klark, ha, ha, ha. Bila je to prekretnica u njegovom životu: do tada zaposlen kao srednjoškolski profesor engleskog i geografije, Dojl se potpuno posvetio pisanju. Živi sa ženom i dvojicom sinova u rodnom Dablinu, gde se i školovao. Veoma je aktivan u javnom životu i često učestvuje u protestima, od protivljenja novogradnji koja ruži gradski pejzaž do podrške pravu novinara da ne otkrivaju izvor informacija. Jedan je od osnivača Centra za kreativno pisanje, otvorenog 2009. godine u Dablinu, iste godine kada je Dojl dobio nagradu Irskog PEN-a za doprinos kulturi te zemlje.
Plodan i raznovrstan stvaralac, Rodi Dojl poznat je po tome što istu priču često obradi kroz različite umetničke forme, kao kratku priču, roman, pozorišnu predstavu, operu, scenario za televizijsku seriju ili film. Takve transformacije omogućava već izražena dramska struktura po kojoj je Dojlova proza prepoznatljiva: gotovo bez oglašavanja pripovedača, lišena opisa i autorskih komentara, u kojoj preovlađuju dijalozi a događaji su prikazani iz vizure likova. Često koristi sleng irske radničke klase, iz koje mahom i potiču protagonisti njegovih dela. Dojla smatraju velikim majstorom dijaloga.
Već njegov roman prvenac Posvećeni (The Commitments, 1987; u prevodu na srpski Magdalene Reljić iz 2004. Komitmentsi), objavljen kao samizdat, privukao je pažnju i pohvale kritike. Ova priča o tinejdžerima iz dablinske radničke klase rešenim da osnuju soul bend i zaraze Irce ovom vrstom muzike postigla je i zavidan komercijalni uspeh nakon što je po njoj snimljen film u režiji proslavljenog britanskog oskarovca Alana Par­kera. Veliki uspeh podstakao je Dojla da napiše još dve priče o junacima iz porodice protagoniste tog romana, Džejmija Rebita Mlađeg, objedinivši knjige u Beritaun trilogiju. Roman Kopile (The Snapper, 1990) pripoveda o Džejmijevoj sestri, trudnoj tinejdžerki koja odbija da otkrije ko je otac njenog deteta, dok u Kombiju (The Van, 1991) prikazuje dogodovštine Džejmijevog oca koji, nakon gubitka posla, kupuje s ortakom kombi za brzu hranu i upušta se u avanturu malog biznisa. Filmove po tim delima režirao je slavni engleski reditelj Stiven Frirs (Kopile, 1993. i Kombi, 1996. godine). Mada nije nimalo neobično to što su bestseleri dobili nastavke i filmske adaptacije, neobična je Dojlova rešenost da svaka sledeća hit knjiga bude još bolje napisana. Uspeh ga je inspirisao da radi na brušenju svog književnog izraza i definisanju poetike, pa se poslednja knjiga u trilogiji, Kombi, našla u užem izboru za Bukerovu nagradu 1991. godine.
Tu nagradu je dve godine kasnije osvojio njegov najslavniji roman Padi Klark, ha, ha, ha (Paddy Clark, Ha, Ha, Ha, 1993), u kojem, iz ugla desetogodišnjeg Dablinca opisuje burna dešavanja 1968. godine. Knjiga ima zanimljivu dramaturšku strukturu: sastoji se od scena koje nisu poređane hronološki već ih Dojl koristi kao literarne vinjete, impresionističke prikaze trenutaka koji su obeležili Padijev doživljaj burnih promena, ali i njegovo odrastanje. Zbog te promene u junaku, koju čitalac više oseća nego što mu se o njoj pripoveda, neki kritičari su ovaj roman okarakterisali kao savremeni tip bildungsromana. Međutim, Padijev prelazak u doba zrelosti je tragičan jer nema priliku da odabere svoj put sazrevanja i prosvetljenja; usled otuđenja i razvoda roditelja, prisiljen da naglo odraste i postane muška glava u kući, on je umnogome lišen izbora. Knjiga je odmah prepoznata kao glas nove generacije pisaca, kao pažljivo promišljeno i inovativno konstruisano delo autora koji pokušava da udahne svež dah u irsku i svetsku literaturu.
Od komičnog predstavljanja nimalo komičnih prilika u irskom društvu koje boji socijalne komedije Beritaun trilogije, Dojl se već u romanu Padi Klark, ha, ha, ha okreće ka opštijim i sumornijim temama. Osetljiv na socijalnu nepravdu i izazove odrastanja u savremenom individualističkom svetu, u kome  razumevanje za potrebe dece i običnih ljudi postoji samo formalno ali ne i istinski, Rodi Dojl nadalje istražuje nove vidove društvenog zla. O žrtvama porodičnog nasilja i ciklusu zlostavljanja Dojl govori u romanu Žena koja je udarala u vrata (The Woman Who Walked into Doors, 1996). Junakinja, Paula Spenser, pripoveda o batinama koje je dobijala od muža i svojoj potrebi da ga opravda. Njenu sudbinu pratimo i u romanu Paula Spenser (Paula Spencer, 2006) gde se deset godina nakon muževljeve smrti Paula bori protiv alkoholizma, koji je toliko dugo videla kao jedini izlaz iz bezizlazne situacije. Zanimljivo je uporediti recepciju ove dve knjige sa recepcijom TV serije na osnovu koje su i nastale: naime, Dojl je ove romane pisao na osnovu svog scenarija za kontroverznu RTÉ/BBC miniseriju Porodica (Family, 1994), hvaljenu ali i kritikovanu zbog realističnog prikaza nasilja. Da li zato što se književnost obraća drugačijoj publici nego televizijski program, ili zato što nasilje drugačije doživljavamo zamišljajući ga nego gledajući ga brutalno realistički prikazano na ekranu, tek čitaocima Dojlovih romana ništa nije smetalo. Možda otuda i potiče Dojlova potreba da istu priču sagleda kroz različite medije. Tako je priča o Pauli Spenser doživela i treću inkarnaciju 2001. godine, ovoga puta kao opera koju su postavila dva Belgijanca, kompozitor Kris Defort i režiser Gi Kasirs. Kao da se Dojl namerio da svojim pripovestima oživi ne samo literaturu već i savremenu televizijsku, pozorišnu, pa i opersku produkciju.
Veliku pažnju privukao je i Dojlov serijal istorijskih romana nazvan Poslednje okupljanje (The Last Roundup). Prvi roman u njemu, Zvezda zvana Henri (A Star Called Henry, 1999) prati odrastanje Henrija Smarta, ubice iz redova Irske republikanske armije početkom XX veka. U Oh, sviraj tu stvar! (Oh, Play That Thing!, 2004) Henrijeva priča se nastavlja u Americi, 1924. godine, gde se njegov život ukršta najpre s njujorškim mafijašem a zatim sa čuvenom džez legendom Luisom Armstrongom. (Naslov je zapravo fraza koja se čuje kao uzvik u Armstrongovoj pesmi Dippermouth Blues.) U za sada poslednjem napisanom nastavku serijala, Mrtva Republika (The Dead Republic, 2010), Henri sarađuje na pisanju scenarija u Holivudu, a kasnije se vraća u Irsku i ponovo upliće sa pripadnicima IRA. Kritičari i publika su toplo dočekali ove dikensovski realistične, emotivne i sumorne socijalne drame.
Dojl piše i popularne humoreske koje naziva „zbirke dijaloga“. Dve krigle (Two Pints, 2012) i Još dve krigle (Two More Pints, 2014) pričaju o dvojici prijatelja koji se nalaze u pabu da popiju poneko pivce, ispričaju se i izbistre prošlogodišnje događaje. Smenjuju se duhovite analize raznih događaja koji su obeležili prethodnu godinu, ali i uvid u svakodnevicu dva tipična sredovečna Dablinca.
Rodi Dojl nije odoleo izazovu da se još nekoliko puta vrati svojim najpoznatijim likovima, porodici Rebit. U romanu Utroba (The Guts, 2013) porodična saga nastavlja se pričom o borbi bivšeg frontmena soul benda, četrdesetosmogodišnjeg Džimija Rebita sa smrtonosnom bolešću. Džimijevo društvo sada sasvim drugačije doživljava život i pritisnuto je drugačijim brigama, a najvažnija tema više nije muzika već smrt. Dojl ni ovoga puta nije razočarao: roman je proglašen najboljom knjigom 2013. godine odlukom žirija Gáis Energy Irish Book Awards.
Junaci iz porodice Rebit vaskrsavaju i u kratkim pričama koje Dojl redovno objavljuje u časopisima The New Yorker, McSweeney’s i Metro Eireann. Dojlove priče objavljivane u Metro Eireann, časopisu koji su pokrenuli emigranti nastanjeni u Irskoj, posle deset godina sabrane su u slavnu zbirku Izgnanici (Deportees, 2007). Povezane iskustvima emigranata, priče se razlikuju po tonu, pa i žanru. Džimija Rebita srećemo u klasičnom dojlovskom vrcavom tekstu, kako osniva novi bend, ovog puta sastavljen od emigranata. U humorističnom omažu filmu Stenlija Kramera Pogodi ko dolazi na večeru, koji se podsmeva tipičnom pripadniku američke srednje klase, navodno emancipovanom čoveku otvorenog uma koji pada na testu realnosti kada treba prihvatiti zeta crnca – Dojl izmešta radnju u Irsku a zet postaje emigrant iz Nigerije. Horor priča Kolica (The Pram) govori o dadilji Poljakinji kojoj je dojadio težak posao pa je rešila da na smrt isprepada svoje poslodavce. U priči 57% Irac Dojl se podsmeva nacionalizmu pripovedajući o čoveku koji je osmislio test za utvrđivanje „irskosti”, i to po snazi reakcija na gol koji je Robi Kin postigao protiv reprezentacije Nemačke na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2002. godine. U ovim pitkim, izrazito komičnim crticama, Dojl istražuje dublje socijalne odnose, nepravdu, predrasude, tamnu stranu irskog društva i prikrivenu netrpeljivost prema emigrantima, pokazujući izuzetan dar da u analitični realizam i komiku uplete dirljiva životna iskustva.
Dojl intenzivno radi za pozorište, televiziju i film. Kako njegove priče često migriraju iz jedne umetnosti u drugu, radio je na pozorišnoj adaptaciji svojih romana Žena koja se sudarala s vratima i Posvećeni i priče Pogodi ko dolazi na večeru (Guess Who’s Coming For The Dinner).
Među najpoznatije Dojlove drame spadaju i Gotovi ste (Brownbread, 1987), priča o trojici klinaca iz Beritauna koji iz dosade kidnapuju američkog biskupa zbog čega postaju meta američkih marinaca, i Rat (War, 1989) koji govori o bespoštednoj borbi lokalnih danguba da pobede u kvizu u lokalnom pabu. Takođe je pisao scenarija za filmove snimane po njegovim knjigama, a za adaptaciju Posvećenih dobio je i BAFTA nagradu. Pisao je i drame za decu, od kojih je najpoznatija drama za lutkarsko-igranu predstavu S majmunima nema šale (No Messin with the Monkeys!, 2005). Na odlične kritike naišla je i Dojlova reinterpretacija Gogoljevog Revizora (The Government Inspector, 2015).
Budući da se Rodi Dojl oprobao u različitim modelima književnog izražavanja, ne čudi što je poželeo da piše i za decu. Međutim, tek za nekoliko Dojlovih knjiga može se tvrditi da su dečje knjige u pravom smislu te reči, što prvenstveno važi za popularni i veoma duhoviti serijal Roverove avanture: Giligili terapija (The Giggler Treatment, 2000), Roverov božićni podvig (Rover Saves Christmas, 2001) i Avanture u međuvremenu (The Meanwhile Adventures, 2004), čiji je protagonista pas Rover. Dojl ume da i za decu piše o ozbiljnim, sumornim temama. Na primer, u romanu Briljantno (Brilliant, 2015) govori o depresiji – temi koja se ne bi očekivala u dečjoj knjizi – koja je ovde predstavljena kroz alegoriju o bolesti što se, u obliku velikog crnog psa, spustila na grad i napada odrasle, a deca pokušavaju da ih spasu tako što će udruženi pokušati da proteraju tu pošast. Na sličan način slikovnica Lice njene majke (Her Mother's Face, 2008) govori o bolu devojčice koja se više ne seća lica svoje pokojne majke, ali koja naposletku utehu pronalazi u otkriću da majčin lik pronalazi u svom odrazu u ogledalu, a svoju majku upoznaje zapravo tako što upoznaje sebe.
Međutim, za većinu Dojlovih omladinskih romana ne može se nedvosmisleno utvrditi da li se u većoj meri obraćaju mladoj publici ili odraslima, pa se dešava da se istovremeno nađu na spisku knjiga za decu i literature za odrasle, ili da budu smeštena na pogrešno odeljenje u biblioteci.Granica između literature za mlade i odrasle već je zamagljena u Dojlovim romanima koji govore o traumatičnim porodičnim iskustvima koja jednako interesuju sve generacije, poput Divljine (Wilderness, 2007) u kojoj se uporedo prati priča devojke koja ne želi da se susretne sa majkom koja ju je davno napustila, i očajnički napor dvojice mladića da pronađu majku izgubljenu negde u snežnoj divljini. S druge strane, roman – po autorovom mišljenu nedvosmisleno namenjen odraslima – Ne samo za Božić (Not Just for Christmas, 1999), koji pripoveda o susretu dvojice otuđene braće posle dvadeset godina, nekim slučajem se na Vikipediji našao u sekciji „knjige za decu“, a sudeći po žalbama čitalaca, i u bibliotekama širom sveta. Uostalom, i Beritaun trilogija bila je vrlo popularna među omladinom. Dojl je toga svestan, ali kao da uzrast čitalaca ne smatra čvrstom i nerastegljivom kategorijom, pa čak ni naročito važnom. Tako je na originalnoj korici romana Putovanje kroz noć (A Greyhound of a Girl, 2011) pisalo: „Namenjeno deci preko 10 godina i odraslima“. I sam Dojl priznaje da se koncept romana menjao: „Prva verzija bila je mnogo blesavija, detinjastija, ali prosto nije valjala. Isprva sam želeo da iskoristim ideju iz slikovnice Lice njene majke i da je podignem na malo viši nivo. Želeo sam da stvorim veći roman, koji bi donekle bio više realistički, direktnije se bavio temom, ali koji bi se, sa pojavom duha, zadržao u okviru žanra fantastike.“ Nije usamljen slučaj u istoriji književnosti da neko delo izneveri nameru autora, odmetne se i umakne piscu u neplaniranom pravcu. Ostaje neizvesno da li je Dojl možda želeo da napiše roman za mlade, koji se tokom rada neprimetno promenio, budući da su teme i likovi iz drugog plana preuzeli primat a roman krišom „odrastao“, pa je to nagnalo autora da na korici napiše onu zapravo zbunjujuću odrednicu, ali je sasvim izvesno da je Putovanje kroz noć prvorazredan roman za odrasle. Dojl i u ovoj kratkoj knjizi opravdava reputaciju majstora dijaloga i gotovo isključivo dramskim sredstvima – brižljivo građenim dijalozima, ponekom ispovešću junakinja i pre svega interakcijom likova nabijenom emocijama – Dojl uspeva da dočara bogat unutrašnji život likova ove lirske drame.

 

 

ANDEŠON, LENA

En Fajn
Britanska autorka En Fajn (Anne Fine, 1947) proslavila se knjigama za decu, iako piše i za odrasle. Osvojila je sva najprestižnija priznanja za dečju književnost na engleskom govornom području i zbog izuzetnog doprinosa stvaralaštvu za mlade dobila je plemićku titulu i orden OBE (Order of the British Empire).
En Fajn je rođena u britanskoj provinciji Lesterširu. Diplomirala je na političkim studijama na univerzitetu u Voriku. Trenutno živi u Barnard Kaslu u oblasti Daram.
U osnovnoj školi zavolela je književnost, istoriju i jezike (učila je francuski i španski), i već tada počela da piše priče. Međutim, kako sama kaže, nije joj ni padalo na pamet da će jednog dana postati književnica. Posvetila se studijama političkih nauka i istorije, a posle studija radila je različite poslove. Najpre je kratko predavala u ženskoj srednjoj školi, a potom se zaposlila u oksfordskoj ispostavi internacionalne kompanije Oksfam, koja se bavi pronalaženjem rešenja za siromaštvo i pravedniju raspodelu bogatstva. Iako je tamo radila svega dve godine, to iskustvo je ostavilo snažan uticaj na nju i, tvrdi En, donelo joj potpuno drugačiji pogled na novac i ono što se novcem može steći i postići. Sva ta različita interesovanja, poslovi i osvešćeno sagledavanje sveta, biće prisutni u delima En Fajn.
Kad se rodila njena prva ćerka, En se nenadano vratila pisanju, i to dečjoj književnosti. Naime, zima 1971. toliko je bila jaka da En zbog snežnih oluja nije mogla dovoljno često da se probije do biblioteke i uzima nove knjige. Prekipelo joj je i odlučila je da počne da piše roman. Toliko je uživala u stvaranju, da od tog trenutka nije ni prestajala da piše. Tako je En Fajn otkrila svoj pravi poziv.
Porodica Fajn, koja se ubrzo uvećala za još jednu devojčicu, često se selila zbog posla Eninog muža – živeli su Kaliforniji, Arizoni, Mičigenu i Kanadi, Godine 1981. vratili su se u Englesku, najpre u Edinburg, a zatim i u Daram, gde i danas žive u kamenoj kući kraj reke. U tom idiličnom ambijentu En Fajn napisala je većinu svojih dela. U gotovo svim njenim romanima prisutne su teme socijalne nepravde i podvojenosti, politički i porodični problemi. Ipak, kako En Fajn kaže, na prvom mestu uvek joj je zabava: u najvećoj meri piše knjige kakve bi i sama volela da čita.
Osim romana, En Fajn radi i na adaptaciji pojedinih dela za scensko izvođenje.
En Fajn je napisala više od pedeset dečjih knjiga. Njena dela prevedena su na 45 jezika i dobila veliki broj priznanja. En Fajn je četiri puta (1990, 1991, 1993. i 2004.) proglašena za najboljeg britanskog dečjeg pisca godine. Romani Buljooki (1989) i Bebe od brašna (1992) osvojili su najznačajniju nagradu za književnost na engleskom jeziku, Karnegijevu medalju. Godine 1998. nominovana je za Medalju Hans Kristijan Andersen, takozvanu Nobelovu nagradu za književnost za decu, najvažniju nagradu na svetu. En Fajn je 2010. dobila je posebnu nagradu za književnost, Good Writing.
Od dela za decu, pored Beba od brašna, izdvaja se roman Buljooki (Goggle-Eyes, 1989) za koji je dobila Gardijanovu nagradu za dečji roman godine i Karnegijevu medalju, a BBC ga je adaptirao za televiziju 1993. godine u vidu mini-serije od četiri epizode. Knjiga govori o devojčici Kiti koja misli da mrzi dečka svoje majke, što veoma ubedljivo pripoveda svojoj drugarici Helen. Sve se to dešava 1980. godine u jednoj školi u Škotskoj. Kad Helen pobegne iz učionice sva očajna, nastavnica šalje Kiti za njom, uprkos tome što njih dve nisu baš u najboljim odnosima. Kiti uskoro shvata da Helen ne voli čoveka za kojeg njena majka hoće da se uda, pa joj priča o tome kako je i njoj u početku bio odvratak Džerald, mamin dečko, ali kako se postepeno navikla na njega, uprkos njegovim stavovima protiv nuklearnog razoružanja, što je tih godina bila glavna politička tema. Buljooki  je nadimak koji Kiti daje Džeraldu, zbog načina na koji „bulji”  u njenu majku. Dok njih dve sede skrivene u ormanu školske garderobe i razgovaraju o svojim porodicama, odvija se priča jednog od najlepših romana za decu.
Roman Bilijeva nova haljina (Bill's New Frock, 1989) dobio je nagradu Smarties o kojoj odlučuju deca čitaoci. Knjiga govori o dečaku Bilu Simpsonu koji se jednog jutra budi i otkriva da je zapravo devojčica... Kad ga pošalju u školu u ružičastoj haljinici, započeće jedan od najgorih dana njegovog života. Bili je potpuno zbunjen, jer je život devojčica potpuno drugačiji od dečačkog, pa će upasti u bezbroj nevolja. Ova knjiga se širom sveta koristi u nastavi na temu osporavanja rodnih stereotipa, budući da je zabavna a pokreće važna pitanja.
Roman Dodir lale (The Tulip Touch, 1996) dobio je nagradu Whitbread, a govori o devojčici Natali koja s ocem, menadžerom hotela, i majkom koja svu svoju pažnju poklanja njenom mlađem bratu, živi u hotelu Palas. U jednom polju kukuruza Natali upoznaje tajanstvenu devojčicu Lalu koja joj uskoro postaje najbolja drugarica. Međutim, s godinama će se to prijateljstvo pretvoriti u ozbiljnu mešavinu opsesije i manipulacije. Ova knjiga istražuje pitanja morala i odgovornosti, i pokazuje koliko teško može biti da se reaguje u situacijama kada je očigledno da je dete u nevolji. Od prvog susreta sa Lalom, Natali zna da postoji nešto čudno u vezi nje. Mnogi su potpuno svesni da je život u Lalinoj kući strašan, da je nevoljena i usamljena, da je njen otac alkoholičar fizički zlostavlja, kao i njenu depresivnu majku. Međutim, niko ne čini ništa da sačuva Lalu koja je žrtva svega ovoga. Natali se trudi da objasni ljudima oko sebe da je Lala u velikoj opasnosti da bude ozbiljno povređena ili ubijena, ali i dalje niko ne reaguje. Socijalne službe u današnjem društvu predstavljene su kao nemarne ili bahate. Da je neko od nastavnika ili roditelja potražio pomoć, Lala je mogla biti sačuvana a njeni talenat, kreativnost i odlučnost mogli su biti pretvoreni u nešto dobro. Osnovno pitanje koje se Natali nameće jeste zašto odrasli ne čine ništa da pomognu njenoj drugarici kada znaju šta se dešava. Roman oslikava zloustavljanje, znake koji nagoveštavaju da dete ima problematičan život i pravu prirodu posmatrača koji su nemi svedoci zločina. Lalu su izneverili svi oko nje, i ona će kao usamljena žrtva zlostavljanja verovatno i doveka ostati zarobljena u tom svetu nasilja, kriminalnog ponašanja i bede.
Pored ovih, višestruko nagrađivanih romana, nesumnjivo najpoznatija knjiga En Fajn jeste Gospođa Dautfajer (Madame Doubtfire, 1987), po kojoj je snimljen i istoimeni film s Robinom Vilijamsom u glavnoj ulozi. Roman govori o problemima dece čiji su roditelji razvedeni. Miranda, uspešna poslovna žena, u velikoj meri ograničava vreme koje njen bivši suprug, glumac bez posla, može da provodi s njihovo troje dece. Međutim, kad Miranda odluči da zaposli dadilju, Danijel se prerušava u ženu i dobija posao. Dva najstarija deteta odmah shvataju ko je „gospođa Doutfajer”, ali najmlađe dete i Miranda nasedaju na prevaru. Danijel koristi glumački talenat i sposobnost za prerušavanje da bi provodio vreme sa svojom decom. Miranda komentariše da kuća nikada nije bila u boljem stanju. Nakon što Miranda otkrije Danilovu tajnu, i posle još jedne užasne borbe, oba roditelja priznaju greške i uspevaju da se dogovore da otac može da viđa svoju decu kad god požele.
U knjigama za odrasle En Fajn bavi se najširim dijapazonom tema. Na primer, u romanu Telling Liddy (Kako to reći Lidi, 1998) govori o problemima u odnosu između sestara, a u All Bones and Lies (Samo kosti i laži, 2001) o snalaženju s nezahvalnom starijom osobom.
U romanu Bebe od brašna odeljenje problematičnih đaka jedne engleske škole dobije školski projekat da se pune tri nedelje brinu o vrećicama brašna kao o pravim bebama. U početku, svima to deluje kao običan glupost, igra „za devojčice“ ili nešto „što nije prava nauka“. Međutim, već posle nekoliko dana, većina učenika shvata da je projekat mnogo teži nego što su očekivali. Bebu treba neprestano paziti, čuvati od kućnih ljubimaca, čistiti, voditi računa o tome da se ne pokvasi, pokisne, padne u blato ili dopadne šaka školskim mangupima, a uz sve to treba izdržati i zvocanja roditelja, učitelja, ali i potpuno nepoznatih ljudi. Neki će se tome ozbiljno posvetiti, neki se truditi da što više izbegnu odgovornost, neki će čak otkriti i priliku da naprave dobar posao tako što će čuvati tuđe bebe. Međutim, kroz kratke dnevničke beleške koje đaci moraju da pišu, vrlo brzo će se pokazati da su svi barem nešto naučili: neki su bolje razumeli šta znači odgovornost, neki jednostavno shvatili da nisu još spremni da postanu roditelji, neki osetili novo poštovanje prema vlastitim majkama i očevima... Glavni junak romana, krupni sportista Sajmon Martin, kroz projekat brige o bebi o brašna spoznaće jednu novu stranu sebe. Budući da ga je otac ostavio još kao bebu, počeće da preispituje taj njegov postupak, ali i da razume svu žrtvu koju je njegova majka podnela odgajajući ga potpuno sama. S druge strane, kroz sva ta razmišljanja, Sajmon shvata i kako se njegov otac osećao kad se on rodio i postepeno uspeva da mu oprosti.
Roman Bebe od brašna je pre svega knjiga o odrastanju, o sazrevanju jednog dečaka koji odjednom spoznaje koliko je teško brinuti se o tek rođenom detetu, ali istovremeno i koliko su bebe divna i zahvalna stvorenja. Uspevši da zavoli tu bezobličnu vreću s nacrtanim očima i kapicom, takođe će naučiti i da dodatno ceni sebe jer, iako možda u tom trenutku još nije spreman, zna da će jednog dana postati odličan roditelj.
U svim romanima En Fajn jedna od dominantnih tema je porodica, kao mesto gde se ukrštaju i ljubav i mržnja i koja pruža beskrajnu inspiraciju za pokazivanje emocija i suočavanje s najrazličitijim situacijama. Njeni junaci su najčešće ličnosti koje se bore sa raznim unutrašnjim demonima ali ipak uspevaju da održe kontrolu nad svojim životom. Pored toga, pogotovo u dečjim knjigama, često piše o mukama odrastanja, o zbunjenosti, pomešanim osećanjima i problemima na koje mladi nailaze dok polako otkrivaju svet odraslih, ali i sebe same,.
Upravo zahvaljujući univerzalnosti svojih tema, ali i strasnom zalaganju za pravednije društvo i više razumevanja za svakog pojedinca i njegove postupke, uspela je da se približi širokom krugu čitalaca.
/* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-parent:""; mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt; mso-para-margin:0cm; mso-para-margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:10.0pt; font-family:"Times New Roman"; mso-ansi-language:#0400; mso-fareast-language:#0400; mso-bidi-language:#0400;}

 

 

Copyright 2012. izdavačka kuća ODISEJA Dobračina 5, 11000 Beograd | tel.+381 11 26 20 521 | +381 11 33 73 960 | fax. +381 11 26 21 375